Покрет за одбрану Косова и Метохије, Светосавље, 5. 5. 2021, Владика Атанасије Јевтић: Арнаутско-муслимански злочини у Старом Расу и околини у Другом светском рату [из Архиве]

Дочек немачких официра у организацији Аћифа Бљуте и његове администрације у Новом Пазару током окупације; број 2: Аћиф Хаџиахметовић Бљута Фото: Архив Србије

Један други докуменат из рата (сачуван у Архиву Југославије, у материјалу Комесаријата за избеглице) каже за Санџак:

,,1) У метежу који је настао током месеца маја 1943. године у срезу Сјеничком и Бјелопољском попаљено је (од муслимана и балиста) и тим уништено и опљачкано 30 српских села у општинама: Барској, Буђевској, Требињској, Дристкој и Растопској. 2) У бекству из овог метежа, а под заштитом немачких војника, нашло је уточиште 2.000 избеглица у општини Штаваљској – погранична општина у којој је доминирала власт Немаца са српске границе. 3) Доцније, задесила је иста судбина и Штаваљску општину из које су, како њени грађани, тако и избеглице, пребегли на српску територију (Недићеву) – један део пут Ивањице, а други за срез Дежевски и Студенички“. Документ даље под 4) описује паљење села Буђево, и под 5) убиство у Тутинској цркви „на самом богослужењу у одеждама“ два српска свештеника и црквењака, па наставља: „Истога дана извршена су још многа убиства Срба у Тутину и његовој околини. Вођа банде, која је ова зверства починила, био је Ћамил Дукађинац. Он је са својим друштвом у селу Шароњима једнога дана убио 14 мушкараца, одвео две најлепше девојке и опљачкао грдну имовину дотичног српског села. 6) Јуна месеца (1943) у селу Попе, попаљено је 7 српских кућа са око 30 споредних зграда. У том пожару изгорело је 9 нејаких чељади услед тога што нису успели да благовремено пре напада буду извучени за бекство… 7) У селу Доло убијено је такође троје, а један лакше рањен. У нападу је извршена пљачка целокупне имовине. 8) У селу Лукавици вршене су такође пљачке, којом приликом је убијено 5 људи (Срба). 9) У селу Островици извршен је напад, опљачкано је село, убијена су 3 мушкарца и одведене 2 девојке. 10) Напад је вршен и на село Велико Поље, где су убијена 2 човека, једна жена и двоје деце и попаљено много кућа. 11) У селу Гнила попаљено је неколико кућа и убијена су два мушкарца и једна жена. 12) У Српском Мојстилу у нападу за један дан убијено је 28 људи и 1 жена. Пљачка је извршена у великом обиму и попаљено је много домова. 13) У селу Сувом Долу погинуло је 15 људи, неколико је рањено и одведене су 4 девојке. 14) Село Дулеба и село Добриње нападана су и попаљена и у њима је убијено по неколико људи (Срба). Оваквих сличних случајева и примера има много и у другим селима српским“. (Документ објавио Растислав Петровић, Завера против Срба, Бгд. 1990, стр. 15-89).

И овде ћемо изоставити наш коментар, као што изостављамо да сада говоримо и о злочинима оних муслимана и Арнаута који су били у нацистичким SS дивизијама по Космету, Санџаку, Босни итд. Навешћемо, за крај, још једно сведочење. То је казивање пензионера Мирослава Радовића, током рата дечака (рођен 1928. у селу Градац код истоименог манастира, на домаку Дежевског среза и Санџака, тј. Старе Рашке). Ево како је он доживео арнаутско-муслиманско „спасавање“ у Санџаку током окупације:

