Погледи, 22. 3. 2025, Маутхаузен, 1945: „Ми смо Срби!“ – На данашњи дан: 80. годишњица ослобођења Маутхаузена

Маутхаузен: Преживели поздрављају ослободиоце логора 11. оклопну дивизију САД, 6. мај 1945. (дан после ослобођења) Фото: Wikipedia, USHMM/NARA PD, Donald R. Ornitz

Дражин капетан Живадин Љубисављевић, дочекао је ослобођење 1945. у Маутхаузену. Американци су почели да деле храну. Живадин је сведочио: „Постројени су робови свих нација. Онда се десило чудо. Преко 20.000 робова одједном је полетело према казанима са храном. Многи болесни и немоћни су падали, а преко њих су газиле гладне масе. Погледајте сада, молим вас, ко смо ми Срби. Од 600 Срба ниједан се није макнуо из строја. Амерички официр нас је посматрао. Био је изненађен нашом присебношћу и нашим достојанством. Запитао је: ’Ко сте ви?‘ Ја сам му одговорио: ’Ми смо Срби‘. Онда ме је поново запитао: ’Да ли бисте хтели да направите ред, да би храна могла да се подели?‘ Ухватили смо се под мишке и опколили казане. Тако је почела подела хране“.

Капетан Живадин Љубисављевић је један од малобројних четника који се вратио из емиграције да види свој родни дом. Да му је неко, као логорашу Маутхаузена тешком мање од 40 килограма, рекао да ће ипак видети Свилајнац и родну Роанду, али тек 2001. године, вероватно би се слатко насмејао, и поред све своје муке…

Па ипак, чудо се десило. Живадин је преживео злогласни концентрациони логор. До 1949. године живео је у Линцу и Салцбургу, где је био председник Југословенског националног комитета. Потом одлази у САД и ступа у америчку војску. Али, брзо је напушта, после шест месеци, јер су хтели да га пошаљу у Кореју, а њему је ратовања већ било преко главе. Десет сати током дана радио је тешке физичке послове, а четири сата током ноћи спремао испите. Завршио је машинство, али је нешто новца ипак зарадио на некретнинама. Живадин данас живи у Синсинатију. Његов син Никола је други човек једне тамошње банке.

За подизање цркве у својој Роанди Живадин је дао прилог од 15.000 долара. Било је то лета 2001. године, када је своје родно село видео први пут после 58 година (Немци су га заробили септембра 1943).

Зашто баш 2001? Једноставно зато што је чуо за ”револуцију“ од 5. октобра 2000. године. Веровао је да је тога дана у Србији најзад пао комунизам и неизмерно се обрадовао. А онда се разочарао. „Народ је још увек доста уплашен од комуниста и није много говорио. Комунисти још имају власт у полицији и судству“, каже.

Када се вратио у Синсинати, стигло је ново разочарење. Комунистички ветерани (СУБНОР) поднели су пријаву против њега за ратни злочин. Најпре су хтели само да активирају стару пресуду, али били су не мало изненађени када нису успели да пронађу капетана Живадина Љубисављевића на њиховом списку ратних злочинаца. А били су убеђени да су на тај списак ставили дословце све официре из емиграције, па чак и логораше Маутхаузена. Сада су помислили да им је један промакао. „Тако је било вероватно због тога што се о његовој судбини, наводно, ништа није знало до пре четири године“, жалили су се комунисти у Вечерњим новостима од 2. септембра 2001. године.

Међутим, комунисти ипак нису заборавили ни једног официра, већ сада, под старе дане, слабо баратају документацијом. И капетана Живадина Љубисављевића они су прогласили за ратног злочинца, као и све његове колеге. Било је то за време Живадиновог боравка у Аустрији. По налогу Београда, он је тада ухапшен и изведен пред међународну комисију. Али, одбранио се и није изручен – такође као ни све његове колеге чије изручење је тражено.

Живадин је веровао да ће сада, пошто је комунизам пао, комунисти најзад одговарати за масовне злочине почињене током и после Другог светског рата, а да су њихове старе, лажне оптужбе, стављене ад акта. Што се њега тиче, савест му је мирна. Јесте ликвидирао све комунисте у Ресави. Неке у борби, а неки су обешени или стрељани после пресуде Војног суда. „Али, шта су они друго очекивали? Пошли су у рат против Срба и Срби су се бранили“, каже. „Ја сам био српски војник и строго сам вршио своју дужност. Имао сам још један мотив. Настојао сам да не осрамотим своје родитеље и своје село“.

И није их осрамотио. Када се вратио, у селу га је дочекао велики транспарент: ’Добро дошао, војводо‘.

– Ви сте окупили један четнички одред одмах после Априлског рата 1941. године?

