Глас Српске, СРНА, 22. 6. 2025, Злочин без метка: Село у којем су без милости заклана дјеца

Бањалука: Рудник Раковац у коме је отпочео злочин Фото: Музеј револуције народа Југославије #10748, Znaci.org

У бањалучком селу Дракулић усташе су кобног 7. фебруара 1942. године само у једном дану убиле најмање 2.300 Срба, од којих више од 500 дјеце млађе од 14 година, односно свака пета жртва било је дијете, утврдио је Лазар Лукајић, аутор књиге „Фратри и усташе кољу“ који је деценијама истраживао судбину српске дјеце у Независној Држави Хрватској.

Након злочина у руднику Раковац, недалеко од Бањалуке 7. фебруара 1942. године усташе су са пристиглим појачањима кренуле у околна српска села, а Дракулић је био први на реду за најмонструознија убијања.

Ту су им помагали локални Хрвати, који су дан прије покоља били позвани код цркве у Петрићевцу и одатле одведени у усташки табор у Бањалуци, гдје им је приређена вечера. Сви присутни Хрвати из Дракулића су након вечере били „заклети усташком заклетвом“.

Усташе су у зору у Дракулићу мирне сељаке, жене, дјецу и старце изводили из кућа, скупљали их у гомиле и потом клали ножевима и сјекирама, а оне који су још показивали знакове живота, дотукли би ударцима крампа. На исти начин, убијана су и мала дјеца.

Убијање су вршили само хладним оружјем како се не би створила могућности да житељи из суседних заселака побјегну и уједно да се избјегне узбуна у граду. Убијање је трајало све до подне. Убијено је најмање 2.300 људи.

 
ЗЛОЧИН НА СРБИМА ОСМИСЛИО АДВОКАТ ВИКТОР ГУТИЋ

Ужасан злочин у Дракулићу, као и Шарговцу и Мотикама осмислио је Виктор Гутић, адвокат и хрватски политичар у вријеме Краљевине Југославије, а касније усташки функционер и повјереник Независне Државе Хрватске за Босанску Крајину. Осим њега, злочинце су предводили фра Мирослав Филиповић звани Фра Сотона и Јосип Мишлов, натпоручник Павелићеве гарде, као и римокатолички фратри из Бањалуке.

О Гутићевој монструозности постоје бројна свједочанства, а једно од таквих је и свједочење Драге Стијаковића, једног од тројице синова Миле Стијаковића, угледног домаћина у Дракулићу. Миле је имао три сина Илију, Симу и Драгу, који су 7. фебруара 1942. године преживјели покољ.

„Био је 7. фебруар, било је рано. И данас се сјећам повика своје сестре Јованке: `Ево их иду!`. Сви смо притрчали прозору. И заиста, група усташа ишла је пртином према нашој кући. С њима је био и предсједник општине Андрија Голуб. Једва смо га препознали у јутарњој магли. Иако нас је мало умирило Андријино присуство, отац каже мени, Илији и Сими: `Ви у шталу. Брзо!`“, наводи Драго у свједочанству које је записано у књизи Фратри и усташе кољу“.

Драго се сјећа како је отац Миле почео да смирује осталу чељад: „Неће они нама старима и нејачи ништа. Они траже мушке главе. Младиће. Неће они на нас“.

„Нас тројица смо изашли на супротна врата и отишли у шталу. С нама је ишла и сестра Јованка, која је имала 17-18 година. Усташе нас нису видјеле. Ми смо се увукли под јасле. Јованка нас је затрпала сламом, сијеном и огризинама. Онда се вратила у кућу. Штала била брвнара, па се између брвана мало виде двориште и кућа. Ја испод јасала гледам према кући. Између штале и куће има разгажена пртина. Мене нико споља не може видјети“, прича Драго.

Тек што се Јованка вратила у кућу, сјећа се Драго, до кућних врата стиже Андрија са тројицом усташа.

Усташе су Мила питале за синове, а када је он рекао да нису ту, Андрија није повјеровао, већ је запријетио да ће сви из куће на саслушање.

Према свјдочењу, један усташа ухвати Мила испод руке, затвори кућна врата и одведе га иза зграде.

„Мало затим уђе у кућу други усташа и изведе жену, нашу мајку. Затим су једно по једно дијете изводили, у приглавцима, прслучићима, онако по реду, како су устали и били крај шпорета. Нико од њих није знао куда их воде. Нико није ни заплакао. Ишли су послушно на саслушање“, каже Драго.

Драго истиче да тада није знао куда их воде, али је послије видио како су усташе обављале „саслушање“ на снијегу иза дрвене зградице.

„Ударали су их сикирама у главу. Свима су главе биле расјечене. Нико није ни јаукнуо. Онда су им свима пререзали гркљане. Да неко не остане жив. То сам видио кад су усташе отишле“, свједочи он.

Драго се сјећа да су усташе посљедњу извели сестру Јованку, коју су питали за браћу, а пошто је она ћутала почели су је ударати сјекиром, те јој одсјекли обје руке.

„Онда се сруши на снијег. Усташе је подигоше, раскопчаше јој блузу и почеше бацати снијег на гола прса и у уста. Смијали су се. Она поче да плаче. Усташа зареза ножем преко дојки и виче: `Казуј за браћу!`, на шта је Јованка одговорила: `Не знам!`

Пала је на снијег. Усташе је прободоше и одоше. Ја све видим кроз расушена крива брвна. Симо и Илија не виде ништа. Код њих су брвна била добро спојена. Они само чују шта се говори пред кућом. То је близу. Двадесетак метара. Не смијеш мрднути. Да се неко од нас накашљао, нашли би нас и побили. Када се све утишало, изашли смо из штале. Дошли смо пред кућу. Јованка је лежала. Крај ње је снијег био црвен. Крв се усирила“, наводи Драго.

Он се сјећа да је са браћом отишао до зградице која се налазила иза куће.

„Пред зградицом је лежала гомила лешева са расјеченим главама. И преклани су. Око њих снијег црвен. Мало се топио од вруће крви. Нема никога ван гомиле. Зашто су свугдје ишли на гомиле?

Нас тројица браће били ошамућени. Нико није изговорио ниједну ријеч. Као да смо нијеми. Само се погледамо. Брзо пустимо стоку из штале, распемо жито, пролијемо ракију и запалимо кућу и шталу. Онда побјегнемо у шуму. Нико нас није видио. Тако смо некако и преживјели“, прича Драго.

Сва три брата Стијаковића погинули су као партизани у Првом крајишком батаљону. Њихово огњиште је заувијек угашено.

Серијал текстова Агенције СРНА о хрватским усташким злочинима над Србима почињеним фебруара 1942. године у Дракулићу, Мотикама и Шарговцу садржи одломке из књиге „Фратри и усташе кољу“ аутора Лазара Лукајића, али и потресна свједочења ријетких преживјелих, који су тада били дјеца, али их још прогањају слике мучења, убијања и страдања њихових породица. Серијал је припремила новинар Срне Данина Милаковић.