„Село Градац је удаљено од Новог Пазара 30 км, а од Рашке само 21 км. Средином 1941.г, кад је дошло до масовног устанка (четника) у Србији, удружени муслимани и Шиптари, наоружани од Немаца, кренули су у паљевину и пљачку српских села, како у Санџаку, тако и према мом селу. Уништавали су све пред собом. Кад су дошли на 7 км од Градца, мој отац (свештеник) послао ме је да звоним на црквена звона на узбуну. Са 12 година потезао сам конопац звона, читав сат. На то се у селу скупило све одрасло, јер се преко брда видело црвено небо од запаљених српских домаћинстава у Дежевском срезу. У међувремену, низ планину текла је река Срба избеглица. Била је то ужасна слика. Страх и паника видела се на сваком лицу… Срби у селу, извадивши оружје из скровишта, организовали су народ на отпор и ноћу је кренула наоружана маса, подељена на чете и водове. Коалиција Шиптара и муслимана била је отерана до Новог Пазара. Село је спасено. Избеглице су се разместиле по сеоским домаћинствима, и ту су и дочекали ослобођење. Пљачкаши (балисти и муслимани) били су се привукли Рашки на само 3 километра. Град је спасао Машан Ђуровић са 500 Топличана у последњем тренутку. Истовремено у наше село су дошли и избеглице Срби са Косова, без игде ичега. Нашли су склониште по целом срезу Студеничком“.

Сведок даље детаљно описује одвођење Срба из Санџака у Пазар и Митровицу, где су сви затворени „као таоци“, и највећим бројем поубијани, међу њима и неколико српских свештеника. Између осталога каже: „Кад је настало опште хапшење и убијање Срба у Новом Пазару, међу другим Србима страдала је на језив начин и породица Раковић. У кућу су једног дана упали балисти и муслимани, с ножевима и пушкама, убице. Тражили су сина од 18 година. Отац, мајка и ћерка, покушали су да их умире, да кажу да син није ту. Кад су почели да муче оца, син се јавио, био је скривен на тавану. Разуларена руља Арнаута и муслимана на најбесомучнији начин, пред оцем, мајком и сестром исекли су га на комаде. Отац и мајка се никада више нису опоравили од шока који су тада доживели. Вегетирали су до краја свог живота… Мој отац (свештеник) је 1942. године провео 3 месеца као таоц у затвору у Косовској Митровици. За то време слушао је сваке ноћи око поноћи стрељање недужних Срба, по некој процени затвореника по 20 30 сваке ноћи. Из робијашнице су га извукли пријатељи Срби из Косовске Митровице. Сваке недеље кроз село Градац пролазиле су свакакве казнене експедиције, и за собом су остављале праву пустош. Људи су налазили спас у суседним планинама, по урвинама и пећинама. Две године нисам видео кревет. Спавао сам на голој земљи или хладном пећинском камену. Кад је Немачка капитулирала и кад смо се вратили нормалном животу, месец дана сам спавао на патосу, јер ми је кревет био превише мекан. А слобода је дошла не за све једнако (подвлачење наше – A.j.).., После ослобођења, партизанска војска вршљала је по свим селима, гонила је остатке четника и њихове јатаке. Сваки је сељак могао да буде оптужен без суђена да „одржава везе са одметницима“. Тако је и мој отац (свештеник) страдао… Три официра партизана тукла су га целу ноћ да призна да „одржава везу“ са Велизаром Симићем, четничким командантом, који се крио негде по Голији планини. Да иронија буде већа, тог Велизара Симића ухватили су пре недељу дана и држали га затвореног у манастиру Студеници. Курир је ујутру донео Симићеву изјаву да свештеника Радовића није видео пуне 3 године. На крају су партизани рекли мојој мајци: „Била је грешка“. Оца су довезли сељаци на колима до куће истога дана по подне… Кад сам га видео, рекао ми је: „Сине, убише ме (комунисти), ни кривог, ни дужног…“ У души ми је била пустош.

Такву исту пустош видео сам и код Срба избеглица са Косова. Сви смо је заједно преживљавали кад је дошла наредба нове Титове власти да се Косовске избеглице не могу вратити у своје домове на Косово. Тај бол не може да се опише. Може се само доживети и да га човек носи целог живота као жуч у грлу. Четири године изгнанства, бескућништва, глади, патње, страдања, и на крају, кад је свима дошло ослобођење, њима се нуди пакао – да се и даље потуцају по свету, а у њиховим кућама, на њиховим имањима, шепуре се убице (Арнаути) њихових најдражих! У ослобођеној земљи, сарадници окупатора и убице заштићени су законом, а страдалници су испали кривци“. (Ово писмено сведочење имам у личној архиви – А. Ј.).

Ни овом тесту није потребан било какав коментар.

