Погледи, 22. 3. 2025, Маутхаузен, 1945: „Ми смо Срби!“ – На данашњи дан: 80. годишњица ослобођења Маутхаузена

Капетан Живадин Љубисављевић, фотографија пре Другог светског рата Фото: Погледи.рс, crop

– Тај концентрациони логор имао је 15 мањих логора на територији Аустрије. По доласку, ставили су нас у двонедељни карантин. У бараци је било око 1.000 логораша. Преко дана, сви смо стајали, а ноћу смо спавали скоро један преко другога. Ако је неко ишао до нужника, морао је да гази преко нас који смо спавали.

После карантина, нас 15 послали су у логор који се зове Грос Раминг. Оно што смо доживели, не може да се опише…

После два месеца, издвојен сам са још 300 робова за одлазак у радни логор у Вајер (или тако нешто, заборавио сам тачно име). После око шест месеци почели су да нас евакуишу, јер су Руси дошли до граница Румуније и Мађарске. Месеца октобра 1944. стигли смо назад у Маутхаузен. Нас Срба било је петнаестак. Био сам јако мршав, имао сам око 35 килограма, али нисам се осећао толико слабо да не могу да пешачим. Пешачио сам боље него други. Ко не би могао да пешачи, ко би пао, био би готов за ликвидацију. У Маутхаузен смо стигли око поноћи. Киша је страшно падала, било је хладно, а нисмо могли бити распоређени у бараке пре сванућа. На стотине мртваца лежало је около, као кладе. Био сам уморан и решио сам да спавам. Привукао сам четири леша и легао сам преко њих. Али, нисам имао шта за под главу. Довукао сам још једног и то ми је био јастук. Спавао сам до сванућа и осетио сам да се боље осећам. Тешко је веровати у ово, али ја сам војник и научио сам да се сналазим.

Онда опет у карантин. Логор је пун Пољака доведених из Варшавског устанка. Жене и мала деце смештени су напољу, под шаторима. У карантину је било јако трагично, јер није било хране. Лежао сам немоћан. Од глади и слабости и слух ми је ослабио. Једнога дана неко ме зове. Ја се тешко одазивам и питам га шта хоће, а он рече да неко хоће да ме види. Одговорих: „Ко то хоће да ме види у овом паклу?“

Дошао је један млади човек који је изгледао доста добро. Рече да је избеглица из Босне у Свилајнцу и да је чуо да сам у карантину.

„Ви, господине поручниче, мене не знате, али ја Вас добро знам“, настави он. „По професији сам шнајдер, а овде радим у СС радионици. Није ми немогуће да Вам помогнем. Ево, донео сам Вам комад хлеба и сваког јутра ћу Вам доносити неку храну…“

Тако је и било. Наравно, ја сам му се захвалио.

– Сећате ли се неких познатих људи из Маутхаузена?

– Био је један бивши посланик који је знао за мене, мислим да се презивао Трифунац. Радио је у кухињи и послао ми је комад лоја. Потпуковник Тодоровић радио је у башти и послао ми је неколико главица лука. (Потпуковник Жарко Тодоровић, командант београдских илегалаца, преживео је Маутхаузен. У време настајања овог интервјуа са капетаном Љубисављевићем, потпуковник Тодоровић је живео у Паризу, у дубокој старости – прим. М.С)

– Шта се потом дешавало у логору?

– Пребачен сам у команду која је радила на истовару кромпира за кухињу. Није било тешко, крали смо кромпир и шаргарепу. Али, томе брзо дође крај. Уместо нас, на овај посао поставише жене. Нас једно 1.000, са још једно 1.000 Јевреја, послали су у једно место, мислим да се зове Велс. То је велика железничка раскрсница, тешко бомбардована од стране Енглеза и Американаца. Наш задатак је био да затрпавамо рупе.

Руска армија је и даље напредовала и стигла је близу аустријске границе. Тада су нас евакуисали у логор Ебензе. У њему се налазило око 20.000 робова. Испод тих планина и стена прављене су велике фабрике, које нису могле да униште ни атомске бомбе.

Нас десетак Срба који смо заједно дошли, нисмо знали колико је ту укупно Срба.

Свакога дана смо очекивали слободу, јер се осећало да је крај близу. Бојали смо се да ћемо сви бити побијени по наређењу Хитлера. Логорска стража је била јака, чинило је око 700 СС-оваца.

После око две недеље видело се да је крај заиста ту… Више ни једна команда није ишла на рад. Издали су наређење да се сви постројимо. Излази немачки официр и наређује да сви уђемо у просторије испод тих стена. Каже, савезници желе да нас бомбардују, а он хоће да нас заштити… Ми смо зналио шта нам спремају. Из грла 20.000 робова чуло се: ”Нећемо тамо да идемо… “

Онда су СС-овци одведени на фронт, а остављени су неки старци од 70 година да нас чувају. Тада се десило чудо. Чим су СС-овци одмакли, руља изгладнелог робља дала се у потеру за капоима и осталим Немцима који су тукли и убијали робове. На све стране леже Швабе, који су такође били логораши, али они су могли да раде са нама шта су хтели. И убијали су нас кад су хтели… То су били такозвани логораши капои, немачки криминалци, које је Хитлеров режим упослио на тај начин – да чувају логораше. СС трупе, односно стража, уопште нису улазили унутар логора. Управа унутар логора препуштана је тим одабраним логорашима.