– Да. Нисам се хтео предати Немцима, већ сам се одметнуо у шуму, са неколицином војника. Када сам се вратио у своје село, било ме је срамота да људима погледам у очи. Почео сам да окупљам бивше војнике и тако се 28. априла 1941. године родио Ресавски четнички одред снаге 37 четника. Организација је настављена, па смо у кратком периоду имали 300 четника. Од официра, у одреду сам имао ваздухопловног потпоручника Вукашина Петковића, артиљеријског потпоручника Димитрија Милића (обадвојица су била из Свилајнца) и још неколицину. Имали смо и свог лекара, санитетског мајора др Лазаревића, као и свог интенданта.

– Када сте чули за пуковника Дражу Михаиловића?

– Августа месеца. Дражу сам познавао одраније, био ми је командант пука у Цељу 1939. године. Одмах сам отишао на Равну Гору и ставио му се на расположење. Том приликом Дража ми је наредио да останем у свом крају. Дао ми је званично овлашћење за мој пложај.

По повратку у Свилајнац, видео сам да је већ било доста комуниста у Источној Србији. Зато је влада генерала Милана Недића послала у Свилајнац пуковника Љубу Бабића са око 100 подофицира. Бабић је прихватио моју сарадњу и почели смо да чистимо комунистичку губу. Он је ставио свој подофицирски одред и једну жандармеријску чету под моју команду, јер сам добро познавао терен, пошто сам ту рођен. И иначе, лепо ме је примио, а Дражу је поштовао. Прикључио нам се и Шести добровољачки (љотићевски) одред под командом Боге Павловића, као и три одреда четника војводе Косте Пећанца. Један од команданата ова три одреда, Војвода битољски Карапашевић, са својим четницима страшно је пљачкао народ. То су махом били робијаши из Пожаревачке казнионице, распуштене у Априлском рату. Бабић и ја смо одлучили да их разоружамо. Они који су се противили били су ликвидирани, а Карапашевић је везан и спроведен у Београд.

– Када су почеле борбе против комуниста?

– Новембра 1941, нешто касније него у Западној Србији.

– И како су текле?

– У тој операцији очистили смо терен од Деспотовца до Доњег Милановца. Заробљени идејни комунисти су ликвидирани, док су обични партизани, који нису знали да су заведени, пуштени кућама, или су се придружили четницима.

– Тада сте добили нови задатак…

– По протеривању комуниста из такозване Ужичке републике, једна чета Ресаваца од 150 војника, под мојом командом, послата је према Мачви да помогне у чишћењу комуниста. Када смо наилазили на Немце, они нас нису дирали, јер смо се представљали као Недићева Српска државна стража. У тој операцији, између Лознице и Шапца, сретали смо много избеглица из Босне. Чули смо страховите приче, шта све Хрвати-усташе и муслимани раде и на који начин уништавају српски народ.

Упутили смо се у правцу Дрине и код села Јања прешли у Босну. Наш задатак је био да се нађемо на услузи нашем народу, који бежи испред усташког и муслиманског ножа. Ту је већ било више четничких одреда, који су оперисали против усташа ради спасавања српског народа. Хватали смо везу са тим одредима. Кретали смо се тамо где су нас они водили. Сретали смо српски народ, жене, децу и старце, како беже од Хрвата и муслимана. Усташе су прелазиле Саву код Брчког и заједно са муслиманима нападале српски народ. Ситуација је била језива.

Сазнали смо да су усташе у селу Сухо Поље. Напали смо их, побегли су после кратког отпора. Запленили смо пушке, муницију и храну.

Затим смо наишли на једно село настањено Пољацима, не сећам се како се звало. Ове Пољаке је Аустроугарска населила у Босну и они су ту остали после 1918. године. С обзиром да је и њихова стара отаџбина била окупирана, они су, као и ми Срби, према Немцима гајили неограничену мржњу, као и према Хрватима. Пољаци су нас помагали у исхрани.

Имали смо свакодневне борбе против усташа и комуниста…

– Да ли је између комуниста и усташа било сарадње?

– Да. Више пута када смо имали борбу против усташа, комунисти су нам пуцали у леђа и тако помагали усташама. Такође, избегли народ нас је обавештавао о следећем: када су од појединих комунистичких одреда тражили заштиту од усташа и муслимана, комунисти су их претресали, одузимали им све ствари од вредности, као и храну коју су успевали да понесу у бекству.

– Да ли сте ту наилазили на Немце?

– На обронцима планине Мајевице, између Брчког и Тузле, имали смо борбу са усташама и Немцима који су дошли да им помогну. Ако ме сећање служи, то је било код села Лопара. Успели смо да их потиснемо и запленимо нешто хране и муниције, која нам је била неопходно потребна. Следећег дана Немци су послали јаче снаге, али ми смо то сазнали. Повукли смо се на врх Мајевице, на такозвани Равни Гај.

– Када сте се вратили из Босне?

