Споменик јунацима Боја на Чокешини у порти Манастира Фото: Политика, Татјана Јовичић
Битка у којој су 303 српска јунака зауставила турску војску
У манастиру Чокешина обележава се 222. годишњица једног од најпотреснијих и најзначајнијих догађаја Првог српског устанка
Пре тачно 222 године 303 српска устаника заузела су бусију на брду Липовица и одлучила да спрече долазак Турака из Босне. Сви су изгинули, али Турци нису успели да се пробију до Шапца.
„Нећу, море, више купит друштва,
с ово брата дочекаћу Турке.”
Стих који одзвања кроз више од два века данас, на Лазареву суботу, враћа се на место где је исписан делом и жртвом. У порти манастира Чокешина ове године обележава се 222. годишњица Боја на Чокешини, једног од најпотреснијих и најзначајнијих догађаја Првог српског устанка.
Чувени бој је вођен 28. априла 1804. године, управо на овај дан, између српских устаника које су предводила браћа Недић, Дамјан и Глигорије из Осечине, и турске војске под командом Ножин-аге.
На узвишењима недалеко од манастира, у судару неједнаких снага, живот губе сва 303 устаника, који нису хтели да одступе ни за један корак.
Историчар Горан Вилић објашњава значај овог устаничког боја који превазилази сам чин страдања побуњених Срба.
„Браћа Недић са својим устаницима заустављају турску војску на брду Липовица. Сатима су одолевали далеко надмоћнијем непријатељу, све док нису остали без муниције. Повлаче се ка липовичком потоку, где пружају последњи отпор“, наводи историчар Вилић.
Према записима, браћа Недић, иако тешко рањена, не напуштају положај. Ослањајући се један на другог, из седећег става, настављају да пуцају и бодре своје саборце, све до погибије. Са њима страдају и сва 303 устаника.
„То је тренутак који одлучује да ли ће Шабац пасти. Жртва чокешинских јунака има далекосежне последице“, истиче Вилић.
Турска војска, која креће из Босне у помоћ опкољеном Шапцу, зауставља се управо код Чокешине. Неколико дана касније, 1. маја, Шабац пада у руке устаника, а ток устанка у западној Србији добија нови правац.
Овај догађај из Првог српског устанка у народу је остао упамћен као „српски Термопили”. Ово поређење са античким јунацима у историографију уводи Леополд Ранке, указујући на симболику жртве и отпора малобројних против надмоћнијег непријатеља.
Обележавање годишњице одвија се по устаљеној традицији.
У манастирској порти служи се Света Литургија и парастос, где су сахрањени страдали јунаци, уз пригодан програм у организацији Града Лознице, Центра за културу „Вук Караџић“, манастира Чокешина и Месне заједнице Чокешина.
На месту где се, како народна песма каже, „сва земља испод Цера тресла“ и данас се не говори гласније него што приличи. Овде поштовање носи тежину историје.
И памћење које није само дуг, већ и мера трајања.
Татјана Јовичић
