Политика, 3. 9. 2023, Јасеновац није једино српско стратиште у НДХ – Дечји плач из бездана херцеговачких јама [из Архиве]

Бетонирана јама Јагодњача, Ржани до, Херцеговина Фото: СРНА

Једно од највећих и најзначајнијих католичких светилишта у 20. веку никло је у Међугорју у близини јаме Голубинка, у коју су усташе само у једном дану у августу 1941. бациле 237 деце из Пребиловаца.

На свега два километра од страшног стратишта где су свирепо убијена српска деца наводно се указала Госпа. Брдо указања у протеклих 40 година посетило је више од 40 милиона католика из целог света али изгледа да нико од њих никада није чуо плач невине деце која и данас вриште из понора оближње јаме у Шурманцима

Званична историја после Другог светског рата деценијама нас је учила да је устанак у Југославији почео 7. јула 1941. године, када је партизански комесар Жикица Јовановић убио двојицу српских жандарма Богдана Лончара и Миленка Браковића на народном сабору у Белој Цркви.

Истина је, ипак, била мало другачија. Прва устаничка пушка одјекнула је у Херцеговини. Устаници под вођством попа Радојице Перишића, у ноћи између 5. и 6. јуна 1941. године, напали су усташку постају у селу Добреља код Гацка, два дана после страшног злочина на Коритима, месту између Гацка и Билеће, кад су усташе само у једној ноћи бациле у јаму више од стотину Срба.

Вест о покољу на Коритима проширила се целим срезом, а сутра вече Перишић шаље двојицу момака на Корићку јаму. Кад су се вратили и испричали шта су видели одмах је окупио људе и одлучио да нападне оближње усташко упориште.

Радојица Перишић био je први човек који је подигао оружани устанак против нациста и њихових слугу у окупираној Европи, али на јесен 1941. године, када су херцеговачки устаници почели да се деле на партизане и четнике, одбио је да се придружи комунистима. Због тога је у историјске читанке уместо Радојице стављен Жикица, који је после рата проглашен и народним херојем.

Херцеговци су се подигли на устанак само две ноћи после страшног покоља на Корићкој јами, која се налази поред самог пута Билећа–Гацко.

Локалне усташе преузеле су власт у Гацку 24. маја 1941. године, а чим им је стигло појачање са „правим” усташама предвођених повереником за Гатачки срез Херманом Тогоналом, из Јајца, и Јосипом Гамбачом, из Широког Бријега, одмах су кренули да хапсе све виђеније Србе. Оближње место Корита на путу према Билећи било им на прво на удару јер је ту био највећи број солунских добровољаца из Великог рата.

Усташе, углавном локални муслимани из Фазлагића Куле код Гацка, у ноћи између 3. и 4. јуна 1941. године бациле су у јаму више од 130 Срба. Током ископавања костију из јаме 1953. пронађено је 180 људских лобања.

Најмлађа жртва од четрнаест година је био Косто Глушац, а најстарија Јевто Сворцан, који је имао осамдесет година. Највише су страдале породице Сворцан, Бјелица, Старовић, Тркља, Шаровић, Шакота, Глушац, Рогач, Јакшић, Думнић, Ковачевић, Курдулија, Коснић, Милошевић, Миловић, Носовић, Радан.

Из Корићке јаме неколико људи је успело да се спасе и њихова сведочења говоре о монструозности злочина који је ту почињен. Везали су их бодљикавом жицом и тукли маљевима а затим бацали у јаму дубоку више од 30 метара.

Обрен Носовић, један од преживелих, сведочио је 29. јуна 1946. године пред службеним органима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача у Билећи:

„Кад сам ја, везан са Крстом Сворцаном, доведен на руб јаме, неко од усташа је пуцао у нас из непосредне близине. Смртно погођен Крсто се срушио на земљу и повукао мене за собом. Мислећи вјероватно да смо обојица мртви, усташе су нас кољем гурнуле у јаму, која је дубока 26 метара, у дну широка око 10 метара, а при врху пет до шест метара.

 

Када смо довезени пред јаму, никога од раније одвезених затвореника тамо није било, јер су сви били побијени и бачени у јаму. Пао сам у дну јаме на мртвог Крста и лешеве претходно побијених људи. Вјероватно захваљујући томе, иако сам бачен са висине од 26 метара, сломљено ми је само једно ребро с лијеве стране.

 

Кроз кратко вријеме поново се чула пуцњава праћена падањем побијених људи на нас. Чим сам се нашао на дну, почео сам да дријешим руке и извлачим их из конопаца.”

После масакра на Коритима Срби из Источне Херцеговине дигли су се на устанак, жене и деца су отишли у збегове у планине, а мушкарци кренули да се обрачунају са усташама, углавном локалним муслиманима и Хрватима.

Корићка јама је била прва, а у наредна три месеца усташе су почеле да пуне друге херцеговачке јаме Србима. За разлику од срезова Невесињског, Гатачког, Билећког и Требињског, где је букнуо устанак, у другим деловима, а посебно у долини Неретве, Срби се нису организовали и ту су почињена највећа зверства, у Пребиловцима, Клепцима, Тасовчићима, селима око Љубиња и Стоца, Хутова и Попова поља.

Веровали су комшијама и кад су их водили на клање

Одмах по формирању власти у Херцеговини усташе су забраниле Србима да напуштају своја села и уверавали их да им се ништа неће десити. Тако су вести о злочинима споро стизале до суседних села, а усташе су током јуна и јула наставиле крвави пир.

