ИН4С, 15. 5. 2025, Предраг Савић: Зидани мост – симбол злочина без казне

Део гробног поља у Камничкој Бистрици Фото: Митрополија црногорско-приморска

„Партизани погинули од 1941. до 1945. у послијератном периоду забележени су, славом овјенчани, подигнути су им споменици на мјесту погибије, гробови окићени цвијећем и вијенцима, а штампа је славила њихова дјела. Насупрот томе, сваки погинули четник убијен је по два пута: први пут стријељан од партизана, а други пут је забрањено законом да се помиње његово име, да му се обиљежи гроб… Гробови су остали без имена очева. Диктатуром је требало избрисати свако име и убиједити најближе чланове фамилије да ти људи нису ни постојали.“

Ове речи бриљатног новинара и писца Саве Греговића, из једиствене монографије „Пуцај, рат је завршен – Злим путем братоубилаштва: словеначко крваво прољеће“, (Подгорица, 2020, Светигора), попут бубња одјекнују ми у глави док улазим у Зидани Мост, село у Општини Лашко, у Савињској регији, у Републици Словенији. Ово место које налази на ушћу Савиње у Саву, познато је по прелепом зиданом мосту, важном железничком чворишту. У свести српског народа Зидани Мост је симбол страдалништва и мучеништва монархиста и свих припадника српских антикомунистичких војски и формација из Другог светског рата.

Из бројних непобитни историјски извора и истраживања на терену произилази доследна слика систематског обрачуна комунистичке власти са стварним и потенцијалним противницима, те политичко-идеолошки условљене репресије у чијој основи није постојало правно засновано суђење, већ ликвидација као метод „револуционарне правде“. Најтежи ратни злочини извршени су из ниских политичких побуда и због идеолошке мржње и заслепљености. Тим злочинима пресудно су кумовали Британци који су из Аустрије вратили десетине хиљада људи који су хитали ка слободи, а послати су прво у „чељусти комунистичких звери“.

У Зиданом Мосту затичем више стотина паркираних аутобила, али људи нигде нема. На улазу у огромну зграду железничке станице срежем једну старију, корпулентну жену у радном плавом оделу и ситнијег старијег мушкарца са качкетом.

Прилазим и питам да ли у месту има неко обележје посвећено страдалима у време револуционарне правде. Жена ми вели да има само камен палим партизанима. И онда наставља да прича према њеним сазнањима, у самом Зиданом Мосту није много људи, убијено. Колико се сећа из приповедања старијих, када су Енглези вратили своје црногорске и српске савезнике, партизани су их натерали у усиљени марш. У Зиданом Мосту убијени су они старци, деца, жене и војници који нису помогли да издрже тај мукотрпни марш. Такве су партизани одмах по кратком поступку убијали на лицу места.

Моја саговорница, врло елокветно и прецизно нам објашњава да је Зидани Мост као локација није директно место масовног страдања, већ место раздвајања избеглица, одакле су слали на 500 до 600 других локација за ликвидације, које су већином биле крај крашких јама. Ликвидације су се дешавале у данима након тога, попут 18. маја 1945. Године, када је Трећа ударна дивизија ПОЈ стрељала црногорске Србе. Ван Зиданог Моста убијено на десетине хиљада Срба, Црногораца, Хравата, каже наша саговорница, очито врло образована и добро информисана.

„Овде у Зиданом Месту убијали су само изнемогле и болесне“, прича она. „Знам да су негде пред смрт Митје Рибичића, покренули истрагу због тих ратних злочина, али наводно доказа није било, па је умро ко херој“.

Питамо нашу саговорницу како се зове, али ситни, старији мушкарац са качкетом, је хвата за руку па каже: „Доста је било!“

Даље, приморан сам тражим изворе преко Googla… И одмах проналазим неколико садржајно и тематски повезаних текстова који се баве питањем послератних ликвидација, улогом Озне и појединца као што је Митја Рибичич, као и несагледаним размерама злочина над припадницима поражених снага и цивилима након Другог светског рата.

Посебно су ми драгоцени подаци преузети је из листа Дело од 6. јуна 2006. године који садрже податке о истражном поступку против Митје Рибичича, бившег функционера Озне у Словенији. Текст обрађује адвокатске тврдње и реакције јавности на покушај процесуирања овог комунистичког функционерта због злочина над цивилима.

