ИН4С, 13. 7. 2025, Горан Киковић: Геноцид у Велици и Полимљу

Муслиманска милиција, 21. брдска Вафен СС дивизија „Скендербег“ и 7. добровољачка Вафен СС брдска дивизија „Принц Еуген“ у сусрету на положају око стратишта Велика код Плава, Андријевачки срез, крај јула 1944. године. Фото: Кадар из документарног филма „Осман еф. Растодер, ослобађање заборава“ , GlasNaroda.me, screenshot

Зашто је Велика мали Јасеновац: Прочитајте потресне исповијести преживјелих у стравичном геноциду

На најсвирепије могуће начине је за само два сата убијено преко немоћних и ненаоружаних цивича: 550 дјеце, жена и стараца

На данашњи дан 1944. године десио је најстравичнији злочин и масакр над српским народом у Црној Гори у селу Велика, који ни дан данас званично није проглашем геноцидом. С обзиром на број убијен особа у односу на број становништва садржи и елементе етноцида, јер је у питању била намјера и покушај потпуног физичког истребљења једне племенске, односно етничке заједнице.

Мученичко селo испод Чакора сваке године на данашњи дан је сјећа својих жртава, а и селу готово да нема куће у којој је страдало макар двоје.

На најсвирепије могуће начине је за само два сата убијено преко немоћних и ненаоружаних цивича: 550 дјеце, жена и стараца. Клуб Велика, који окупља највеће историчаре, књижевнике и стручњаке, ради на тачном утврђивању жртава. Претпоставља се да је број много већи, јер се рачунају и жртве које су убијане у сусједном селу Горња Ржаница.

Књига Марка Кнежевића “Велика и Новшића” доноси велики број пажљиво скупљаних историјских података о овом злочину, а између осталог и бројна питања на која нема одговора. Стравични рат који је тих година колао у плавско-гусињском крају оставио је мјештане без одговора на бројна питања: зашто је ово село било препуштено на милост и немилост непријатељским снагама, а мјештани раније упозорени о злим намјерама Скендербер и Принц Еуген дивизије, потпомогнуте албанским снагама.

Одрасло мушко становништво било је спроведено у Пећ, под наредбама окупаторских снага. У селу су остала само дјеца, жене и старци, а нејач се лако нашла на мети непријатељских снага. Под изговором да војницима треба изнијети храну и послужити их јер су гладни, многи су повјеровали.

И даље је остало несхватљиво зашто је у том тренутко било мало збјегова и зашто мјештани нису тражили склониште. Кнежевић пише да је ту јако важан психолошки моменат успаниченог становништва који је на својој кожи осјетио муку око раније спаљених кућа, па су ризиковали и животе само да сачувају дом.

Уз поклич „Имате два сата да им радите шта ‘оћете“, ово су само неке од метода којима су сељани убијани и мучени:

– вађење дјетета из утробе мајке
– драње коже с лица
– бацање живих људи у ватру
– убијање новорођенчади
– клање дјеце на стаблима шљива
– урезивање крстова на грудима
– бацање дјеце у вис и мучко убијање бајонетима
– силовање дјевојака
– вјешања по дрвећу и мучко убијање дјеце и стараца

 
Потресне исповијести преживјелих мјештана

Под плаштом комунистичког режима и наводног братства и јединства, злочин је дуго прикриван. Злочинци ипак нијесу успјели да сакрију трагове својих крвавих пирова.

Проф. др Марко Кнежевић у књизи „Велика и Новшиће“, Подгорица, 2014. О страдању дјеце у Плавском затвору пише:

Угушивањем устанка 17. јула 1941. oд стране окупатора и његових квинслинга и слугу, на данашњем подручју плавске општине настала је бјежанија православног живља у правцу Полимља, а један број породица је остао кући или се склонио у шумским збјеговима. Затечене житеље села, балисти и вулнетари су убијали или одводили у новоосновани балистички логор у центру Плава. Једну избјегличку колону из Новшића, Велике и Горње Ржанице зауставио је у Ржаници балиста Џема Тахировић, узео на „бесу“ и смјестио у своју кућу. Знајући да се беса код Шиптара у многим случајевима показала као чврста и сигурна гаранција за живот, избјегличке породице су повјеровале Џеми. Али су се убрзо увјериле у превару. Балисти и вулнетари су већ 17. јула у зору напали кућу са избјеглицама, опљачкали је и све избјегличке породице спровели у Плавски затвор, који се налазио у кући трговца Вукоте Џудовића у центру Плава. Ту их је чекао прави пакао.