Лаковерни сељаци који су се уздали у „комшијску реч” без отпора су хапшени и одвођени на јаме, где су убијани и живи бацани у поноре. Тако су страдали готово сви одрасли Срби из села Габела, Драчево, Дубравица, Кљенак, Колоjањ, Церовица, Грабовина, Горње Храсно, Крушево, Бурмази, Попрати, Ошањићи, Дабрица, Козице, Пjешивац, Шћепан Крст, Љубљеница, Прењ, Пjесци, Локве и Речице, као и велики броj Срба из Тасовчића, града Чапљине и других насеља.

Одвожени су на разне локације а највише их је завршило у јами Бивоље брдо, двема jамама Кукауше код Маслина, Јасоч, двема jамама у Хутову и двема у Прењу, Видоњу, где је бачено братство манастира Житомислић, Барев до… Једна од највећих гробница херцеговачких Срба била је река Неретва.

У граду Стоцу усташе су извршиле покољ Срба на Видовдан 1941. године. Поред реке Брегаве, која се некада звала Видова река, мучки је убијено око 200 Срба и затрпано у јаме из којих је после избијала крв.

После тога на ред су дошла и наjвећа српска насеља Пребиловци, Клепци, Опличићи, остатак Тасовчића и друга у долини Неретве. Злочинци су жртве углавном водили на две јаме, Голубинку у Шурманцима и јаму у Бивољем брду.

Пребиловачка трагедија

Један од најмонструознијих злочина над херцеговачким Србима почињен је у августу 1941. године у селу Пребиловци код Чапљине, где је побијено више од 800 људи, већином жена, старих и деце.

До почетка рата Пребиловци су били једно од наjвећих и најбогатијих српских села у долини Неретве, у коме је живео око 1.000 становника. У Првом светском рату Пребиловци су имали 18 солунских добровољаца, што је некако посебно сметало њиховим комшијама.

Усташки злочин над Србима у селу Пребиловци у Херцеговини вероватно је један од наjгорих и наjсрамниjих догађаjа у Другом светском рату. У зору 4. августа 1941. године око хиљаду и по усташа напало је Пребиловце са три стране. У селу су били само старци, жене и деца јер је већина одраслих мушкараца ноћ преспавала у шуми на брду.

Усташе су чим су опколиле село почеле са терором, претресом, силовањем девојака и жена и паљењем кућа. Целокупно становништво одводе у центар села и затварају у зграду Основне школе „Краљ Милутин”.

После силовања и мучења испред школе убиjене су Стана Арнаут, сеоска учитељица и Славица Булут, раниjе католичка часна сестра, коjа ниjе хтела да се одрекне мужа Жарка.

Сведочење о овом монструозном масакру забележио је у свом дневнику професор Лазар Тркља у лето 1943. године, када је разговарао са једним од преживелих Пребиловчана.

„После овога усташки стожерник Фрањо Вего наредио је да се гуњима престре једна авлија. Затим ушао међу сакупљени народ и између њих издвојио 30 девојака старих између 16 и 20 година, и дао муслиманима, усташама да их силују. После тога усташки стожерник Фрањо Вего одржао им је говор у коме је рекао како се сада у Бањој Луци налази потпредседник хрватске владе Џафер Куленовић, који је дао поглавнику Павелићу обећање да ће Босну и Херцеговину очистити од Срба и да ће после тога Босна и Херцеговина добити своју аутономију.

Када је сав народ на овај начин изведен из школе потерали су их у строју у близину сеоског гробља. Ту су издвојили Славка Брњаша и пред читавим народом одрезали му уд, нос, уши, језик, пребили му ноге и бацили га код једне гробнице. Одавде поворка креће даље. На путу код реке Брегаве поново је заустављају. Ту издвајају два старца: Спасоја Ждракановића и Митра Трипковића, везују им руке наопако, затим логорник наређује да им се одреше гаће, у гаће им стављају камен и бацају их у воду. Све ово на очиглед присутних.

Све ово је испричала Мара Морина, родом из Тасовчића, а удата за Гојка Булута у Пребиловце. Она је сведок свега наведеног. Она је на овоме месту успела да побегне кроз кукурузе и по ноћи се нашла са мушкарцима који су раније били избегли у Хутово блато и све им ово испричала.”

Професор Тркља наводи да му је овај човек из Пребиловаца 26. јуна 1943. године потврдио да су после масакра у августу 1941. године сви остали који су се месецима крили по мочварама Хутовог блата преживели, сем „једнога који је умро од тифуса”.

Једина особа која се спасила и жива изашла из школе у Пребиловцима била је поменута Мара Булут.

Око поднева, у колони по четворо везаних, уз батинање спроводе их до моста на Брегави. Оне који нису могли да ходају одмах су кундацима убијали. После их трпају у камионе и одводе у житни силос у Тасовчиће, који је претворен у сабирни центар српских несрећника. Ту су преноћили без воде и хране. Са овог места, у зору кад је стражар накратко отворио силос, успела је да побегне Јока Екмечић, удата Јахура. Остали су одведени на железничку станицу у Чапљину, потрпани у сточне вагоне и пребачени до села Шурманци.

Ујутру рано 6. августа похватано и измрцварено становништво села Пребиловци истерано је из вагона, увезано у колону и потерано уз брдо према јами Голубинка.

Злочинци су носили дрвене кочеве којима су ударали жене и нејач. На километар од јаме зауставили су их на месту званом Вранац, поново претресли и опљачкали накит, поделили у мање групе и одводили на јаму.

У jаму су их гурали кочевима, а мању децу су бацали увис изнад отвора јаме широког око четири метра. Оне коjи су се у очају хватали за камене ивице амбиса ударали су кочевима по рукама и глави док се не сурвају у јаму.