Митја Рибичич (Mitja Ribičič) рођен је 19. маја 1919. године у Трсту, тадашњем делу Италије. Потекао је из словеначке породице са левичарским уверењима. Током младости се школовао у Љубљани, где се већ у гимназији прикључио револуционарним идејама и комунистичком покрету. Са почетком Другог светског рата активно се укључио у Народноослободилачку борбу као припадник партизанских јединица и комунистичке безбедносне службе.

Након ослобођења Југославије 1945. године, Рибичич постаје један од кључних људи у тајној служби нове комунистичке власти у Словенији – Озни. У својству заменика шефа Озне за Словенију био је одговоран за надзор, хапшења и ликвидације осумњичених „народних непријатеља“, нарочито у пролеће и лето 1945. године.

У политичкој каријери лако напредује – био је министар унутрашњих послова Словеније, а потом и републички и савезни функционер. Од 1969. до 1971. године обављао је функцију председника Савезног извршног већа (СИВ), односно био је премијер Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

После пада комунизма и распада СФРЈ, Рибичич је живео повучено у Љубљани. У јавности се поново нашао крајем 1990-их и почетком 2000-их, када су у Словенији покренути покушаји истраживања злочина из периода након Другог светског рата. Године 2005. и 2006. појављује се као осумњичени у поступцима који се тичу злочина. Тада Врховно државно тужилаштво подноси захтев за истрагу због кривичног дела злочина против цивилног становништва. Изводи га пред истражног судију.

Државно тужилаштво предложило је истражном судији да у случају Рибичич одреди посебну групу историчара који ће истражити околности убиства 217 људи. Осумњичен је, како до објављује Дело за кривично дело злочина против цивилног становништва.

Митју је бранио чувени адвокат Петер Чеферин. Према Чефериновим речима Митја је био тешко болестан и имао, између осталог, рак простате са метастазама на костима.

Рибичич је испитиван искључиво као окривљени, али одлучено да нема довољно доказа.

Преминуо је 28. новембра 2013. године у Љубљани, у 95. години живота. Сахрањен је уз државне почасти, што је изазвало политичке и моралне контроверзе у делу словеначке јавности.

Пратећи смернице и напомене неименоване саговорнице са почетка овог текста, долазимо и чланка из Блица (22. новембар 2009. године), аутора Вука З. Цвијића, који говори о нерешеним питањима масовних гробница у Словенији и одсуству државне политике ексхумације жртава из Србије, Хрватске и Црне Горе.

Цвијић наводи да се у јамама у Словенији налазе се кости више десетина хиљада људи из Србије, Црне Горе и Хрватске, које је партизанска власт стрељала без суђења на крају Другог светског рата. Цвијићев саговорник Митја Ференц, вођа евидентирања и сондирања словеначке комисије за масовне гробнице, говорио је како се државе се још нису договориле да ли ће се вршити ексхумација жртава или ће се само подизати спомен-обележја.

Он наводи да су те масовне гробнице обележене и да би ексхумација могла да почне чим се државе договоре. Најмасовнија стрељања обављена су у року од две недеље и све је било добро организовано.

„Наређење за такво масовно стрељање више десетина хиљада људи, којима није суђено, није могло да буде издато без тадашњег врховног команданта Јосипа Броза Тита. Жртве су одмах покопане у јаме да би се затро траг“, упозорио је Ференц.

Према његовим речима, у Словенији је евидентирано 620 масовних гробница, и у више од половине налазе се тела Хрвата, Срба и Црногораца које су Британци предали партизанима.

Ференц је објашњавао да је и у Словенији било покушаја политичких манипулација с евидентирањем јама, али да је превладало цивилизацијско начело да свако има право на гроб.

Једно од гробних поља на Камничкој Бистрици Фото: ИН4С, „Открићемо истину“

Потврду Ференцових речи проналазимо и у архиви портала ИН4С, у тексту са насловом „Прича О Зиданом Мосту“ и поднасловом „Ђавољим слугама није било крвопролића у рату доста“, аутора Милије Пајковића, из којег преносимо следеће, врло упечатљиво поглавље:

„Злочин, иако је дуго и на разне начине заташкиван, испливао је на видјело, јер истина увијек када тада исплива из дубине временског вира, а о грозотама које су чинили црвени ђаволови шегрти причали су и они који су се, ипак, на волшебан начин, спасили тог незапамћеног погрома.

