Покрет за одбрану Косова и Метохије, Светосавље, 5. 5. 2021, Владика Атанасије Јевтић: Арнаутско-муслимански злочини у Старом Расу и околини у Другом светском рату [из Архиве]

Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу (Петрова црква 4-9.в), Светска баштина Унеска (Dossier: 96, 1979), Културна баштина Србије СК #182 Фото: Wikimedia Commons, Marković Nedeljko CC BY-SA 4.0

Древна Српска држава Рашка, са престоницом Расом (у коме је недавно откривена хришћанска базилика из 6. века, из времена кад су се Срби ту настанили), са Немањином крстионицом у Петро-павловој цркви и Ђурђевим Ступовима и Сопоћанима, ових је дана (1990) опет угрожена покушајима поновне арнаутско-муслиманске окупације.

Били смо заиста сви запањени оним што се 29. јула 1990.г. збило у Новом Пазару, на градском стадиону, приликом одржавања изразито анти-српског скупа санџачких муслимана (преко 30.000), уз присуство и подршку и Косовских Шиптара и босанских муслимана. Јавности је већ познато шта је све том приликом у Новом Пазару речено, зато нећемо понављати то брутално подсећање на доба турске и арнаутско-фашистичке окупације. Једино напомињемо речи Адила Зулфикарпашића, да бисмо од њих почели ово наше тужно подсећање. После новопазарског муслимана Сулејмана Угљанина, овај сарајевски муслиман је рекао: „Муслимане у Санџаку за време Другог светског рата спасла су браћа са Косова“, мислећи свакако на арнаутске балисте. У следећим редовима хоћемо само да подсетимо какво је било то „братско“ муслиманско „спасавање“ и како су у њему прошли Срби староседеоци древне Српске Рашке.

После ослобођења Старе Србије у Балканском рату 1912.г. и после ослобођења у Првом светском рату 1918. године, многи муслимани су још увек хтели да на сваки начин поврате турска времена окупације у Старој Србији – Косову и Метохији и Старој Рашкој. Наводимо о томе само један податак из листа „Политике“ из 1921. године (бр. 4718, од 12. јуна):

„Из дана у дан све чешће стижу ’Политици‘ из свих крајева Старе Србије жалбе, јауци и преклињања за помоћ. Наши стари дописници из времена пре 1912. године, и нови још многобројнији, крвава срца исписују црну хронику истребљивања Срба у тим крајевима. Разлика је само у томе што су они тада, до јесени 1912. године, живели у нади – чекали су ослобођење, и што смо ми тада могли Турској објавити рат, да би спречили даљи покољ нашег народа. А данас? Данас ко би смео објавити рат нашим поданицима муслиманским зликовцима?“

Дошао је II светски рат, 1941. година. У четвртак 17. априла 1941. г, са капитулацијом Југославије, у Нови Пазар су ушли Немци дочекани тријумфално од масе Арнаута с Косова и Муслимана из Санџака, са заставама с кукастим крстовима и Хитлеровим сликама, и са парадом шиптарско-муслиманске деце у фесовима и с кукастим крстовима.

Немци су тада узели власт у Санџаку и одмах су је предали искључиво Албанцима и муслиманима. Нови Пазар и Санџак „спашени су“ припајањем „Великој Албанији“. Власт у Новом Пазару и срезу Дежевском преузели су Даца Ахмед и Аћиф Хаџиахметбеговић. Нове власти, с албанском жандармеријом и наоружаним муслиманским пљачкашким групама, почели су то, недавно у Новом Пазару слављено, „спасавање“.

Један очевидац, српски официр Југословенске војске, сведочи шта је тада видео у Новом Пазару: „Праву страхоту видели смо у Новом Пазару, који је сав био искићен кукастим крстовима. Послао сам једног војника, без блузе наравно, без ознаке, без шајкаче, да види шта се дешава у вароши. Вратио се и каже: на свакој бандери, са једне и са друге стране, висе обешени Срби. Е сада ја вас питам, ја који сам не одобравам смртну казну: да видите оца обешеног, или брата, шта бисте чинили? Ко би вам могао наредити да се не светите ономе који је убио ваше укућане?“ (Нин,27. јул 1990, стр. 50). Овај српски официр отишао је у четнике, и борио се против тог зла.

Један други сведок очевидац сведочи да је, у јесен 1941. године, видео на огради манастира Сопоћана: на сваком коцу по једна набијена српска глава. Сопоћанска монахиња Катарина Јовановић изјавила је и потписала дословно (докуменат у Архиву Св. Синода):

„Убијена је сестра монахиња Пелагија и опљачкан манастир Сопоћани.

Убице сестре Пелагије су муслимани Бико и Дека Дрешевићи, Деста и Ћамил Дукађинац, сви из села Глоговића, општине Делимеђске, срез Штавнички, Тутин. Убиство су извршили 29. X 1941. године у 4 часа по подне.

