Јерођакон Гаврило (Неђељко Ковачина) уморен у комунистичком логору у Сремској Митровици (1949) Фото: Братство Царске Лавре Високи Дечани
Монах Гаврило, мучен најстрашнијим мукама јер није хтео да се одрекне Бога.
Пред сам Други светски рат у манастир Високи Дечани, замонашио се младић Гаврило Ковачина, син богате српске породице из Мостара. Ковачине су производиле позната херцеговачка вина од сорти жилавке и блатине. Ковачине су освајале златне медаље на винским салонима у Паризу и Бриселу, и тако постали познати по свом врхунском вину. Касније ће на њиховом отетом раду настати пољопривредни комбинат „Хепок“. Но најлепши грозд из винограда породице Ковачина стигао је у манастир Високи Дечани са Гаврилом.
Гаврило је пре монашења студирао италијански језик, да би као монах са тим знањем учинио много за спас манстира током окупације у Другом светском рату. Био је глас између манастирског братства и италијанских војника који су тада били окупирали Метохију. Манастир је тако захваљујући Гаврилу сачуван од пустошења.
После рата комунисти су ушли у манастир и почели са прогоном монаха. Без мере у хули, у храму су основали политичку школу „Јосип Броз Тито“, а зидове са фрескама и олтар прекрили су црним засторима. Све монахе су похапсили, осим пар њих које су оставили да им спремају храну и служе за трпезом. Ту је остао и млади Гаврило. Када су му комунисти затражили да им донесе чувеног дечанског вина, Гаврило је смело рекао: „Вино служимо само за причест!“. То је била његова пресуда. Тукли су га без милости и са поломљеним ребрима утамничили у затвору у Пећи.
Осуђен је на 10. год. робије и послат у казниону у Сремској Митровици. Тада је Сремска Митровица имала 4.000 становника, а у затвору је било 16.200 затвореника. Тамо је настављено његово мучеништво са осталим монасима и светштеницима који нису пристајали да се одрекну Бога.
У затворском кругу сваки дан је био упрегнут са осталим „мантијашима“ да вуче ваљак и „равна“ круг.
Преживели очевидац његовог страдања и сапатник у Сремској Митровици, г. Антоније Ђурић, рекао је за Гаврила следеће: „Био је леп и узвишен као Господ Бог!“
Гаврило Ковачина умро је 1949. године на бетону затворске самнице са сликом манастира Високи Дечани на грудима, а сахрањен је на затворском гробљу у Лаћарку.
Горан Лучић
Текст је ексклузивно, први пут, објављен на порталу Слободна Херцеговина 12. јуна 2016. године
