Глас Српске, 31. 7. 2025, Какве су све судбине задесиле крајишке породице и да ли ће икада сазнати гдје су им најмилији

Српски збег пред хрватским прогоном у оп. Олуја на Приједорској цести, август 1995. Фото: Вечерње новости, Д. Миловановић

„Тек што је напунио 36 година мој Урош нестаде. Неко мора да зна гдје је, није игла да се изгуби.“ „Надам се да ће једног дана проговорити нечија савјест и истина о судбини моје мајке изаћи на видјело.“ „Чувај ми дјецу… То су биле посљедње ријечи Ђуре Ненадића.“

Иза тих реченица пуних невјерице, неизвјесности, бола и наде, која још тиња, крију се породице из Крајине, које су у данима жестоких акција хрватских снага, прије свега „Бљеска“ и „Олује“ протјеране са огњишта и биле приморане да са стотинама хиљада земљака потраже ново парче земље за себе и најмилије који су успјели да се спасу.

Бројни, ипак, нису. Неки су пронађени годинама послије „Олује“ и сахрањени далеко од родне груде, а има и оних о којима се ни данас, 30 година касније, ништа не зна. У „животу“ их одржавају њихови вољени, који су смогли снаге да причају о њима, њиховим очима, гласу, навикама и највећим љубавима с надом да ће доживјети да чују истину и пронађу макар и једну кост.

Исповијести и свједочења су остала трајно записана у књигама Кад чекање и неизвјесност успоре ритам живота, које је припремило и објавило Удружење породица несталих и погинулих лица „Суза“ регистровано 1998. у Београду, а почело са радом двије године раније.

Једна крије горку судбину која је задесила Русмилу Крекић, Урошеву супругу, звану Ружа.

– Били смо млади кад смо се узели, ја са 19, а он са 23 године. Стекли смо два сина, Дејана и Душка. Живјели смо у Бенковцу са свекрвом и свекром у нашој породичној кући. Имали смо велико сеоско домаћинство, доста стоке, виноград, садили смо лубенице. Радили у фирмама. Мислили смо да нико и ништа не може да наруши нашу породичну идилу. Међутим, све се одједном мијења.

Деведесетих почиње рат, а мој супруг Урош је ишао на положај као и сваки мушкарац који је бранио своју кућу. И тако, оде он на Огњену Марију, 30. јула 1995. године на Динару. Од тога дана наши животи попримају друге облике. Никада га више нисмо видјели и никада се више није вратио. Добијали смо разне информације. Прва је била да је заробљен, па ме држала нада – доћи ће једног дана, а онда је са годинама и она постала све бљеђа. Сви Срби који нису отишли из својих кућа одведени су 5. на 6. август 1995. године негдје у околину Книна у неки сабирни центар, а наша комшиница која је такође била заробљена, каже да је видјела и њега ту, наводно је био рањен и тражио је воде, али није смјела да му да. Касније су их раздвојили, она је одведена у Задар, а за њега не зна гдје је одведен – испричала је Ружа.

Свекар је преминуо прије Урошевог нестанка и, на његову срећу, није сазнао за нестанак сина. Пети дан од Урошевог одласка, 4. августа, креће несрећна акција „Олуја“.

– Касарна је била близу наше куће, гранате су падале од ране зоре. Морали смо се склонити. Покупила сам дјецу и нешто Урошевих ствари с надом да када га сретнем, може да се пресвуче. Баба је остала код куће да брине о стоци и, ако се дјевер или Урош врате кући, да им се нађе. Сутрадан је и она морала поћи од куће. Дјеца и ја смо се у Бенковцу попели на неки камион и тада почиње наш пут у непознато.

Стигла сам у Србију са дјечацима од 7 и 12 година и Урошевим стварима. Осјећала сам се изгубљеном, јер Уроша нема поред мене. Урош је био моја снага, мој ослонац. Мислила сам, живот мој ће стати, ја без њега не могу да функционишем, не могу да дишем. Дошли смо из мале средине у велики град, Београд, у којем ни ја не знам како да се понашам и владам, а треба дјецу да упутим како да се они снађу. Гледам у дјецу и схватам да немам много избора, морам да се тргнем и да се борим. Свако вече сам лијегала и ујутро устајала са истом мишљу, а то је жеља да дјеца израсту у добре и нормалне људе – наставила је она.

Жеља јој се остварила.

– Моја жеља се остварила, дјеца су ми данас породични људи и сваки син има по двоје дјеце. Најстарији унук носи дједово име – Урош. Често замишљам како би било да се Урош појави, како би био срећан да их све види, како би све било другачије да је и он са нама. Прошле су три деценије неизвјесности. Ја се и даље надам да ћемо сазнати бар нешто. Неко мора да зна гдје је Урош, неко га је одвео, ипак је жив заробљен, морао је неко нешто видјети… Ма није он био игла да се изгуби. Онакав човјек не може тек тако да нестане. Не бих вољела да се ово деси поново и никоме не бих пожељела да живот проведе у неизвјесности. Да бар имамо његов гроб, да га достојно можемо сахранити, било би лакше, да сви нађемо мир. Овако, од њега ми је остала само бурма коју чувам као светињу – испричала је Урошева Ружа.

Владимир Ђукић још трага за мајком Даринком, којој је сваки траг изгубљен у мају 1995.

– Навршиле су се три деценије, а ја не знам поуздано каква је судбина задесила моју мајку. Живот у неизвјесности нико не заслужује, било би ми лакше кад бих знао истину. Ма шта да јој се десило, колико год да је истина сурова, само да сазнам шта је било са мојом милом и јаком мајчицом. Не могу да замислим да је неко могао да јој науди. Не зато што је моја мајка, већ уопште старијој жени која је остала сама код куће, крхке грађе и блаженог лика – свједочио је Владимир.

Оваквих и сличних прича о судбинама крајишких Срба има још на хиљаде. Све су, како наводе из Удружења, посебне, али у једном исте, односно у жељи да се упале свијеће које ће обасјати сјећања, пружити наду да живот може да се настави.

– Преживјели свједоци не мрзе, праштају, али не заборављају. Биљежењем појединачних судбина породица испуњава се део нашег заједничког дуга према жртвама да не остану заборављене, јер оно што није записано као да се није ни догодило. Удружење тежи да се према свакој жртви односи са пијететом и једнаком пажњом и да бар на овај начин буде забиљежена – поручила је предсједница Удружења Драгана Ђукић.

Страдали

Операција „Олуја“ почела је 4. августа 1995. офанзивом војске и полиције те јединица ХВО на подручју Баније, Лике, Кордуна и сјеверне Далмације. Дан касније хрватска војска је ушла у готово напуштен Книн и истакла заставу Хрватске, док су колоне избјеглица преко српских територија у БиХ кренуле ка Србији.

Према подацима „Веритаса“, током „Олује“ протјерано је више од 220.000 Срба, а на евиденцији су имена 1.903 погинулих и несталих Срба из ове акције и послије ње, од који је 1.236 цивила или 65 одсто, а око три четвртине били су старији од 60 година.

 
Ведрана Кулага Симић