Гробље у с. Љубошина (Врбовско) пре уклањања православних крстова Фото: Новости Портал, Епархија Горњокарловачка
Комунална служба града Врбовског прије двије седмице уклонила је гвоздене православне крстове са више старих гробаља и, према доступним информацијама, одвезла их на отпад као секундарну сировину. Полиција је покренула истрагу.
Према тврдњама представника српске заједнице, са гробља у Љубошини уклоњена су 72 крста, док је са оближње Трнове пољане нестало још најмање десет. Ријеч је о крстовима старим и по неколико стотина година, који представљају етнографску и духовну специфичност тог краја – ковани од дијелова точкова запрежних кола преминулих чланова породице, као свједочанство вишевјековног присуства Срба.
Мјештани тврде да нису били обавијештени о уклањању, нити је спроведена законом прописана процедура. Представници српске мањине траже достављање документације и објашњење на основу које одлуке је овакав захват спроведен.
Градоначелник тврди да је уклоњено „десетак нагнутих и опасних остатака“, да крстови „нису имали власнике“ и да је ријеч о редовном одржавању гробља. Фотографије са терена, међутим, показују већи број цјеловитих крстова који су нестали.
Кључно питање није комунално, већ цивилизацијско: ко даје себи за право да уклања и реже крстове са гробова старих четири вијека, без јавне објаве, без консултација са мањинским органима и без јасног правног основа?
Овај случај све више подсјећа на опасну праксу „тихог брисања“ – лабораторију НДХ која се, умјесто отвореним декретима, данас спроводи институционалним каналима под контролом ХДЗ-а: без буке, али са јасном поруком.
Полицијска истрага треба да утврди чињенице. Али политичка и морална одговорност не могу се сакрити иза формулације „комунална интервенција“.
Јер, кад се са гробова уклањају крстови, не уклања се гвожђе – уклања се памћење.