Пљачкаши манастира Сопоћана су: Амир Пајовац, Јуса, Асан, Авда Доловци, Ађа, Ирма, Амо Доловци, сви из села Шкреља, општине Делимеђске, срез Штавнички, Тутин. И још: Имро, Суљо, Смајо Мурићи, Афис, Јусуф Шиљан Граовци – Ајковићи. Меја Мељановић, Анда, Азбо Рашовићи, Мурат Лековић, сви из села Глоговика, општине Делимеђске. Бајра, Убро Брњачани, Ајро Алмазовић, из Маровине, општине Сопоћанске. Мамин Црњашанин, Себечева, општине Сопоћанске, срез Дежевски, Нови Пазар. Пљачка манастира је учињена 29. XI 1941. године, у 10 часова ноћу. Изјавили су да су послати од префекта Новопазарског Даце Ахмеда да прегледају просторије манастирске. Нас (у манастиру) су били оптужили да се код нас скривају „бандити“. Познавајући их као жандарме начелникове, отворили смо им (манастирску капију). Када су ушли, унутра нису тражили „бандите“, већ су предузели пљачку и све су однели. Сестра Катарина Јовановића с.р.“

(У документу следи списак од 10 куцаних страница где се детаљно набрајају учињене штете и пљачке у Манастирској цркви и конаку, што су арнаутско-муслимански фашисти учинили такмичећи се ваљда у злоделима и пљачкама над Србима и српским Светињама са „браћом“ својом, хрватским усташама у исто доба).

Нешто пре тога, један други сведок из тада албанизованог и помуслимањеног Санџака (бивши тамо срески начелник, чије име у документу у Архиву Св.Синода није читљиво) сведочи: „У Новом Пазару су сви виђенији људи (Срби) са села стрељани. Албанске власти су у овом месту грозно поступале са нашим (српским) живљем. Грађани су хапшени, злостављани и уцењивани. Рођени брат Нестора из Брњака, срез Штавнички, стрељан је међу осталима. Њему су пре стрељања неколико дана вршили нужду у уста! Новац и све покретне ствари одузиман је нашем живљу под претњом оружја. Вође и наредбодавци свих недела према нашем живљу били су: Аћиф Хаџиахметовић, бивши народни посланик; Ахмед Даца, бивши благајник банке; Азем Аџовић, бивши командир жандармеријске чете у пензији; Осман Џенефендић, обућар, сви из Новог Пазара, и Џафер Дева из Косовске Митровице“.

Ова имена и њихова злодела најбоље говоре ко је и како то „спасавао“ муслиманску „браћу“ у тада окупираном и албанизованом Санџаку. Били су то санџачки муслимани и њихови „спасиоци“, Арнаути с Косова и Метохије, који су, попут својих сарадника и саучесника у геноциду над Српским народом – хрватско-муслиманских усташа у злогласној Ендехазији, која се управо преко тада арнаутско-муслиманског Санцака повезивала са исто тако злочиначком „Великом Албанијом“ оствариваном у то време на косовској Голготи Српског народа. Делегација од 5 муслимана из Новог Пазара ишла је тада, крајем јуна 1941, код Павелића у Загреб, молећи Поглавника да се „Санцак укључи у Независну Државу Хрватску“.

Наоружане арбанашке банде балиста и наоружане пљачкашке и убилачке муслиманске групе, окупљене тада око Бика Дрешевића оперисале су тада по Старој Србији. Како су „спасоносно“ оперисале ове крваве „тројке“ балиста и муслимана по потурченом и фашизираном Санџаку, види се и из тога што су у српској православној цркви у Тутину, на дан 21. фебруара 1942.г, за време богослужења, у самом храму у одеждама убили двојицу српских свештеника Уроша Поповића, пароха Добрињског и Луку Поповића, пароха Суводолског, и са њима такође њиховог црквењака Србина, у цркви у Тутину.

Генерал Штетнер врши смотру муслиманске милиције у Сјеници, 1943. гoдине Фото: из књиге „Стара Рашка под италијанском окупацијом 1941-1943.“ др Милутина Живковића из колекције Банета Гајића

Наводимо и сведочење још једног очевидца из тог времена, Велимира Бутрића, из Сјенице, који је избегао за Београд 18. октобра 1943, а био је сведок арнаутско-муслиманских страхота и злочина над Српским народом у његовој матичној земљи (коју су Османлије касније назвали „Новопазарски Санџак“, за којим временима неки опет имају носталгију):

„Од 11. новембра 1942. године био сам у Сјеници, где сам остао све до мојег одласка за Београд (18. X 1943)… Место Сјеница имало је око 5.000 становника. Од тога је око 1.000 Срба, остало су Арнаути и муслимани. У околини је било око једне трећине Срба и две трећине Арнаута и муслимана. Срби у Сјеничком срезу били су староседеоци. До месеца фебруара 1943. године сва српска села у Сјеничком срезу била су сачувана.