Следећег дана око три сата поподне у логор су ушли Американци и нашем ропству дошао је крај. Они стари стражари дали су своје пушке и Американци су их пустили. Био је Ђурђевдан, 6. мај 1945. године.

Нисам знао да ће ускоро крај рата. Са неколико својих другова сакупљао сам пушке. Спремали смо се да нападамо Немце. Али, наша радост је кратко трајала – одмах нам рекоше да је рат готов.

Американци су нам рекли да се никуда не крећемо, јер су све комуникације оштећене. Обећали су храну за дан-два. И заиста, трећег дана око један сат по подне један официр рече да се постројимо ради поделе хране.

– Током та два дана време је споро одмицало…

– О, да… Време смо провели тако што смо се сви ми робови груписали по нацијама. Било нас је из 10-15 нација и тако смо се поделили по баракама.

Централна комеморација у логору Маутхаузен, 2016. Фото: Политика, Јелена Чалија

– Какав је био национални састав логораша са наших простора?

– Био сам веома изненађен када смо се пребројали. Од око 600 робова из Југославије, скоро сви су били Срби, поред три Хрвата и десетак Словенаца. Ја сам одмах почео да се упознајем са својом браћом.

– Колико је било четника, а колико партизана?

– У том моменту, било је двадесетак четника и стотинак партизана. Међу нама није било никаквих проблема, понашали смо се као рођена браћа. Изузетак је чинила група од десетак комунистичких руководилаца, који никада нису учествовали у борби. Они су били велики отров, док су се борци са једне и друге стране слагали.

– Како је протекла прва деоба хране?

– Постројени су робови свих нација. Онда се десило чудо. Преко 20.000 робова одједном је полетело према казанима са храном. Многи болесни и немоћни су падали, а преко њих су газиле гладне масе.

Погледајте сада, молим вас, ко смо ми Срби. Од 600 Срба ниједан се није макнуо из строја. Амерички официр нас је посматрао. Био је изненађен нашом присебношћу и нашим достојанством. Запитао је:

”Ко сте ви?“

Ја сам му одговорио:

”Ми смо Срби“.

Онда ме је поново запитао:

”Да ли бисте хтели да направите ред, да би храна могла да се подели?“

Ухватили смо се под мишке и опколили казане. Тако је почела подела хране.

– Сада је и нормална исхрана представљала проблем…

– Да, никако нисмо смели да се преједемо. Свима сам саветовао да неколико дана једемо само по мало, јер је то једини начин да преживимо. Из кухиње сам доносио храну и делио им својим рукама. Многи су лежали, нису могли да устану.

Оних десетак комунистичких функционера себи су поставили посебне столове. За себе су узимали најбољу храну. Од Аустријанаца су узели добро посуђе и два жандарма да их опслужују. Партизани су видели ове комунисте на делу и мрзели су их.

После месец дана, када нам је речено да ћемо бити враћени у своје земље, неколико партизана са једним студентом са Косова рекли су ми да се не враћам, јер комунисти већ праве план да ме убију. Рекао сам им да знам за то и да не намеравам да идем. Поздравили смо се и изљубили.

– Сећате ли се још неких упечатљивих догађаја из Маутхаузена?

– Од оних 300 Срба из Срема, не верујем да се вратило 20. Замислите сцену када дете гледа како Немци даве његовог оца, па га баце на бетон и поливају нечим. Свакога дана смо гледали 10-15 особа на вешалима. У крематоријумима су стално спаљивали мртве. Видео сам најмање пет фуруна. Највише је убијено Руса и Пољака. Немачки криминалци, капои, починили су безброј убистава.

– Да ли сте некада у Маутхаузену срели неког комунисту из Ресаве?

– Из Ресаве не, али сам почетком 1945. срео једног из суседног среза. Причао ми је како комунизам напредује. Питао сам га да ли је чуо за војводу Живадина… Он ми рече да је тај побио много комуниста, али је сада полудео, иде по гробљима и не зна шта говори. Рекох му у шали: ”Можда он тражи комунисте који се тамо скривају…“ Нисам му рекао да сам управо ја тај о коме шири лажи.

– Шта сте радили по изласку из логора?

– Почео сам да прикупљам наше избеглице. Образовао сам комитет за регистровање нашег народа. Отворио сам канцеларију у једном хотелу у Бадисли, а потом и у неким другим местима. Почео сам да издајем људима легитимације.

У међувремену, највише избеглица се прикупило у Салцбургу. Салцбург је постао центар за све нас.

Било је много заробљеника из 1941. године који нису хтели да се врате кући, као и много четника из Босне и Херцеговине и Црне Горе. Од њих сам организовао један одред.

– Комунисти су Вас одмах прогласили за ратног злочинца?

– Не само што су ме прогласили, него су ме као ”ратног злочинца“ завели у међународне књиге. Тако сам на тражење Енглеза два пута затваран. Испитивала ме је међународна комисија за ратне злочине и није поверовала комунистичким лажима. Скинули су ме са међународне листе ратних злочинаца 1949. године и тада сам отишао у САД.

– Шта сте радили у прво време?

– Радио сам свакакве послове, једино што нисам био шинтер. Дању сам радио, а ноћу спремао испите. Завршио сам неку врсту инжењерије.

Имам сина Николу. Ради у једној банци у Синсинатију као потпредседник. Имам и два унучета.

 
Разговарао: Милослав САМАРЏИЋ
Из књиге Разговори са равногорцима, 1. том, Крагујевац, 2011.