Наставак својег ратног злочиначког наума и својих недјела комунисти и партизани су почели да остварују и управо тих дана, дакле, и послије рата, онда када је наступио мир и потписана капитулација Њемачке, када им је црногорске четнике и њихов збјег, који су успјели упркос свим недаћама да пређу из Словеније у Аустрију, енглеска војна команда Петог корпуса са сједиштем у Блајбургу, односно Плиберку, како гласи назив тог мјеста на словеначком језику, одмах изручила, иако су добро знали каква их злехуда судбина чека. Уосталом, то су нагласили и признали федмаршал Харолд Александер и генерали Патрик Скот и Фредерик Морган – ’изручили смо их без обзира што смо знали шта их тамо чека‘. Кад се сазнало о том бездушном чину својих војних главешина у Министарству спољних послова Велике Британије (Форин офис) признали су да се ради о ’гадној грешци‘…

Из Клагенфурта и Блајбурга, послије неуспјешних преговора са Енглезима, дојучерашњим савезницима, након њихове издаје и предаје комунистима, услиједио је усиљени марш четничке колоне, натраг ка Словенији, а убиства су отпочела још и тада – једноставно, чим би неко од несрећника из колоне малчице заостао или пао од изнемоглости добијао је метак у потиљак од стране партизана који су јахали на коњима.

Већ тада припадници црногорских партизанских трупа са својим старјешинама су знали шта им ваља чинити, а свако је од њих добио задатак и одријешене руке да препознаје своје земљаке, рођаке и кумове и да им пресуђује без милости.

Различита и опречна су мишљења о томе ко је издао наређење да се побију страдалници из Црне Горе и то без икаквог суђења и утврђене кривице. Сва прилика, судећи према неким тајним документима и написима појединих комунистичких публициста, одлуку је донио сам врх КПЈ, а тим поводом четрнаестог маја 1945. године у Љубљани су се састали Јосип Броз Тито, Едвард Кардељ, Милован Ђилас, Александар Ранковић и Иван Мачек-Матија, шеф ОЗНЕ за Загреб. Састанак је веома кратко трајао, а одлука је била једногласна – побити све војно способне, нарочито оне који су били препознати по одлучним борбама против комуниста, један мањи дио послати на робију послије суђења, а млађаријом попунити партизанске редове. Међутим, само три дана доцније таква одлука је преиначена у – побити све пунољетне, а малољетне уврстити у јединице нове војске.

Јосип Броз Тито (са одређеном сумњом треба прихватити име и презиме ове личности чије је тачно поријекло још увијек велика непознаница, а поготово што су челници Комитерне били прави мајстори у преузимању цјеловитости неке особе од друге, живе или мртве, свеједно) наивно је, не засигурно намјерно, а ношен усхићеношћу преузимањем власти, јавно признао, изговарајући слављенички говор 26. маја 1946. године у Љубљани, да је – ’квислинге и контрареволуционарне елементе стигла рука правде, рука освете нашег народа‘!

Бесомучна, кукавичка бројна убиства и стријељања од стране партизана вршена су одмах по повратку на простор Словеније и то у Камнику, Похорју, Кочевском Рогу, Копишчу, Техарју, Камничкој Бистрици и на још неким мјестима, као и на Зиданом Мосту, који је и симбол свег тог страдања. Последњи злочини у Словенији су се збили крајем јула 1945. године.

А баш тада, кад је завршен тај сулуди нељудски чин, над Словенијом је неколико дана без прекида шкропила и лила обилна киша. У брдима гдје су махом поубијани несрећници потоци су постајали праве набујале ријеке које су ваљале и носиле стабла, камење, али и људске лешеве, које су гомилале на дну планина, села, путева. Да се злочини не би открили и допрли до европске јавности комунистички новопечени генерали и вође су опет опколили та мјеста и обучавали су своје војнике, партизане, како да конопом или телефонском жицом вежу лешеве за врат или ноге и да их вуку узбрдо и по више километара, да би их потом бацали у јаме или у јаруге и затрпавали.