У месецу фебруару 1943. године запалили су Арнаути и муслимани српско село Буђево. Народ из овог села склонио се је у друга српска села. После тога владао је углавном мир и ред све до капитулације Италије. На 9. септембра 1943. године, а након капитулације Италије, преузели су Арнаути и муслимани пуну власт у своје руке. Одмах су настала хапшења угледнијих Срба из Сјенице. Тај дан и следећих дана ухапшени су: Гредић Вукашин, управник ткаонице ћилима; Потапов Илија, управник сточарске станице; Калишанин, земљорадник; Ивковић Марко, пензионер, и његов син Раденко; Вуловић Радиша, трговац; Букумировић Шпиро, трговац, те још многи други. Међу овим Србима био сам и ја ухапшен. Увече су долазили к нама у затвор арнаутски и муслимански војници и злостављали нас. За то време и мене су три пута тукли. Ударали су ме кундацима, а једном су ме ударили и флашом по глави. Ја сам на 18. октобра 1943. године пуштен на слободу. Некоји од затворених Срба изведени су из затвора и убијени у селу Штављу, које је удаљено 12 км од Сјенице. Убијени су: Ивковић Марко, пензионер, и његов син Раденко, те Калишанин, земљорадник. Неки други су пуштени из затвора, а некоји су иза мене још остали у затвору. На 12. септембра 1943. године напали су Србе Арнаути и муслимани, које су пљачкали и палили. Са пљачком и палежом наставили и следећих дана. За време мојег боравка у Сјеници попаљена су и опљачкана следећа српска села: Штаваљ, Гогути, Шумуре, Гојно, Чедово и Драгојловићи. Сва се ова села налазе у Сјеничком срезу. Народ ових села побегао је преко границе у Србију (Недићеву). Много Срба из ових села погинуло је од Арнаута и муслимана. Нарочито су много страдале жене и деца. Говори се да је од 9. септембра 1943. године па на овамо убијено од Арнаута и муслимана у Сјеничком срезу око 300 Срба. Арнауте и муслимане је предводио у нападају на Србе Прашевић Ћамил, који сада врши дужност капетана у албанској војсци, а шта је био пре тога није ми познато. Друге Арнауте и муслимане по имену не познајем, али знам да су сви Арнаути и муслимани непријатељски расположени према Србима. Пошто сам видео да ми је живот у опасности, одлучио сам да побегнем у Србију“.

(Изјава од 22. октобра 1943. пред Комесаријатом за избеглице у Београду).

Овом потресном сведочењу очевидца злодела над Србима арнаутско-муслиманских „спасилаца“, тј. злочинаца (које казивање је скоро идентично тадашњим сведочењима Срба избеглица из злочиначке Ендехазије), није потребан никакав коментар. Додаћемо само још неке податке о паљењу овде споменутог српског села Буђева код Сјенице (које ми је податке дао ђакон Митар Новчић, члан једне од преживелих породица тога села):

„Село Буђево се налази на самој Пештерској висоравни, и у њему од памтивека живе искључиво Срби. У току II светског рата село је много пострадало од једног дела муслимана. Иако је село релативно мало, бројало је до 80 домаћинстава. Од муслимана су убијани без разлике и деца и жене и одрасли… Пошто муслимани нису могли самостално да униште село, позвали су у помоћ и једну немачку јединицу. Буђевци се нису могли супротставити јачем од себе, па су почели организовано да се повлаче преко планине Гиљеве, а у правцу српских села Црне Горе. Пошто је напад на село унапред испланиран, муслимани су још у току ноћи направили заседе знајући да се Срби могу повлачити овим правцем, и све које су могли да убију, убили су.

Тако је погинуо и један дечак из породице Матовића, бежећи сам без игде икога. Неки су и живи похватани и на најгори начин убијени и бачени у пећине. Онај део народа, већином мајке са малом децом, као што је била и Станисава Новчић са четворо мале деце, затим старије и болесне особе, које нису успеле да се на време повуку – а што је била и нека њихова срећа – покупљени су од муслимана и доведени пред школу на стрељање. Међу њима је била и учитељица Марковић, која је знала немачки језик. Она је устала испред народа, а било је око 50 душа, и рекла Немцима да они потпуно невини страдају, што је немачки командант и поверовао и ослободио их стрељања. Морао је да одреди немачке војнике да их као стража допрате, преко муслиманских села, до оних села у којима живи српски живаљ. Онај трећи део народа из Буђева, који није ни покушао да побегне а није ни доведен пред Немце, био је од муслимана побијен. Тако је убијено и двоје близанчади, који су тек били рођени, стари свега 24 сата. Убијени су и неки старци, који су били болесни и непокретни. Пре овога, за Буђевчане трагичног дана (фебруара 1943. године) извршен је страшан вандализам над Ђуком Савић, на тај начин што је од муслимана каменована на домаку села, враћајући се из воденице, и ту је остала на месту мртва. После ове трагедије балисти и муслимани су село Буђево потпуно уништили, куће и све остале зграде су спалили, имовину Срба опљачкали, и сву стоку одјавили“ (=отерали).