Глас Српске, СРНА, 24-25. 6. 2025, Од комшије до џелата – злочин без казне у Мотикама

Хрватске усташе над телима жртава Фото: Музеј жртава геноцида FB

Након што су Дракулић и Шарговац остали пусти, јер су усташе све поклале, дошао је ред на трећи чин и сусједно село – Мотике, гдје су, према доступним подацима, кољачи убили 679 српских житеља.

У Мотикама су све до Другог свјетског рата заједно живјели Срби и Хрвати. Од укупног становништва било је око 60 одсто Срба и 40 одсто Хрвата. Других народа и вјера није скоро ни било.

Драган Стијаковић, који је почетком Другог свјетског рата имао 16 година, свједочи да су већ у априлу 1941. године Хрвати постали агресивни према Србима, и то без повода.

„Хрвати су постали агресивни на сваком кораку. Без повода. По селу, појединачно и у групама, у униформама и у цивилним одијелима свакодневно су се кретали припадници Независне Државе Хрватске“, испричао је Стијаковић Лазару Лукајићу, који је прикупљао доказе о страшном масакру над Србима.

Он истиче да је било очигледно на сваком кораку да је број наоружаних лица нагло повећан.

„Крстарили су селом и све контролисали. Провјеравали су да ли су сви српски мушкарци код куће, да неко није побјегао у одметнике. Пријетили су да ће бити отјеране у логор породице из којих неко од одраслих мушкараца оде у непознатом правцу. Због тога се нико од Срба није смио удаљавати од куће“, свједочи Стијаковић.

Хрвати су почели да држе сву власт у селу, док су Срби од априла 1941. године били практично поробљени и потпуно обесправљени.

„Становништво Мотика било се навикло на свакодневну пуцњаву и присуство војске и оружаних цивила. Свакодневни пољопривредни, кућни и други послови обављани су као и раније, колико се могло. Дјеца су у јесен 1941. редовно кренула у школу у Мотикама“, прича он.

Стијаковић се сјећао и учитељице у Мотикама прије рата Хрватице Маре Ковачевић, која није вољела српску дјецу. „За сваку ситницу нас туче, по 17 удараца шибом по длану. Кад шиба докачи руку изнад шаке, појаве се модрице и шклобукови“, наводи Стијаковић.

Али, послије неког времена, прича Стијаковић, војска је заузела школу и ту се смјестила, па су дјеца престала да иду на наставу.

„Школа у Мотикама била је погодна за смјештај војске зато што је то велика зграда и зато што је на путу и близу Бањалуке“, каже он.“

Увидјевши да се нешто страшно спрема, Срби су почели да се тајно састају и договарају како да заштите своја села и породице од усташа, које су све чешће одводиле људе којим се потом губио сваки траг.

Међутим, усташе су сазнале за те тајне састанке. Сви који су покушали да заштите своје породице убијени су. Терор, мучење, злостављање – били су све израженији. И тако мјесецима.

Радиограм Усташкој надзорној служби о покољу Срба у Дракулићу, Мотикама, Шарговцу и руднику Раковац Фото: Архива ЈС Доња Градина

Тог дана убили су 22 из моје породице

Драган Стијаковић је као дјечак чудом преживио покољ у Мотикама 7. фебруара 1942. године, тако што се завукао под кревет и гледао како му, једног по једног, усташе бајонетом боду чланове породице.

Стијаковић је преживио, али, како сам каже, његова душа је заувијек остала у тој соби. Његово свједочење није само запис о монструозности НДХ, већ и тестамент о тишини послије смрти.

„Тог 7. фебруара око 7.00 сати ујутру усташе су поклале 22 члана моје фамилије. Чуо сам керове да лају, погледао сам кроз прозор и видио сам усташе у униформи. Испред њих на пртини су била моја два брата. Завукао сам се одмах под кревет који је био у соби“, испричао је Стијаковић за књигу Лазара Лукајића „Фратри и усташе кољу“.

Он наводи да је у соби од петнаестак метара квадратних било њих укупно деветоро, а остали су били ван куће.

„Док сам се скривао под кревет, у соби је настала пометња. Сва чељад су била на ногама. Неки су ходали по соби, а неки скамењено стајали. Ја сам се све дубље завлачио под онизак и поширок дрвени кревет и намјештао тако да могу да видим шта ће се десити у соби, а да мене нико не види. Дјелимично су ме заклањале и неке старудије под креветом“, прича Стијаковић.

