РТС, 5. 2. 2026, Вуле Журић: Нирнбершки процес из југословенског угла: Сведочења Алберта Вајса и Оскара Давича о суђењу нацистичким вођама

Палата правде у Нирнбергу са затвором у позадини, снимак: 20. новембар 1945. Фото: USHMM, љубазношћу National Archives and Records Administration (NARA), College Park, ID: 111-SC-215209 (Album 5568), Wikimedia Commons, PD

Са приближавањем краја Другог светског рата сазрела је идеја да највишим функционерима Трећег рајха буде суђено пред међународним судом, а Нирнберг је изабран за место у коме ће се суђење одвијати. Међу земљама које су имале своје делегације на суђењу била је и ФНР Југославија. Др Алберт Вајс, једини члан југословенске делегације који је Нирнбершки процес на лицу места пратио од почетка до краја, оставио је о томе драгоцена сведочанства, као и Оскар Давичо, који је суђење пратио као новинар. Захваљујући тим записима, ми и данас можемо да осетимо не само атмосферу у којој се ово јединствено суђење одвијало, већ и да видимо на који начин су се према нама понашале силе које и данас кроје судбину света.

(…)

О Нирнбершком процесу су сем самих актера и стручњака најразличитијих профила писали и они који су се ту нашли или из чисте радозналости, или по новинарском задатку. Међу њима су били Ребека Вест и Оскар Давичо. О ономе што је на суђењу и у граду у коме се оно одвијало видео и доживео, Давичо је оставио неколико списатељски и документарно вредних записа, који су се после  објављивања у тадашњим југословенским гласилима касније нашли међу корицама књиге есеја и чланака „Новине невино“.

Ничег од тога не би било да др Алберт Вајс, једини члан југословенске делегације који је Нирнбершки процес на лицу места пратио од почетка до краја, у једном од својих извештаја Београду није подвукао како би била велика грешка ако наша штампа „овде не би била представљена до самог завршетка процеса, а ово тим пре јер све остале заинтересоване земље такође стално одржавају своје новинарске екипе“.

Од аргумента „Ти такође“ до Нирнбершког процеса

О начину на који ће се по завршетку рата поступати према нацистичким главешинама одговорним за масовне ратне злочине, савезници су озбиљно почели да размишљају још крајем 1942. године. Тада је британски амбасадор у Москви сер Арчибалд Клерк Кeр министру иностраних послова СССР-а Вјачеславу Молотову пренео став Винстона Черчила да би све ратне злочинце требало ликвидирати по кратком поступку, јер ће то бити много ефикасније и боље од вођења било каквих процеса. Та аргументација постала је позната под називом „Ти такође“, а у потпуности ју је прихватио и амерички председник Рузвелт. Молотов је у разговору са британским амбасадором изразио одређене резерве, рекавши да ће ипак бити потребне „одређене формалности“.

Те формалности су се на крају претвориле у Стаљиново одлучно одбијање да пристане на Черчилов и Рузвелтов предлог. Ликвидирање нацистичких злочинаца без одржавања суђења могло би, по Стаљину, да и њега и осталу двојицу лидера слободног света суочи са евентуалном оптужбом да су Хитлера и све остале убили из жеље за личном осветом.

Тако је са приближавањем краја рата сазрела идеја да највишим војним и цивилним функционерима Трећег рајха буде суђено пред међународним судом, оформљеним искључиво за ту прилику. На крају су се савезници сагласили да суђењем председава Судско веће које ће чинити по један судија из САД, СССР-а, Велике Британије и Француске. По истом принципу формирано је и тужилаштво, док ће окривљенима бити омогућено да их заступају браниоци, адвокати са списка који су такође саставили савезници.

На крају је још само требало одредити место где ће овај процес бити одржан, а избор је пао на Нирнберг из више разлога. Пре свега, био је то град у ком су нацисти за време своје страховладе одржавали масовне манифестације, а ту су донети и злогласни расистички закони. Нирнберг је током завршних ратних операција порушен готово до темеља, али је Палата правде остала скоро неоштећена. Последњи, али нипошто неважан разлог била је чињеница да се Нирнберг по немачкој капитулацији и поделе земље на савезничке окупационе зоне налазио под америчком јурисдикцијом.

