Српски меморијал, 19. 2. 2026, Гордана Јанићијевић: Рат (увелико траје) – Вуковар

Вуковар почетком 20. века, улица Фрање Јосифа Фото: Архивска разгледница, Wikipedia Sr, Pisanje

3. 12. 1991.

Ауто-пут празан…

Спустила се густа магла, суморна слика.

Шид – војска, тенкови, контроле, страже, рампе…

Село Негославци. Оштећене куће, камиони са кукурузом. Сеје се жито. Тенкови, страже…

Приближавамо се Вуковару, граду старом 760 година, названом по реци Вуки која овде налази смирај у некад лепом, плавом, Штраусовом Дунаву.

Надомак смо Вуковара, града – музеја који памти грофове, жупане, града традиције, културе, отмености.

Од тог града данас остало је само име и нешто људи. Од преко 40.000, само неколико стотина. Остали: побегли, побијени… У масовним гробницама, подрумима, катакомбама, Дунаву… Историја се понавља. Свака друга генерација плати данак у крви…

Лешеви у Циглани. У црним врећама, око 140 одраслих, 12 дечјих. Убијени, измасакрирани, жути и модри под зеленим шатором…

Др Зоран Станковић специјалиста судске медицине руководи службом за идентификацију у Циглани:

– До сада смо обрадили око 600 лешева, а још 100 чека на идентификацију. Радимо око 14 дана. Овде су три екипе: Института за патологију и судску медицину ВМА и екипа за судску медицину Медицинског факултета из Новог Сада. Радимо од јутра до мрака. Уз максималну ангажованост свих чланова екипе, успели смо да обрадимо оволики број случајева. Нашли смо неколико масовних гробница: преко пута болнице, код стадиона, на Јеврејском гробљу и ово што скупљамо по површини. Имамо проблеме са људима који носе лешеве више него са људима који раде на идентификацији. Нашли смо неке спискове и људе који нам помажу у овоме, па се надам да ћемо успешно привести крају посао. Екипе су мешовите, састављене од цивилних и војних лекара. Неке смо мобилисали. Они су махом са Медицинског факултета из Новог Сада.

Унезверени отац је дошао у Циглану по посмртне остатке свог сина.

– Хтио бих да поручим цијелом свијету, без обзира на народност и боју коже, да не доживе оно што смо ми доживјели овдје у Вуковару! Изгубио сам сина од дванаест година. Србин сам, жена ми је Хрватица. Син ми је остао у Вуковару, код жениних. Кћерка, 17 јој је година, дошла је из Београда гдје се школује. Кренула је по сваку цијену у Вуковар, по брата. Нисмо је могли задржати. Било је јако гранатирање 29. 10. 1991. Једна граната је била прецизна. Њега је убила, њу ранила. Кћерки је сада добро… Дошао сам по сина да га сахраним. И њега и сина жениног брата. Тешко ми је… Поручујем свима: „Мржња не води ничему…”

Припадници Министарства унутрашњих послова и Збора народне гарде натерали су га да сахрани четворицу измасакрираних, па спаљених војника ЈНА. Игор Јовановић, дечак, 15 година, отац Србин, мајка Хрватица.

– Било је грозно зато што су били распаднути. Изгорjели су скроз. Комад по комад тијела смо сахрањивали. Прво су их опколили и тражили да се предају. Они су одбили јер би их заклали. Војници су онда почели да пјевају. Онда су их хрватски војници запалили. Запалили су кућу. Изгорјели су, онако, до пола. Послије су их бацали са тавана. То им није било довољно. Ми смо им рекли да ћемо их сахранити такве какви су. Они су рекли: „Не“, па су их сјекли, а онда, палили и запалили. Након два дана, када су се сасушили, пустили су нас да их закопамо…

Вуковар. Куће без кровова, само зидови… Згаришта, стакло. Изрешетани аутомобили… Разбацани папири, новац… Згужване завесе, згажена касета, гладно маче. Војници са пушкама, лопатама и гитаром. Рашчишћавају, спроводе унезверене, избезумљене, малобројне Вуковарчане који се полако враћају. Изврнута клупа. Ниједно цело дрво и ниједно живо у некад зеленом граду. Војници уређују парк, чисте га и разминирају. Понекад се и запуца…

Потпуковник Милорад Војиновић, командант одбране Вуковара.

– У Вуковару је ситуација још сложена. Углавном се ради на рашчишћавању од мина и лешева. Ради се на санирању појединих објеката. Иде се од објекта до објекта, чисти се и отклањају се пре свега експлозивна средства и мине различитих врста и калибара. Војска помаже свим својим средствима и снагама грађанима који су остали или се вратили на рашчишћавању и покривању кућа, у поправци путева и прилаза кућама.

– Живот се полако враћа у Вуковар, људи долазе. Вуковар је у овом тренутку безбедан, мада и сада има отпадника у мањим групама који се налазе у подрумима, нарочито према Митници. Мора се бити обазрив, јер се повремено оглашавају, нарочито у вечерњим часовима. Те групе су сада ван сваке контроле, команде, овлашћења. Војници су безбедни, јер се сами обезбеђују…

Два дана касније Танјуг је јавио да је потпуковник Војиновић рањен.

