Искра, 7. 8. 2023, Никола Н. Живковић: Пеђа Ристић (1931–2019) In memoriam [из Архиве]

Гацко: Крст на камену који је у оковима је дело архитекте из Београда проф. др Предрага Ристића. Такав крст постоји још на гробу Христову а оковала га је због пропадања царица Јелена. Симболише спас народа на камену. Фото: Слободна Херцеговина

За две и по године, у том делу Источне Србије, у троуглу Доњи Милановац – Деспотовац – Бор, Ајзенбергови су међу четницима видели Пољаке, Италијане, чланове британских војних мисија, оборене америчке пилоте које су спасили четници, па чак и једног одбеглог Немца. Само нису видели ни једног јединог партизана.

Александар Ајзенберг овако описује први сусрет са партизанима:

„Видели смо, на суседној планини, како долази група од њих десетак. Биле су, међу њима, три девојке. Петоро или шесторо је имало оружје, а остали су се вероватно тек прикључили одреду. Ми смо им с радошћу изишли у сусрет, а они су нам рекли да су нас – заробили! Неко их је обавестио да смо на том салашу и они су дошли по нас. Претресли су нас и одузели нам скоро све ствари. Један од њих ми је скинуо шајкачу са главе и ставио је на своју. Онда су нам узели ћебе, шаторско крило, оно мало лекова и завоја, једну торбицу коју је мајка сашила од неких крпа, џак лешника. Све за трен ока. Напросто, опељешили су нас“.

Али онда наилазе на Црвену армију и с њом одлазе до Београда. Александар овако описује улазак у двориште своје куће, у Улици Гундулићев венац број 53, у које нису крочили од 6. априла 1941:

„У кући неки непознати људи. Питају нас кога тражимо. Били су врло изненађени кад су чули да је то наша кућа и да смо се вратили. Подозриви: `Како кући, па ми ту станујемо! Нисмо ни сами. Четири породице’… Радник нас је дочекао са неприкривеном мржњом. Он је радник, има петоро деце, дошло је време радника, а наше, кућевласничко, прошло је. Изаћи неће, има он стамбену дозволу некаквог комитета, а много стрпљења нема.“

То је била масовна појава у Београду „по ослобођењу“: комунисти су својим присталицама делили куће „буржуја“ – било да су те „буржује“ раније поубијали Немци као четнике, као Дражине људе, или као Јевреје, било да су их они сами управо похапсили и ликвидирали. Ајзинбергови никада нису добили натраг своју кућу.

Једном приликом, онако, у шали, рекох: „Пеђа, ја сам од тебе чуо толико интересантних прича, да могу да постанем и ՚твој Екерманՙ.“ Приметио сам да није чуо за то име, па сам му објаснио, да је Екерман био млад човек, који је последњих година Гетеовог живота, редовно посећивао овог великог немачког писца, а после Гетеове смрти објавио је књигу „Разговори са Гетеом“.

Пеђа није много ни читао, а ни писао. То је и сам више пута казао. Но, то њему није било ни потребно. Он је припадао оној врсти људи, који су активни, који граде цркве, или, како је он волео за себе да каже да је „жиждитељ“. Није му се допадала реч „неимар“. Укратко, жиждитељи, по Пеђи, стварају не само храмове, већ и историју. Другима великодушно препушта да пишу о њему и њему сличнима. Веома је ценио Црнотравце као жиждитеље.

Делио је судбину „народних непријатеља“, па је педесетих и шездесетих година често био затваран, као и његов отац, од титоистичког режима. Међутим, било је и увек има и храбрих, као што мајстор инсталатер из Босне Данило Арсенић који је радио за мог оца пројектанта централног грејања, долазио кришом код нас и за цело време робијања мог оца. редовно нас материјално помагао.

Сем споменутог Данила, помагали су га још двојица: „Милић Станковић сликар који се понудио да нас материјално и морално помаже, као и Александр Саша Ајзенберг, грузински Јеврејин који је провео рат кријући се, како сам већ казао, у четама Краљевске југословенске војске у отаџбини, на Хомољским планинама док је његов отац дипломирани архитекта из Минхена оставши у Београду трагично убијен жртвујући се за своју породицу. Између два рата стари Матвеј Ајзенберг је као истакнути грађевински предузимач изградио монументални храм Светог Марка у Београду“.

Педесетих година прошлога века Пеђа се највише дружио са колегама архитектима и сликарима. Заједничко им је било то да су били српски родољуби, анти-титовци и да су носили браде: Миодраг Дадо Ђурић са Цетиња, Урош Тошковић–Тоша, такође сликар, Вукота Вукотић–Тупа, архитекта са Цетиња и Леонид Шейка–Љоња сликар.