Савезници су се прво носили мишљу да се суђење Герингу, Рудолфу Хесу, Рибентропу, Кајтелу, Розенбергу, Франку и осталим нацистима одржи у позоришној дворани. Од тога се брзо одустало, па је велика судска сала у Палати правде преуређена не би ли у њој било места како за судије, тужиоце, браниоце и окривљене, тако и за бројне представнике земаља које су под нацистичком окупацијом претрпеле велике људске губитке, те све заинтересоване представнике штампе.

Међу земљама на чијој су територији нацисти починили многе ратне злочине била је и Федеративна Народна Република Југославија. За време окупације у нашој земљи погинуло је преко милион и четири стотине хиљада цивила и преко три стотине хиљада бораца, а рат је за собом оставио и преко четири стотине хиљада инвалида.

Да би се сва непочинства окупатора пописала и документовала, већ је у Јајцу, током Другог заседања АВНОЈ-а, 30. новембра 1943. формирана Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. И управо су чланови те Комисије били у саставу делегације која је присуствовала Нирнбершком процесу.

На челу делегације налазио се председник Државне комисије, професор др Душан Недељковић. Уз њега су крајем 1945. у Нирнберг стигли др Алберт Вајс, правни референт Државне комисије, Михаило Олењин, преводилац за немачки језик, те дактилографкиња и возач. У априлу 1946. делегацији се прикључио и новинар ТАНЈУГ-а Миливој Ј. Суђић.

Пошто ће професор Недељковић у Нирнберг долазити накратко у неколико наврата током тих девет месеци, главнина обилног посла пашће на плећа др Алберта Вајса. Управо ће овај врсни правник током трајања процеса из Нирнберга у Београд послати преко две стотине извештаја, предлога, писама, дописа, приказа, осврта и коментара.

Захваљујући тој обимној грађи, чије је најважније делове у својој књизи о доктору Вајсу објавила др Јелена Ђ. Лопичић Јанчић, ми и данас можемо да осетимо не само атмосферу у којој се ово јединствено суђење одвијало, већ и да видимо на који начин су се према нама понашале силе које и данас кроје судбину света.

И то је део моје освете

Кажу да се убица враћа на место злочина, али у случају др Вајса на поприште страдања вратила се жртва! Вајс је, наиме, у Априлском рату заробљен као резервни официр Југословенске краљевске војске код Косовске Митровице и са преко три стотине хиљада наших војника, подофицира и официра транспортован у немачке заробљеничке логоре. Тако је доспео у официрски логор у Нирнбергу.

Непуних пет година касније, Вајс се вратио у Нирнберг да би се суочио са онима који су осмислили и у дело спроводили план да са лица земље буде збрисан народ коме је припадао. У Холокаусту су у логору на Сајмишту страдали Вајсова мајка Мари, његова супруга Пирошка, син Јован и још петнаест чланова његове породице. Сада је био у прилици не само да присуствује суђењу њиховим убицама, него да неке од њих и саслуша.

У свој нирнбершки дневник је записао како се припрема да саслуша бившег немачког генералоберста Варлимонта. „Ово ће“, забележио је Вајс, „после Лера бити други немачки генералоберст кога саслушавам. И то је део моје освете…“

Алберт Вајс је рођен у Земуну 3. октобра 1905. године. Отац Херман је био успешан и имућан трговац житом и председник земунске Јеврејске општине. Умро је када је Алберту било дванаест година. Вајс је у родноме Земуну завршио основну школу и гимназију. Звали су га Або, а он је пасионирано читао, и то највише књиге са друштвеном тематиком, историјске монографије и филозофске расправе. Волео је и књижевност, писао је и песме, али је на гимназијском књижевном кружоку својим друговима одржао предавање о „Капиталу“ Карла Маркса.

Широких интересовања, студирао је на економским и правним одсецима универзитета у Берлину, Паризу, Београду и Загребу, где ће дипломирати права 1929. године. Потом ће до 1934. радити као адвокатски приправник у Зрењанину, Бечеју, Тителу и Београду. У престоници је 1933. положио судско-адвокатски испит са оценом „ЈЕДНОГЛАСНО“, а ту је 1935. отворио своју адвокатску канцеларију и стекао углед стручњака за привредно и кривично право. У међувремену се оженио адвокатском приправницом из Бечеја Пирошком Грин, са којом је 1938. добио Јована.