О томе колико је заточеника било у том логору нема званичних података. Према процјени, бројке се крећу од 140 (по књизи Ватре са Комова) до 700 логораша (по изјавама неких заробљеника). Ова друга бројка вјероватно се односи на све заточенике у току постојања логора. За тако велики број заточеника, осим куће Џудовића, коришћени су и други овдашњи затвори. Такође, не зна се тачно колико је трајао затвор. Логораши су о томе дали различите изјаве, зависно од тога кад је ко напустио затвор или побјегао из њега. По свој прилици туртура у затвору трајала је 4 до 5 мјесеци.

Плавски вулнетарско-балистички казамат је познат по нехуманом и бруталном односу слугу окупатора према логорашима, посебно дјеци. За вријеме социјалистичке (Титове) Југославије тај логор је био табу тема. Нико о њему није смио да пише и да јавно говори. Постоје само краће изјаве неких логораша и фрагментарни записи објављени у неким публикацијама. Неко је имао храбрости да у књизи Ватре са Комова, 1978. године, када се тај затвор није смио ни поменути, објави неколико редова о њему.

Писца ових редова, као преживјелог логораша, обавезује дуг према страдалој дјеци у том логору, међу којима су и његов брат Братислав (Мишо) и сестра Рака. Злочин се не смије заборавити, јер је заборав друго убиство невиних. Затo, злочин треба записати, јер што није записано као да није постојало.

Кao што показује списак, у Плавском затвору умрло је од глади и болести 27 дјеце. Дјеци није пружена никаква здравствена заштита, нити медицинска помоћ. Највећи број умрле дјеце је из Горње Ржанице (15), затим из Војног Села и Ђуричке Ријеке (7). Списак није потпун. Дјеца су умирала и по изласку из затвора. Већина умрле дјеце је старости од једне до три године. Дјеца су сахрањена на плавском и у сеоским гробљима. Умирале су и старије особе, а један број логораша је интерниран у албански логор у Каваји.

У плавским затворима убијено је и мучено на десетине православаца. Плавски вулнетари одвели су из Велике у један од тих затвора Драга Поповића и Мирка Прашчевића, гдје су их мучили, сјекли дјелове тијела и тако свирепо убили, па оставили непокопане да им пси разносе остатке тијела (64, стр. 128).

Плавски затвор – дјечје стратиште

У Плаву су почетком јула 1941. године овдашњи квинслинзи и слуге окупатора, вулнетари и балисти, на челу са вођама Шемсом, Ризом и Шабом Феровићем, основали злогласни Плавски логор. То је био концентрациони и једини логор за жене и дјецу у Црној Гори. Најбројније жртве овог стратишта била су дјеца. Прихваћена је фашистичка девиза: „Ако хоћеш да убијеш један народ прво му убиј дјецу“. Отуда, није случајно да су дјеца била међу најбројнијим жртвама и у величком геноциду 28. јула 1944.

Гушењем устанка устаници су се одметнули у герилу, а њихове продице остале у својим кућама, док се један број породица укључио у бјежанију ка Васојевићима. Неке избјегле породице из Новшића, Велике и Горње Ржанице узели су на “бесу” Шиптари из Горње Ржанице Џема Тахировић, Миљуш Нововић и други. Гарантујући им сигурну заштиту смјестили су их у својим кућама. Међутим, када су наишли наоружани балисти и вулнетари из Плава и Гусиња од Џеме и Миљуша није било ни трага ни гласа. Затечене породице балисти и вулнетари су избацили из кућа, опљачкали њихове ствари и спровели у балистичко-вулнетарски логор у Плаву. Логор се налазио у вишеспратној кући Вукоте Џудовића у центру Плава. Како кућа није могла да прими све заробљене особе из Горње Ржанице, Војног Села, Ђуричке Ријеке, Плава, Метеха и Брезојевица за смјештај су коришћене и друге српске куће у Плаву. У затворима је било смјештено више од 500 заточеника, већином старица и мајки са дјецом.

Једина породица из Новшића која је из куће Џеме Тахировића доведена у овај затвор је породица Вучеље Кнежевић. Бројала је седам чланова: мајка Милка са синовима Марком, Мирком, Бориславом и Мирославом и кћеркама Персом и Косом. Вратила се из овог пакла без Мирослава и Косе. За првих седам дана, када су затвор у кући Џудовића стражали вулнетари и балисти, у логору је вршено насиље према беспомоћним заточеницима. Млађе жене и дјевојке покушавали су да изводе из затвора да би их силовали.

