Политика, 19. 1. 2026, Свештеник из Лакташа: Светосавска мисија и страдање проте Рувима Бубњевића

Прота Рувим Бубњевић поред црквеног звона у Разбоју Фото: Политика, приватна архива породице

Иако је од његовог страдања 1944. године, када су савезнички авиони у Другом светском рату бомбардовали кућу у Лесковцу, где се заједно са супругом Савком склонио након тамновања у усташком логору Цапраг, прошло осам деценија, свештеник Рувим Бубњевић, како је то у књизи „Крајишке проте” написао теолог Дарио Дринић, живи у лијевчанском срцу и народном памћењу. Четири и по деценије служио је олтару Божјем у парохији Стапари у Лијевчу.

Рођен је у свештеничкој кући Бубњевића, у Лакташима 16. октобра 1865. године. По завршетку богословске школе у Рељеву код Сарајева 1892. године био је учитељ у школи у Маглајанима, где је радио до рукоположења, 2. марта 1897. године. Митрополит дабробосански Николај (Мандић) поставио је Бубњевића за администратора упражњене парохије у Стапарима код Српца. Са Савком, из чувене тежачке породице Вуруна, стекао је кћерке Смиљку (1911) и Босиљку (1913). Смиљка је завршила студије биологије и географије у Загребу и добила намештење у Сурдулици, а Босиљка Економски факултет у Загребу и била професор на Вишој економској школи у Бањалуци.

Упоредо са верском службом, прота Рувим био је изузетно предан просветитељ, чувар светосавља. У Разбоју је 1907. изградио школу која је у почетку била православна, а од 1912. године државна. Истовремено је, вредно радио у Друштву „Побратимство”.

Прота Рувим Бубњевић, истински борац за српска права и православну веру, својим деловањем изазвао је подозрење аустроугарских власти које су сматрале да се свештеници у босанскоградишком срезу морају обуздати у ширењу националног духа.

Избијањем Великог рата почело је узимање талаца, а почетком августа 1914. године и прве интернације у Арад, у Румунију. Таква судбина није мимоишла ни Рувима. Утамничен је заједно са осталим српским првацима, учесницима Сарајевског атентата, међу којима је Васо Чубриловић из Градишке. По ослобођењу и уједињењу, прота се враћа својим парохијским обавезама у Разбоју, а за ревносну службу, од бањалучког митрополита Василија Поповића, 18. децембра 1919. године, добио је право ношења црвеног појаса. Орденом Светог Саве петог степена одликован је 1930. године, објавиле су „Врбаске новине” под насловом „Укази”. У новој држави, Краљевини Југославији, остао је веран светосављу и још снажније наставио своју просветитељску мисију. Заслужан је и за изградњу школе у суседном селу Кочићево, једне од најлепших у срезу Босанска Градишка, која је освећена 8. јуна 1935. године. Дан пре освећења, писала је тадашња штампа, пуцњи прангија наговештавали су свечани дан, када ће у просветни храм унети икону Светог Саве. Заједно са протом Бубњевићем, чин освећења предводили су Душан Суботић, архијерејски намесник и народни посланик из Градишке и Бошко Школник, свештеник из Ножичког. После освећења, прота Бубњевић је верницима, који су испунили цело двориште, говорио о улози школе, цркве, свештеника и учитеља, на очувању и неговања идеала за које се борио Свети Сава.

Школа у Кочићеву је и сада у функцији. Она је јединствен храм образовања, казао је за „Политику” Радивој Поповић, директор Основне школе „Петар Кочић” у Новој Тополи, у чијем саставу је школа у Кочићеву.

Значајан је допринос проте Бубњевића и на подизању два мања храма, Светих апостола Петра и Павла у Орубици 1936. и Светог кнеза Лазара у Бајинцима 1938. године. Неговао је и дух прегалаштва и задругарства, помагао сиротињу. Уз помоћ Симе Мандића, председника стапарске општине, и Милоша Радића, командира жандармеријске станице, 1940. године обезбедио је 14 тона жита које је подељено сиромашним сељацима овога краја.

На почетку Другог светског рата имао је 76 година. Окупаторске власти НДХ-а нису уважавале ту чињеницу него су проту Бубњевића, са другим свештеницима Архијерејског намесништва босанскоградишког и њиховим породицама, уочи Петровдана, (11. јул 1941. године) одвеле у затвор у Градишци, потом у логор Цапраг код Сиска, одакле је протеран у Србију. Рувим и Савка, кратко су боравили код ћерке Смиљке у Сурдулици, а потом се преселили у Лесковац. У том граду их је 6. септембра 1944. године задесило савезничко бомбардовање. Обоје су погинули и затрпани рушевинама, испод којих су извучени после три дана. Смиља Стојановић, праунука Рувима и Савке Бубњевић, лекар у Америци, објаснила је околности њихове смрти.

„Дошли су у Лесковац јер је у том граду живела њихова старија ћерка, а моја бака Смиљка Лекић (рођена Бубњевић). Она је службовала као професор биологије и земљописа. Чували су моју маму Мирјану, њихову унуку, која је тада била дете. На краљев рођендан, 6. септембра 1944. већ уморни од сталног бежања у скровиште на сваку узбуну од ваздушног напада нису хтели да напусте изнајмљену кућу у којој су становали. Три бомбе америчке војске су пале на ту кућу. Рувима и Савку су нашли после три дана ископавања. Сахрањени су умотани у чаршав, јер није било ни сандука. И данас почивају у Лесковцу”, навела је Смиљка Стојановић.

 
Милан Пилиповић