Према његовим ријечима, недуго након што се почео скривати, у собу је ушао млад плавокос усташа, косе му је вирила испод капе.

„Он мене не види. У рукама држи пушку на готовс, а на пушци бајонет. Пред њим је стајала моја мајка Зорка. Усташа за тренутак застаде на прагу, не говорећи ни ријечи нити правећи какву гримасу, само кратко погледа лијево-десно, пређе преко прага и гурну врх бајонета мојој мајци у груди, код лијеве дојке.

Потом пушку, коју је држао објема рукама, повуче према себи. Видим како из мајчиног тијела излази крвав бајонет. Мајка остаде кратко да тако стоји, а крв јој цури низ хаљине. Није рекла ни ријечи. И усташа стоји поред ње. Закратко. Потом се мајка стропошта на под“, сјећа се Стијаковић.

Он прича да је, кад је већ била пала, усташа бајонетом мајку убо у главу, испод лијевог ока.

„Није погодио око. Мајка није пустила, ни гласа. Остала је да лежи на поду. Крв се пробијала кроз хаљине и разливала по поду. Остала чељад у соби, преплашена као овце кад вук уђе међу њих па коље једну по једну, скамењено су стајала и гледала шта усташа ради. Он не проговара ни ријечи, не отвара уста, не прави гримасе. Не жури, већ мирно, хладнокрвно прекорачи преко мајке, па поче да набада једно по једно чељаде, као да вилама набада навиљке сијена“, казује Стијаковић.

Он прича да се усташа уопште није сагињао, што је њега можда и спасило. „Није ме открио под креветом. Ја видим доњи дио његовог тијела како се креће по соби, али се не мичем. Не могу ни да се мрднем. Као да сам укочен, скамењен. Све видим и све знам, али не могу ниједним дијелом тијела да мрднем“, сјећа се Стијаковић.

Стијаковић наводи да му је тијело било обамрло, а разум и чула живи. „И осјећања су утрнула. Не бојим се, не узбуђујем се. Нисам се бојао да ће ме заклати. Страх је нестао. Дакле, само тај један усташа искасапио је за кратко вријеме с бајонетом на пушци осморо наше чељади у соби. Он није никог клао, нити је у рукама имао шта друго, осим пушке с бајонетом на који је само набадао једно по једно“, свједочи Стијаковић.

За све то вријеме, наводи он, други усташа је само стајао на вратима собе, на прагу и гледао како његов друг боде.

„Нису ни ријечи међусобно измијенили. Оба су ћутала као нијеми. Да је рекао да изађем и станем пред њега, пред бајонет, да ме прободе, ја бих то мирно и без страха урадио. Чудан је то и несхватљив осјећај. А ја сам то, проживио“, истиче Стијаковић.

Међутим, прича Стијаковић, касније је све то доживљавао и преживљавао на један други начин, са пуно бола, патње, страха.

„Гледао сам како усташе пробадају ножем моје најближе и најмилије. Ја не могу описати стање у тој малој соби у којој је 7. фебруара 1942. године било десеторо мртве или рањене чељади и нас двоје здраве дјеце. Нарочито је по њиховим реакцијама тешко схватити и описати шта су они свјесно осјећали у души, тако полуживи“, наводи Стијаковић.

Он истиче да ни у филмовима страве и ужаса, које је касније гледао, никада није видио такву ужасну сцену јер му и најужасније изгледају блиједо у односу на стварни, опипљиви ужас у тој малој соби у Мотикама.

„Ја то не могу описати ни зато што свих протеклих 60 година од тога бјежим, као и сада док ово говорим. Због тога ја овај ужас нисам ником детаљно ни испричао нити сам га записао. Ја не могу и нећу да се сјећам те собе и појединости у њој. Сјећањем само прелетим по њој, па бјежим. И ово казивање за мене је јако тешко. Ипак, чиним то због њих“, каже Стијаковић.

 
Серијал текстова Агенције СРНА о хрватским усташким злочинима над Србима почињеним фебруара 1942. године у Дракулићу, Мотикама и Шарговцу садржи одломке из књиге „Фратри и усташе кољу“ аутора Лазара Лукајића, али и потресна свједочења ријетких преживјелих, који су тада били дјеца, али их још прогањају слике мучења, убијања и страдања њихових породица. Серијал је припремила новинар Срне Данина Милаковић.