Као сваки човек, и Пеђа је био везан за своју родну кућу, која се налази у Београду, на Сењаку. Ево што ми је о томе причао:

„Почетком шездесетих адаптирао сам поткровље у Сењачкој број 3, у кући у којој сам се родио, јер сам био избачен из дела стана у истој кући која је била конфискована. Поткровље сам углавном изградио својим личним физичким радом. Само сам један дан имао помоћ од четири надничара с Вуковог споменика. Успео сам којекако да се дриблам с општином око законске грађевинске дозволе, с тиме што сам у предати првобитни пројект-скицу за дозволу у коме је било лажирано минимално решење, које су ми условљавали убачени станари, убацио неприметно оно што сам у ствари извео. Одмах су почела против мене суђења која је покретао убачени станар, ситни удбаш и цинкарош, сликар Бошко Рисимовић–Рисим, која су трајала и после његове смрти, јер је штафетну палицу преузела његова жена Драгослава–Даца. Та суђења трају све до данашњих дана. Поткровље је наследио мој син који се илегално родио и одрастао у њему, и који тек однедавно, после срамних и понижавајућих перипетија, станује у том поткровљу легално, после несхватљиве међустанарске административне борбе између убачених комуниста, и нас „великосрпске буржоазије у пропадању“.

Овај случај такође сликовито показује, у којој земљи ми то живимо. Јер, ово није само случај једне породице, већ хиљаде људи, који су после године 1945. избачени из својих станова и кућа, а у њих су се уселили Брозове верне српске слуге, српски титоистички јаничари. Ни данас, године 2019, законски наследници не могу да остваре своја основна људска права.

А како су то решиле бивше социјалистичке, комунистичке државе? Поуздано знам за Чешку и Мађарску, јер тамо живе моји добри познаници. У Прагу и Будимпешти држава је вратила старим власницима имовину, а људи, и њихова деца, који су од 1945. године незаконито живели у тим конфискованим становима, морали су да се иселе, а државама је им помогла и делом финансирала нове станове. Зашто то не може да се спроведе и у Србији? Из простог разлога, јер Србија није правна држава. У Србији су на власти и даље титоисти. Када то не би било тако, онда би Србија иселила Бошка Рисимовића и његову породицу из Пеђине родитељске куће и помогла им да нађу други стан, а кућу би вратила Пеђи и њеним правим, правним наследницима. А шта српско правосуђе тражи од Пеђе и његове породице? Да Ристићи купе стан Рисимовићима! Отели су му стан и сада Пеђа још мора да својим злотворима и разбојницима плати!

У Пеђином поткровљу на Сењаку основана је позната „Медијала“. Данас се Медијала сматра можда јединим нашим аутентичним уметничким покретом. Ту су долазили често понекад свакодневно Леонид Шејка са својом женом Маријом Чудином, песникињом; Дадо Ђурић, сликар; Вукота Вукотић, архитекта; Урош Тошковић, сликар; Влада Величковић, архитекта и сликар; Оља Ивањицки, сликарка; Света Самуровић, правник и сликар и његова жена правник; Илија Савић, психолог; Миро Главуртић, писац и сликар, покретач Медијале; Слободан Дане Машић, архитекта и издавач; Долорес Ћаће, психолог; режисер Слободан–Бони Шијан; Михајло Ђоковић Тикало, сликар; Милосав Лазаревић (Лаза Буђави), сликар; Милован Видак, сликар; Данило Киш, писац, академик Димитрије Богдановић, Васко Попа, песник; слепа, изузетно образована Љиљана Ристић, полиглота. Ту је једном с Димитријем Богдановићем био и млади матурант Ристо Радовић, данашњи митрополит црногорско приморски Амфилохије, али и други мање познати свештеници и калуђери, као, на пример, отац Силвестар Вучовић.

Познавао је Десу Тревизан. Ево што он Пеђа о њој написао:

