Политика, 28. 4. 2025, Прича из Великог рата: Обновом крајпуташа из Субјела указао се текст о погинулој браћи

„Стани брате није мрак и прочитај овај знак“: Шта нам кроз векове ’поручују‘ споменици без гробова, крајпуташи у Шумадији Фото: Danas, Завод за заштиту споменика културе Крагујевац

„Кад је звоно са субјелске цркве упутило позив на одбрану отаџбине, јер је почео Први светски рат, браћа Драгољуб и Ивко Гајовци отишли су у своју ратну јединицу. Нажалост, рат узима жртве и они су обојица положили своје животе за отаџбину. Драгољуб је као војник трећег позива у Дринској дивизији, у чину поднаредника српске војске погинуо у Колубарској бици на Костајнику код Крупња 1914. године. Нема забележених података како је дошло до његове погибије, али родбина преноси казивања да га је разнела непријатељска граната. Драгољубов брат Ивко, војник првог позива, имао је само 18 година када је погинуо у Солуну на Браздарској коси 17. марта 1917. године. Ивко је у рат отишао неожењен и није оставио потомство, немамо му ни фотографије сачуване.”

Овако гласи разјашњење дуготрајне непознанице о томе ко су браћа ратници са крајпуташа у косјерићком Субјелу. О томе у најновијем броју часописа за чување традиција ослободилачких ратова Србије „Наш траг” пише Милијан Деспотовић, аутор књиге „Живе камене душе” о крајпуташима у косјерићком крају.

„После груписања и обнове крајпуташа у општини Косјерић, које је урадило Удружење потомака ратника 1912–1920. ’Генерал Љубомир Марић’, објавио сам 2021. књигу ’Живе камене душе’ (награђена је Наградом ’Драгојло Дудић’). Обилазећи са интересовањем подручје Субјела, нисам пронашао ниједан споменик крајпуташ, а мало је старих људи који би ми можда указали на њихово постојање. Долазећи у субјелску Цркву Светог Луке уочио сам један споменик крајпуташ коме је време сакрило текст. Нисам успео да га прочитам, а на њему сам уочио, по уписаним годинама страдања, да је посвећен ратницима Првог светског рата”, пише Деспотовић у тексту „Ко су браћа ратници Гајовци“ и наставља:

„На моју иницијативу Удружење ’Генерал Љубомир Марић’, захваљујући пре свега дугогодишњем председнику Драгану Вујићу, обновило је овај белег живе камене душе и указао се текст: ’Драгољуб Миљка Гајовца живи 40 г а погино на Костајнику 1914 бранећи своју отаџбину и зато се спомињу два рођена брата Ивко живијо 18 г погино у Солуну на Браздарској коси 1917 17 марта спомен подиже отац са унуком, овде почива Новко живи 5 г, а умро, спомен диже отац са унуком‘“.

Деспотовић о тој породици бележи да су свуда били познати као Гајовци (презиме Милаковић беше им се готово изгубило у свакодневној употреби), по Драгољубовом и Ивковом деди Гаји, Отуда је њихов отац Миљко дао да им се на крајпуташу испише презиме Гајовац.

„Драгољуб је рођен у Мушићима, општина Субјел, 1874. године, од оца Миљка Милаковића Гајовца и мајке Росе. Имао је доста млађег брата (по оцу) Ивка рођеног 1899. Живео је мирно и био човек од угледа. За оно време њихово домаћинство се издвајало од других, градило се и радило, кућило упорно. Увек је било видног домаћинског помака. Драгољуб је био ожењен Софијом Димитријевић из Добриње, имали су сина Милуна и три кћери”, наводи аутор текста о предратном животу Гајоваца, којима је потом Велики рат донео трагична страдања.

„У Првом светском рату из фамилије Милаковића страдало је 14 бораца, више него једна основна ратна јединица. Уз страдања Драгољуба и Ивка, погинули су и синови Миљковог брата Петра Бранислав и Страјин: Бранислав је пао на Љубићу код Чачка, а Страјин на железничкој станици у Ваљеву. Бранислав је имао пет ћерки, Страјин две ћерке и сина.”

Милијан Деспотовић у овом тексту о браћи с крајпуташа закључује: „Према попису погинулих у ратовима 1912–1920. године, из Мушића је страдало 106 бораца. Албанију и Солунски фронт преживело је 17 бораца. Њихова имена су уписана на спомен-плочи у субјелској цркви“.

Бранко Пејовић