РТС, Танјуг, 19. 8. 2017, Српска Света Гора у Македонији сачувала корене Срба

Скопска Црна Гора: храм Светог Спаса, Кучевиште Фото: Балканист.рс

Око 50 цркава и манастира, углавном из средњег века, на простору Скопске Црне Горе, на северу Македоније, готово да је непознато већини грађана Србије. Све цркве и манастири који су раније припадали Пећкој патријаршији, уведене су катастарски у тзв. Македонску православну цркву.

Посетилаца из Србије нема, јер, како за Танјуг наводе мештани неколико већински српских села у том крају, не постоји нити једна организована тура из Србије, коју организује било СПЦ, било неко други, а да има манастире Скопске Црне Горе у понуди.

Планинска област у Македонији, Скопска Црна Гора, крај је са већинским српским становништвом, изузетно богат православним црквама и манастирима, нарочито из периода Немањића.

Предање каже да се пре доласка Турака та област звала „Скопска Света Гора“, јер, имала је 365 цркава и манастира, док сада, у том крају, постоји око 50 цркава и манастира, углавном из средњег века.

Села Кучевиште, Горњане, Бањане, Чучер, Побожје, Глуво, Мирковце, места су у Скопској Црној Гори са већинским српским становништвом, које поносно истиче да је њихов крај „бастион Српства и старо српско Немањићко језгро“, те да се „не стиде да причају архаичним говором, којим су говорили средњовековни српски краљеви и цареви“.

У највећем селу Скопске Црне Горе, Кучевишту, удаљеном око 15 километара од Скопља, у коме живи око 3. 000 људи, претежно Срба, налази се Црква Светог Спаса, која се до 15. века звала Ваведење Пресвете Богородице, а претпоставља се да је настала 1333. године, у времену цара Душана, док, мисли се да је започета у време његовог оца, Стефана Дечанског.

Занимљиво је да је у веома тешким временима за православље, под Турцима, изнад цркве, 1501. године тајно дозидана капела – црквица Светог Николе, како би се сакрило богослужење од Османлија и та, практично јединствена „црква у цркви“ имала је тајно степениште, споља се није видела, нити разликовала од Цркве Светог Спаса.

„Црква у цркви“ поправљена је и отворена за службу 1905. године, након дугог периода.

Манастир Свети Никита налази се у селу Горњане и православни је манастир из 14. века, задужбина краља Милутина.

Манастир посвећен светом великомученику Никити, типично је рашко-византијске архитектуре, српског средњовековног стила, попут Грачанице, а занимљиво је да је звоно, које је дан-данас у функцији, донирао краљ Александар Карађорђевић 1925. године.

У селу Бањане је посебно интересантан манастир Свети Илија, јер изгледа као да „излази“ из масивне стене, а уз његове зидине, сахрањен је војвода Спаса Призренац, погинуо 1904. године током сукоба са турском војском.

Манастир Свети Илија има веома уређено и лепо двориште, као и велики конак, који је могуће изнајмити и у њему боравити.

Такође, у Бањану постоји и црква Светог Ђорђа, коју обилази и одржава витални 92-годишњи Војислав Ковачевић.

На подручју Скопске Црне Горе, између осталих, постоје и храм Свете Параскеве, црква Светог Атанасија, манастир Свети Архангели, манастир Света Богородица, Црква Свете Петке у Побожју Црква Светог Николе у селу Љубанци, као и велики број манастиришта и црквишта, односно места на којима постоје видљиви остаци некадашњих богомоља.

Посетиоци долазе, како кажу саговорници Танјуга, али ретко из Србије и кажу да нема нити једна организована тура из Србије, коју организује било СПЦ, било неко други, а да има манастире Скопске Црне Горе у понуди.

Све цркве и манастири који су раније припадали Пећкој патријаршији, уведене су катастарски у тзв. Македонску православну цркву.

Постоји дијалог између СПЦ и МПЦ, а мештани Скопске Црне Горе кажу да, као лаици, остављају ту тематику црквеним лицима, која су квалификована и да власништво над црквама треба да одреде црквени великодостојници СПЦ и МПЦ.

Србе у богослужењима, обележавању Светог Саве, Видовдана, Божића, Ђурђевдана, Ускрса, које се изводи на црквенословенском као и у Србији, нико не омета, а како сами истичу, они су на том простору, и у време Турака, као и у време бугарске и немачке окупације, остали и опстали као Срби, очували све оно што је њихово и поносно за себе кажу да су „старо Немањићко језгро“.