„Десу Павловић–Тревизан, чију смо бурну животну историју ми Београђани веома добро познавали, а опет из мудрости то нисам показивао, јер је у том тренутку ՚Деса Баронесаՙ, тако смо је сви знали, очигледно радила у нашу корист и то од срца на врло духовит начин, тако да је чак изазивала и симпатије. Такође је веома повољно писала о нама и Задарској декларацији из године 1966. у лондонском Тајмсу и тако нас је извлачила из анонимности да Удба не може баш тако лако да с нама да ради шта хоће. Деса Тревисан рођена је 1924. у Загребу као Десанка Павловић, ћерка српског трговца и банкара и мајке Хрватице. Приче о њој чуо од свог оца пред Други светски рат. Мој отац је био пријатељ њеног оца, а стари Павловић као угледан и богат Србин из Загреба морао још пре избијања рата да побегне у Београд. Тако сам претурао у глави све приче које сам о њој чуо као дечко. Причало се како је ՚Баронесаՙ прво за време национал-социјалистичке Немачке окупације освојила срца браће Боронијашевић, младих богатих српских капиталиста који су уједно били и припадници Равногорског омладинског покрета, а затим их издала Гестапоу који их мучио и погубио. Одмах по наступању комунистичке окупације опчинила је једног старијег енглеског новинара Брауна и удала се за њега и тако обезбедила себи заштиту. Одмах после тога господин Браун је умро, па се Деса преудала за богатог господина Тревизана, власника бродоградилишта из Трста. Касније, када сам се у јесен 1966. вратио у Београд, пре мог хапшења, Тревизан ме извео на вечеру у Клубу књижевника.“

Пеђа нас је напустио. Да ли је дакле дошло време да се најзад почну да реализују неке од Пеђиних пројеката? Да се, рецимо, изгради споменик, који би нас подсећао на титоистичке, комунистичке злочина над невиним српским жртвама од године 1941. до 1951? А можда ће његов пројекат ускоро почети да се гради на месту хрватских злочина у Доњој Градини?

Архитекта проф. др Предраг Пеђа Ристић (17. 1. 1931 – 5. 8. 2019) Фото: Вечерње новости

„Сећам се Београда 1941-1944. Лешеви су тада пливали уместо људи. Вадили су их код Куле Небојше и сахрањивали на лицу места. Вадили су их и на Великом ратном острву, где је никло велико гробље од малих белих крстача. На острву, које су тада држали Немци, сахрањивао их је Тома Максимовић. Поклане Србе вадили су лађари. Ми, Срби, дужни смо да оставимо белег где су ти људи сахрањени и да у историји оставимо траг ко су ове жртве, зашто су уморене и ко је крив за то. Јер, јасеновачки злочин је хрватски геноцид расут Савом од Јасеновца па све до Црног мора. Никада после рата та гробља нису обележена. Жртве су у огромној већини биле Срби, а убице Хрвати. Међу српским жртвама било је много деце и жена. Вероватно због „братства и јединства“ и да не увредимо Јосипа Броза, који је био Хрват, није се смело да говори, ко су жртве, а ко џелати“.

Говорио ми је много о титоистичким жртвама: „Овај хрватски диктатор, уз помоћ српских јаничара, побио је од октобра 1944. до краја децембра 1945. српску елиту: интелектуалну, научну и економску. Ни ове масовне гробнице нису обележене. Од овог губитка српски народ се није опоравио до данас“.

Када бих га питао, од стотинак цркава које је пројектовао, које би три њему биле најдраже. Обично би одговорио овако:

„Црква посвећена Благовестима, Херцеговачка Грачаница, на Црквинама, Требиње, освештaна 2000 године; Црква посвећена светом краљу Јовану Владимиру, Бар, 2015; а трећа – Црква Христовог Гроба, Пребиловци, Херцеговина, 2015. године“.

Истина, овоме би често додао и још неке, као што је црквени дом Светог кнеза Лазара у Бирмингему у Енглеској са црквицом Свете Евгеније (завршен и освећен 1989. награда принца Чарлса); Крстионица Светог Саве у манастиру Каони (завршена и живописана 1984); црква Светог Георгија на Равној Гори (завршена и освећена 1998); црква Сабора Светих Апостола у Апатину; црква Успења Богородице на Златној Обали код Брисбејна; црква Свете Тројице у Гацком 1999; пирг и капија манастира Тврдош у Требињу почета и завршена 2000; крст четника Попа Радојице у Гацку; црквица у Липову код Колашина…

Верујем, да се речи великог српског писца односе и на Пеђу: „Јесте, досадна је помало старачка говорљивост и склоност ка понављању. Па ипак, колико је боља, ведрија и здравија та слабост од оног мргодног старачког ћутања“. Иво Андрић, „Немири од века“.

Као и већина Срба, и Пеђа је био русофил. Завршавам ово кратко сећање на пријатеља руским буквама: „Вечная память!“

Никола Н. Живковић

 
Извор: Часопис „Нова Зора“, број 64, јесен 2019/зима 2020; Билећа-Београд, стр. 388–396.

Напомена: Краћа верзија овог прилога је објављена на „Стању ствари“ 9. августа 2019.

Лектура, коректура и опрема – Српски меморијал, а.м.