Политика, 28. 4. 2025, ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ОД СТРАДАЊА СРБА ИЗ ЗАПАДНЕ СЛАВОНИЈЕ (3): Тежак живот ретких повратника у завичај

У селу Гређани у околини Старе Градишке сада живи само 60 становника Фото: Милан Пилиповић, Политика

Српска села су опустошена, куће празне или порушене, већина становништва је заувек отишла

Окучани, Славонски Брод – Међу десетак хиљада Срба, већином повратника у Западну Славонију, највише је особа преко 60 година. Најснажнији утицај на очување њиховог идентитета имају Српска православна црква и Српско-културно друштво „Просвета” са одборима у више општина. Синиша Видаковић, председник „Просвете” у Окучанима, каже да двадесетак ученика српске националности у основној школи у овом месту већ 15 година похађа наставу по такозваном Це моделу који подразумева изучавање српског језика, културе и православне веронауке.

„Не похађају сва српска деца из Окучана, Врбовљана и Цага, где их има највише, православну веронауку. Нису за то заинтересовани. То је јасан доказ све израженије асимилације”, сматра Синиша Мартиновић из Окучана. Он каже да у овом делу Западне Славоније организују програме на очувању српске културе, народних обичаја и традиције. Миленко Јаћимовић, пензионер из Врбовљана близу Окучана, каже да су српска села опустошена, куће празне или порушене, већина заувек отишла.

„Нема Срба као што нема ни Хрвата. Никога нема. Само пустош. Тако је у Човцу, Врбовљанима, Бодеграју, Лађевцу”, пожалио се Јаћимовић, бивши полицајац. Гордана Љубишић из Медара код Нове Градишке, живи овде са две кћерке. Она припада млађој генерацији. Активна је у више удружења, а укључена је и у црквене програме.

„Моја породица, са троје деце, вратила се давно. Муж је овде умро, најстарија кћерка је отишла у Немачку, а ја живим у Медарима са две кћерке. Организујемо програме, окупљамо се, настојимо сачувати српски идентитет и српску културу. Немамо проблема, имамо коректне односе са комшијама Хрватима“, каже Гордана. У Гређанима, некада великом и развијеном славонском селу које припада општини Стара Градишка, сада је 60 становника. Према попису из 1991. године, било је 516 становника, међу којима 488 Срба. Пред Други светски рат, у којем су Срби из Гређана масовно страдали у усташким логорима Стара Градишка и Јасеновац, било их је 979. Мештанин Михајло Никшић каже да у кућама, просечно има једно до двоје, већином стараца. У селу је и двоје деце.

„Све су то старији становници. Све је остарило. Ово је некада било богато и бројно село. Сада је уништено, пропало“, каже Никшић. Становници Гређана, током рата пре 30 година, пронашли су уточиште и помоћ у Градишки, у Републици Српској, где многи и сада живе. Овај град на Сави, пре 30 година, био је њихова прва избегличка станица.

„Нама је Градишка одувек блиска, и близу. И сада, у продавницу или у набавку идемо у Окучане, а чешће у Градишку“, казали су нам малобројни становници Гређана. Куће и село убрзано пропадају. Јован Богосављевић, текстилни инжењер, и његова супруга Николија, куварица по занимању, међу најмлађима су становницима. Њихова породица је најбројнија у селу.

„Има нас шесторо, супруга и ја, мој брат, родитељи и бака… Вратили смо се из Србије 2000. године. Били смо у избеглиштву у Лозници од 1993. године. Када су се овде створили услови, када смо поправили кућу, дошли смо назад“, каже Јован. Он и Николија су вредни и упорни да на своме имању произведу довољно хране за своју породицу.

„Бавимо се пољопривредом и сточарством. Имамо свиње, краве, овце, козе, гуске, патке, кокоши, туке… Трудимо се да произведемо што више, за себе“, објаснила је за „Политику” Николија Богосављевић, пореклом из оближњег села Лађевац. Она и Јован су 12 година у браку. Воле овај крај и не помишљају на поновни одлазак.

„Нама је у Гређанима најлепше, ма како то деловало. Чињеница је да у селу има мало становника, да су куће пусте и зарасле у коров, да се овде живи тешко, али, без обзира на све, ми се у своме крају, на своме имању, најбоље осећамо”, објашњава Јован. На наше питање да ли су безбедни због лоше ратне прошлости, потврдно је одговорио.

„Овде немамо никаквих проблема, зато што исту судбину деле и Срби и Хрвати. Ово је велика територија, а мало становника. Зато ми сарађујемо и обострано се помажемо. Свакога је нека невоља притисла“, објаснили су нам Јован и Николија услове поратног живота у Западној Славонији. У Славонском Броду, највећем месту у Западној Славонији, залагањем Српског народног већа, опремљен је модеран Српски културни центар у којем се током целе године одржавају промоције српских књига, књижевне вечери, изложбе слика, уметнички програми. Зоран Ратковић, председник „Просвете”, каже да у овом крају, највише у селима Трњани, Топоље, Кордошевци и Шушњевци, има 350 православних домаћинстава. У „Просвети” је активно 30 Срба.

„Проблем је старија популација и остали који нису нарочито заинтересовани за рад у српским удружењима. Покушали смо формирати фолклорну групу, али нисмо успели. Срби овде још увек живе у страху. Тек прошле године, из градске управе су се одазвали на наш позив да дођу на свечаност. Први пут смо прошле године имали Божићни пријем и славили православну Нову годину, што такође сматрамо неким видом напретка”, рекао је за „Политику” Зоран Ратковић.

Обнова у Славонској епархији

Многе православне цркве у Западној Славонији су порушене или тешко оштећене. Старањем владике славонског Јована, започела је обнова. Најзначајнији радови су у Пакрацу, на владичанском двору са библиотеком и Саборној цркви, који имају статус заштићених споменика културе Хрватске. Двор је познат у свету по богатој библиотеци рукописних и штампаних књига од 15. до 18. века, која је основана у времену епископа пакрачко-славонског Кирила Живковића (1786–1807)

Милан Пилиповић