Манастир Сопоћани, Дом Свете Тројице (Стари Рас и Сопоћани, 13. в), спољна припрата са звоником, Светска баштина УНЕСКО (Dossier: 96, 1979), Културна баштина Србије СК #156 Фото: Wikimedia Commons, Pavle Marjanovic CC BY-SA 3.0

Уместо коментара износимо пред читаоце два недавна текста „РАС-а“ – Удружења грађана за заустављање исељавања и повратак исељених Срба из општина Новог Пазара, Сјенице и Тутина.

Први текст је Саопштење „РАС-а“ издато 30. јула 1990, после споменутог муслиманско-шиптарског скупа на градском стадиону у Новом Пазару.

„Иако се залажемо за плурализам и подржавамо све демократске токове, запањени смо изливом антисрпског расположења на јучерашњој оснивачкој скупштини Странке Демократске Акције (СДА) на стадиону у Новом Пазару, која се претворила у највећи антисрпски митинг одржан у Србији. Изречени ставови, идеје и декор ишли су на то да се пониште резултати ослободилачких ратова од 1912.г. наовамо и колевку Српске државе претворе у оријенталну провинцију у којој нема места ни за Србе ни за европску културу.

Исељавање Срба (из Санџака) није поменуто ниједном речју, нити су осуђени све бројнији ексцеси на штету Српског народа, али је зато дата здушна подршка косовској алтернативи и албанским сепаратистима и обећана им помоћ. Није ни поменута помоћ Републике Србије овим неразвијеним крајевима, негиран је било какав напредак, Србија је представљена као бездушна маћеха угњетеном муслиманском народу, а муслимани као грађани трећег реда.

Изненађени смо толиком мржњом према Србији, која је држава и муслиманског народа, и забринути због порука и захтева који се овде нису чули од 1941. године. Тврдимо да је јучерашњи митинг и све оно што је речено на њему производ и рада званичних руководстава ове и суседних општина, којима је основни циљ да прикрију стварно стање и да блате све оне који покушавају да скрену пажњу на антисрпско расположење и деловање (у Санџаку). Српски народ је с разлогом забринут, али не треба ни поред изражених претњи (од муслимана) да напушта овај простор у који су његови претци уткали знање и животе, где су његове Светиње.

Тражимо од државе Србије да предузме све мере које ће Србима гарантовати безбедност. У противном, бићемо принуђени да се одмах самоорганизујемо“. (Свима је јасно као дан: да Милошевићева Србија није ни тада ни касније ништа предузела, осим што је, преко својих мафија и мафијаша, богато наплаћивала рекет од неконтролисане трговине свим и свачим, па и оружјем и дрогама, до данас непрекинутом између Новог Пазара и Стамбола, као што је и сада Нови Пазар један од главних снабдевача свим и свачим разуларених Шиптара на Космету, уз присуство и свестан превид NATO-a и UNMIK-a. – Прим. марта 2001. – А.Ј).

Исто Удружење Срба из Старог Раса тражило је још раније да се избаци турски назив „Санџак“, остатак отоманске окупације (по турским документима град Рас и област „потурчен је 12. маја 1469. године, тј. тада је промењено име Варош РАС у „Варош Нови Пазар“; „Пазар“ је турски назив за стари српски назив овога места Трговиште), те да се овој области прве Српске државе врати име Стара Рашка или Стари Рас. На Видовдан пак ове 1990. године Удружење „РАС“ је, поводом организовања обележавања 800 година од образовања и међународног признавања прве Српске државе Рашке, упутило писмо Председништву Србије и Академији Наука у Београду да се предузму све легалне мере те не дозволи и даље поновно муслиманско прављење од Српске Рашке – турског Санџака.

У том писму стоји и ово: „Кључни проблем сада овога краја Србије је исељавање Срба из своје постојбине под разним видовима притисака, чија је основа исламски фундаментализам. Овај део Србије не само што се празни од Српског живља, већ све више губи обележје српског града (европска обележја), са тихом афирмацијом исламског садржаја. Осећање угрожености Срба све је снажније, Срби се осећају туђини на својој земљи, па решење траже у исељавању. Али, то није једино проблем овога краја Србије и овог времена. Има још много крајева где се Срби слично осећају“.

И овом подсећању није потребан никакав посебан коментар.

Владика Атанасије Јевтић

Из књиге Од Косова до Јадовна: Путни записи јеромонаха Атанасија Јевтића (осмо, допуњено издање), Требиње 2008.