– Крајем децембра 1941. Већ је било много босанских четника, пошто су нам избеглице стално прилазиле. Људство је било преморено у условима нередовног снабдевања, а зима на прагу. Такође, требало је сместити многобројне избеглице. Одлучено је да их поведемо са нама, у Ресаву. Довели смо преко 10.000 избеглица из Босне, Херцеговине и Хрватске.

– Како су се потом одвијали догађаји у Ресави?

– Крајем 1941. Бабић је унапређен у чин генерала и напустио је Источну Србију. Тада су ресавски четници сами наставили да чисте Деспотовачки, Ресавски, Млавски и Моравски срез од комуниста. Ресавски срез је имао 27 села (општина), а у сваком селу је организована по једна чета са четовођом. Бројно стање је било преко 3.000 четника. Никада нисам мобилисао ни једнога, јер није било потребе. Сами су долазили и молили да их примим.

– По повратку из Босне били сте легализовани у Српској државној стражи Милана Недића?

– Формално сам постао недићевац још пред полазак за Босну, јер је тако било лакше путовати. Као недићевци смо без проблема пролазили поред Немаца. То је било наше војничко лукавство. Децембра месеца Недићеве новине из Београда објавиле су указ о мом унапређењу, као и о унапређењу потпоручника Петковића и Милића. Априла 1942. наш легализовани Ресавски четнички одред положио је заклетву у Свилајнцу, на Бојаци, где се налазило фудбалско игралиште. Чинодејствовало је 11 свештеника.

– До када сте били легализовани?

– Августа 1942. године код мене у Ресаву дошла су два официра са Равне Горе и донела наредбу да мој одред мења име у Прва ресавска бригада. Уручена ми је једна златна енглеска фунта, дар краља Петра, као и унапређење у чин капетана друге класе.

– Да ли сте водили борбе против бугарских окупационих трупа?

– Бугари су имали један батаљон у Јагодини и Марковцу, то јест на левој страни Велике Мораве. На десној страни реке налазили су се Немци. Ипак, Бугари су нелегално прелазили на десну страну Велике Морави ради пљачке по селима. Сеоске чете Ресавске бригаде нападале су Бугаре у селима Војске и Гложане. Јединице Ресавске бригаде такође су нападале Бугаре који су прелазили Мораву код Марковца да би пљачкали трла. Ресавски четници су их разоружавали и слали натраг само у гаћама.

– А да ли је Ресавска бригада нападала Немце?

– Борба против њих била је више пасивна и тајна, јер нисмо хтели да изгубимо сто Срба ради једног зликовачког Немца.

Нисмо дозвољавали народу да из села лиферује намирнице и стоку по немачким захтевима. Немци су 1942. наредили Ресавском срезу да лиферује 95 вагона пшенице. Срески начелник их је известио да срез нема ту количину. Немци су тада решили да пошаљу своју војску да потражи пшеницу по селима. Српска државна стража из Јагодине послала ми је једне вечери курира, који ме је известио да Немци сутрадан крећу у реквизицију. Одмах смо дигли узбуну у целом срезу и током ноћи сељаци су склонили скоро сву храну. Тако су приликом претреса Немци реквирирали свега пет вагона.

Ресавска бригада је имала десет одабраних и организованих бораца, који су тајно хватали немачке војнике када су долазили у неко село, или у Свилајнац, ради пљачке. Такви су нестајали без сведока, односно без знања народа и осталог људства бригаде.

Известан број наших црноберзијанаца, нарочито из Марковца, уз помоћ немачких војника преносио је стоку и храну из Ресаве. Мораву су прелазили ноћу. Такви су платили заслужену казну, а заплењена храна и стока служили су за исхрану четника.

– Када су Вас заробили Немци?

– Септембра 1943. неко ме је издао и на спавању у једној кући заробили су ме агенти Гестапоа. Најпре су ме одвели у затвор у Алксандровој број 5 у Београду. Потом су ме држали 15 дана у бункеру у Ратничком дому, па сам одведен у логор на Сајмишту. Ту сам очекивао смрт…

После неког времена Немци су на Сајмиште довели 300 Срба земљорадника из једног села између Руме и Сремске Митровице (не сећам се имена села). Неко од тих људи је имао по двоје-троје деце од по петнаестак година, која су такође доведена. Ови земљорадници су доведени јер су партизани оштетили пругу у атару њиховог села. Крајем новембра 1943. сми смо отерани за Маутхаузен…

По мом заробљавању, команду над бригадом преузео је поручник Вукашин Петковић.

Не знам шта је било по мом одласку из бригаде. Ниједан од официра није се јавио после рата, то јест ниједан официр није преживео рат.

– Како сте транспортовани до Маутхаузена?

– Пут је био више него грозан. Немци су нас крвнички тукли. Нас из Ратничког дома било је 17, плус 300 Сремаца.

– Молим Вас да ближе опишете Маутхаузен…