Кућа Вукоте Џудовића (десно) у којој се налазио први затвор Плавског логора 1941. године Фото: КМ Новине, архивска фотографија

Логораши у почетку за седам дана нијесу добијали храну, па су дјеца су почела умирати од глади и болести. Италијанска команда је уважила жалбу жена на плавске силеџије, па је стража убрзо замијењена италијанским војницима. Од тада је, донекле, контролисан улаз у затвор, али је стање и даље било очајно и неподношљиво. Храна коју су почели да дају била је неисправна, што је изaзвало срдобољу и друге болест код дјеце и одрслих (Кнежевић M, 2014:133-137).

Један од преживјелих логораша, тада дјечак, проф. др Вујадин Оташевић, у својој књизи „Пакао заливен дјечјим сузама“ о гладовању у том паклу поред осталог наводи: „Код улаза у логор налазила се пекара која је радила читав дан. Из пекаре се осјећао мирис хљеба, па су дјеца излазила на балконе да га удишу. То им је био и доручак и ужина“ (Оташевић В, 2017:31,32).

Собе у Џудовићевој кући биле су потпуно празне, без кревета, столица и санитарија. Неке собе су биле без врата и без прозора, па су мајке стављале приручне тканине на прозорима да би заштитиле дјецу од промаје. У свакој соби сабијено је по седам-осам вишечланих породица. Спавало се и сједело у одјећи и обући на прљавом поду у згрченом положају и на смјену, без простирке и постељине.

Само један пољски WC на неколико стотина логораша Он се налазио испод спољних улазних дрвених стапеница, на јазу који је пролазио поред зграде. Због прљавштине и неодржавања хигијене намножиле су се вашке, па је дошло и до појаве свраба.

Гладовали су и одрасли и дјеца, али су глад и болест теже подносила дјеца. Само једном дневно логораши су добијали по неку мрвицу лоше хране. Италијански стражари су дозвољавали дјеци излазак из логора и одлазак у италијанску касарну у Магазама да за вријеме оброка код италијанских војника просе храну. Сажаљиви војници су из својих порција одвајали мало хране од свог оброка и пружали дјеци. Било је муслиманских породица које су логорашима, као својим комшијама, пријатељима и кумовима, а неке и као партизанским породицама, повремено доносиле храну. Породици Вучеље и Милке Кнежевић пружали су помоћ у исхрани кумови Хафис и Малић Реџепагић са синовима Селимом и Хамзом из Магаза.

Међутим, списак није коначан, па је потребно наставити даља истраживања жртава овог логора. При томе провјерити постојећи списак и утврдити тачан број и тачна имена страдале дјеце. Милан Нововић у својој књизи наводи имена четворо дјеце из братства Нововић, која су умрла у Плавском затвору (Нововић М, 2011:53). Међу њима двоје дјеце, Нововић Деса Арсенијева (Арсова) и Нововић Велимиров Драгослав нијесу уписана у списак жртава рата, у којем је уписано је петоро дјеце братства Нововић из Горње Ржанице, од којих су троје изостављена на Нововићевом списку.

Према списку жртава рата 1941-1945, Савезног завода за статистику СФРЈ у Београду у овом логору је умрло од последица глади и болести 27 дјеце. Овај списак је накнадно допуњен и проширен на основу других извора са још четворо дјеце, уписаних од броја 27 до 31.

У комунистичком периоду Плавски концентрациони логор је штавише прдстављао већу табу тема од величког геноцида. О њему се почело говорити и писати тек после 70 година, када су отворене архиве у Београду. Мустафа Мемић у својој обимној монографији „Плав и Гусиње у прошлости“, ни једном ријечју не помиње овај логор, иако му је главна тема у књизи била Други свјетски рат у овом крају.

Први пут једна од тема на Округлом столу о геноциду у Велици, одржаном 2014. године, био овај логор. Нико није ни помишљао да се страдалој дјеcи из логора смрти подигне заједнички споменик. Многа дјеца нијесу уписана ни на породичним спомен обиљежјима. Ипак, дјеца су отргнута од заборава захваљујући Будимљанско-никшићкој Епархији која је канонизовала Величке и Горњополимске великомученике из Другог свјетског рата укључујући и невину дјецу из Плавског логора.

Горан Киковић, историчар