Послије се разведрило, над Словенијом је опет огрејало сунце, али породицама побијених оно никад више није затреперило правим сјајем.“

Др Бојан Димитријевић, познати српски историчар, описао је шта је предходило овом злочину после рата, који симболизује Зидани Мост. Он објашњава, да се у јесен 1944. године, назире крај Хитлерове коалиције. Црвеноармејци помажу Титовим партизанима у Србији да остваре победу над четницима, који се у расулу повлаче ка Аустрији. Тада је завладао свеопшти терор од Лесковца до Београда, јер су комунисти преко своје тајне полиције ОЗНЕ спроводили масовна хапшења и ликвидације и цивила и војника ЈВуО, Недићеве Државне Страже, Љотићевог Збора… итд.

Видевши шта се дешава мноштво цивила кренуло је са преосталим једницама Равногорског покрета у избеглиштво преко Босне ка Италији почетком 1945. године. Пре него што су се извукли из Подриња у рејону Фоче дошло је до масовних бацања у неколико јама од села Миљевина до Калиновика. Пар месеци касније дошло је до великог обрачуна на Лијевча Пољу изнад Бањалуке, где су у борбама са хрватским усташама изгинули четници под командом потпуковника Павла Ђуришића.

Према речима др Димитријевића, касније избеглице долазе у јужне делове данашње Аустрије где су их прихватили Енглези, који их средином маја 1945. предају Титовим партизанима. Отпочињу масовна стрељања и бацање у дубоке крешке јаме, највише у околини Марибора, Кочевског Рога итд. Директива за овакве злочине стигле су из Београда по Титовом усменом налогу.

Још једна занимљивост је податак да је са Блајбуршког поља предато десетак хиљада Срба из Црне Горе. Словеначка ОЗНА није имала ратне заробљенике, већ их је све ликвидирала, констатује др Димиотријевић.

Историчар др Димитријевић објашњава и термин „Зидани мост“ – та локација није директно место страдања, већ место раздвајања избеглица. Ликвидације су се дешавале после тога. Република Србија је тек 2009. године формирала Државну комисију за проналажење и обележавање свих тајних гробница. Та институција је радила свега две године, а онда је престала са радом.

Чланови Комисије су кренули на посао са пуно елана. Истражене су архиве, извршена попис првих 25.000 стрељаних у Србији (процене говоре да је на тај начин у доба револуционарне правде ликвидирано више од 70.000 сттановника Србије), октривено је двадесетак масовних јама, извршене су и неке пробне ексхумације. Даље од тога се, очито није могло ићи. Недостајеле су паре за рад Комисије, и што је још битније није било праве и искрене политичка воље и подршке. Данас на сајту Министарства правде Републике Србије нема више ниједног трага о раду поменуте Комисије, осим празних линкова.

На примеру ове српске Комисије, која никада није ни стигла до Словеније и Зиданог моста, видело се колико је велики посао одрадио Саво Греговић, уз помоћ Митрополије црногорско-приморске и невладине организације „Открићемо истину“ из Будве, који је уз монографију „Пуцај рат је завршен – злим путем братоубилаштва.словеначко крваво прољеће 1945.“ објавио списак са именима страдалника Великог збјега од Подгорице до Камничке Бистрице. Прикупљен је и објављен и велики број фотографија страдалника из Великог збјега. Захваљујући напорима блаженопочившег митрополита Амфилохија, данас се редовне служе парстоси на стратиштима око Зиданог Моста., али утисак је да злочиначки наум победио правду и битно оскрнавио истину.

Комунистички апарат је преко УДБЕ систематски прикривао истину о масовним ликвидацијама. Данас се покушаји откривања ових злочина често оспоравају као ревизионизам, иако је реч о историјској истини која тек треба да буде потпуно истражена. Све то доказује у да главама многих Тито још увек није умро!

Покојни српски песник Слободан Ракитић подвлачи „да смо дуго живјели с дубоко закопаном истином о невиним жртвама комунистичког терора“ после Другог светског рата. „А ћутање“, каже он, „о тим жртвама је њихова друга смрт и још већа неправда. Јер ћутање је стално умирање… Нема већег гријеха него не сахранити мртве, и не знати ни гдје су им гробови. То је и морални и Божји закон“.

Предраг Савић, адвокат и писац