Митница. Брдо, водоторањ. На сваких пар метара мала врата од ходника дуж пута према Митници. Поред сваких – по неколико сандука муниције које су војници изнели, а које су Хрвати тајно уносили. Судећи по количини – годинама. И логично питање: како Срби то нису видели? Испод целог града су катакомбе, подземни ходници. Касније ћу сазнати да су то делом Вупикови подруми. Сабласно. Они који су ту боравили, у журби су побегли. Непоједена храна, неиспијено пиће, потопљен веш у лонцу, празни сандуци од муниције припадника МУП-а и ЗНГ-а. Све – разрушено. Војници свуда около…

Славиша Пепић, из Кладња:

– Редовни рок ми је истекао. Сада сам у резерви. На ратишту сам три мјесеца. У Вуковару – два. Овдје на Митници је било жестоко. Тукли су са Дунава, из хотела. Има их још овдје по ходницима на Митници. Крију се. То су ти најмилитантније групе.

Зоран Томашевић из Дарувара:

– И ја сам два мјесеца у Вуковару и мјесец по другим ратиштима. Немам шта да кажем. Видите ове рушевине! Нема од овога ништа. Наилазимо на лешеве. Има их свуда. Ужасно је за видјети. Имам деветнаест година. Чини ми се да сам остарио бар десет година. Ово, ко није видио, ни доживио, никада не би рекао да је тако. Страшно је било…

Католичка црква у Вуковару. Саграђена је 1730. године, а данашњи звоник подигнут је касније. Црква је тробродна и садашњи облик добила је после преправке крајем 19. века по нацртима бечког архитекте Рикарда Јордана. Покрај цркве је Фрањевачки самостан с вредним уметничким инвентаром, богатом књижницом с ретким издањима и малом галеријом слика.

Војници око цркве чувају Светог Бону, скулптуру украшену драгим камењем и златом. Из ове цркве и из самостана се пуцало. Незамислива слика: часне сестре са бомбама…

Капетан Александар Живковић:

– Овде сам од 9. новембра. Учествовао сам у завршним борбама. Овде на Митници и код старе католичке цркве радимо на прикупљању доказа о боравку оружаних снага Хрватске. Уједно, с обзиром на то да се овде налази доста предмета од историјске и уметничке вредности – обезбеђујемо их од оштећења или нестанка. Овде су дуго боравили припадници оружаних хрватских формација. Ми смо јуче утоварили два камиона, носивости по 5 тона, углавном хране и то стране производње. Пре свега немачке и италијанске. Самостан им је био идеално место да сакрију 10 тона хране! Овај део овде, с обзиром да се налази на узвишењу, међу последњима је пао. Борбе су се водиле до 19/20. новембра.

РАДНИЧКИ ДОМ У ВУКОВАРУ

Зграду је подигао велепоседник Алекса Пауновић за хотел, по пројекту познатог архитекте Владимира Николића. Градња је завршена 1897. Гранд хотел је имао и позоришну дворану. Хотел је даван у закуп, а 1918. продат је Миши Готфриду. Годину дана касније закупљује га радничка организација.

Раднички дом данас. Бивши барокни стил.

На плочнику табла: адвокат Андреј Георгијевски, Раднички дом, 2. кат, соба 24.

Испред, на рашчишћавању, затичемо добровољце Српске радикалне странке.

– Ја сам Бојан Тодоровић, заменик главног и одговорног уредника Уједињеног Српства, листа СРС-а. У борбама за Вуковар сам учествовао, али с друге стране, са трпињске цесте. Из Трпиње смо нападали на Вуковар… А учествовао сам и у борбама око Осијека.

У ком својству су овде добровољци СРС-а?

– Ми нисмо нека посебна војска, већ смо под окриљем Територијалне одбране Славоније, Барање и западног Срема.

Колико вас има у Вуковару?

– Па, то је војна тајна. Довољно!

Слободан Катић, добровољац СРС-а из Земуна, заменик је команданта добровољаца СРС у Вуковару.

Каква је координација између вас и ЈНА?

– Одлична. Ми смо под њиховом командом. Овде сада чистим терен, катакомбе…

Опанак и јастук на улици. Око нас трчкара теријер. Сузе у очима и метла у рукама жене која је уместо на огњиште, дошла на згариште.

– Тридесет три године сам овдје радила и кућила се. Узимали су нам од плата да изградимо град. Нисмо знали да себи градимо гробнице. Сада сам стигла. Ништа немам. Ни плату, ни пензију. Срећом, дјеца су ми жива, али шта ћу, од чега да почнем? Нама нико не вјерује! Коме смо ми криви? Је л’ зато што смо вриједан, поштен и искрен народ? Туђини су нас завадили и натјерали да заратимо. Видите ли ви ово, шта је! Ово, да човјек сања, умро би, а не да доживи! Ђубрад једна! Нека дођу да виде шта је ово! Јао,
Боже, Боже… Правда је спора, али достижна.

У Војном затвору, у Београду, на Коњарнику, забележили смо причу једног од ухапшених.

– Зовем се Фрањо Крачак, из Вуковара сам. Ожењен сам и имам двоје дјеце. Био сам заповједник кризног штаба у Сотину, то је мјесто поред Вуковара… Оптужен сам за дјело оружане побуне, рушење неких кућа и наводно, нека убиства… Гласао сам за тај ХДЗ, ту странку, демократску. У то вријеме сам мислио да је свака промјена добродошла. Демократија, коју смо ми хтјели, није била таква како је испало на крају. Ја сам, нормално, са групом људи четири куће дигао у зрак. Нису биле скроз порушене, већ само дјелимично оштећене. То су биле куће људи српске националности. Нормално, радио сам по наређењу мог заповједника који је тада био у Вуковару, и звао се Томислав Мерчеп...

Радио Политика

Гордана Јанићијевић, „Крајина која некад бејаше“, Архив Војводине, УГ Култура без граница, 2025. стр. 21-24