Вајс је као декларисани антифашиста у више наврата пред судовима бранио оптужене левичаре и комунисте, а био је и активан што у Јеврејском омладинском покрету, што у Јеврејској општини, где је 1938. био изабран за потпредседника те организације.

Током школовања и све до окупације Вајс се бавио и писањем, те држањем предавања. До 1930. је објавио десетине песама, а потом се усредсредио на писање расправа, чланака, приказа и осврта. Говорио је немачки, енглески, руски, француски, мађарски, а знао је добро и латински.

Вајс није клонуо духом ни у немачком заробљеништву. Тако је у логору у Баркенбригеу са писцем „Српске трилогије“ Стеваном Јаковљевићем и Симом Караоглановићем уређивао логорски лист „Дванаести час“. Караоглановић је у своме тексту објављеном у споменици посвећеној др Алберту Вајсу забележио и како је овај у нирнбершком логору заробљеницима одржао многа предавања из области друштвених наука и међународног права.

Вајсово здравље је током четворогодишњег ропства услед лоших животних услова, хладноће, глади и малтретирања знатно нарушено. Зато је по повратку из ропства у марту 1945. морао да оде на лечење, које ће потрајати тек два месеца.

Већ половином маја он је почео да ради у Државној комисији за утврђивање злочина и њихових помагача као правни референт и вршилац дужности начелника. Крајем те исте године вратиће се у Нирнберг, где ће остати до изрицања пресуда окривљенима.

У једној дневничкој белешци из тих месеци и дана написао је како би бар на неколико дана хтео да оде кући, у Београд:

„Тамо су моје туге и моји гробови. Тамо су моје наде и рад. Нисам ‘displaced person’, и ако је у мени толико тога ‘displaced’. Спадам некуда. Припадам некоме. Припадам земљи и народу у коме сам се родио. Припадам великом и новом стремљењу једне земље и тога народа. И оквир за личну срећу, којој се ипак још надам једном у животу…“

Давичо о Нирнбергу

Оскар Давичо је био један од најагилнијих гласноговорника тог „новог стремљења једне земље“. Дошао је у Нирнберг, у коме се нацистичким главешинама судило већ два и по месеца. Његов задатак био је да својим речима Југословенима пренесе атмосферу из суднице и са улица.

„Кружећи над Нирнбергом пред спуштање“, Давичо ће записати у својим белешкама, „видели смо под собом град с раскомаданим кућама без крова“. А доле, на земљи, у споредним, још нерашчишћеним улицама, деца се играју рата:

„Рушевине су им добродошле. Њине мајке, које би с времена на време извиривале из подрума под рушевинама, нису их грдиле. Ниједна није рекла: ‘Доста је ове вечите игре рата’. Ни људи који су пролазили нису замерали ништа деци. Изгледало је да су задовољни што су сами живи“.

Били су ти Нирнбержани који, пише Давичо, „нису дали велике војсковође ни првом, ни другом, ни последњем Рајху, али су његови мајстори ковали баварским и пруским ратницима првокласне панцире и чувене мачеве“.

„Они нису“, наставља, „пронашли пушку, али су први ставили нишан на њену цев. Иако су ту живели и Ханс Сакс и Дирер, Штоб и Меланхтон, Нирнберг је познат и као град чији су мајстори пронашли челично перо, џепни сат и пушчицу на ваздушни притисак. Компас и оптичке справе, прављени ту, били су надалеко чувени. Први глобус, дело нирнбершког грађанина и морепловца Бехајма, проналазача малих Азорских острва, датира неколико година пре Колумбовог пута.“ „Од септембра 1933“, поентира један од најмлађих наших надреалиста, „у Нирнбергу су се одржавали националсоцијалистички конгреси“.

Само место где се суди нацистичким вођама назива кавезом. Прво описује поред колико стражара је морао да прође и покаже документа пре него што је стигао до суднице. А потом наставља: