Вечерње новости, 12. 8. 2025. Сабрао судбине из Оснабрика: Др Жељко Драгић међу корице ставио биографије неких од 6.500 заточених краљевих официра

Група српских официра у немачком логору Оснабрик Oflag VI c Фото: Данас, приватна архива

СУДБИНА сваког од 6.500 југословенских краљевских официра, већином Срба, интернирах у логор Oflag VI C за време Другог светског рата, дирљива је прича о заточеништву у Оснабрику у Немачкој.

Историчару др Жељку Драгићу, као потпредседнику Удружења „Барака 53″, те чињенице су одавно познате, јер је више година посветио истраживању, сакупљању биографија, фотографија, писама и докумената о више десетина српских, словеначких, јеврејских и других официра у том логору.

Сведочења потомака са којима је до сада успео да успостави контакт, Драгић је објавио у књизи „Корени и крила“ да би сачувао сећање и осветлио судбину, оних који су били заробљеници у некадашњем логору у Оснабрику, једином у Немачкој за који је важила Женевска конвенција из 1929. Књига „Корени и крила“, недавно је проимовисана у Питсбургу у Америци, а присуствовало је готово 500 Срба који живе у овом крају, међу њима и потомци неких некадашњих логораша.

– Промоција у Питсбургу је била прва станица у оквиру америчке турнеје, а следеће су у Чикагу и Индијани, уз могућ наставак промоције у Кливленду, Њујорку, Милвокију и Лос Анђелесу – каже Драгић.

– Ако желимо да историја остане жива, морамо јој дати простор у књигама, у нашим заједницама, али и музеју који би ове приче трајно сачувао од заборава.

Промоцију књиге прати и изложба, на којој је објављена и дирљива уводна реч митрополита Лонгина. У поруци којом је благословио пројекат, митрополит је истакао:

– Они који су били људи части, који су својом жртвом посведочили верност отаџбини, краљу и свом народу заслужују да их памтимо. Само они који познају прошлост имају будућност.

Конзулат

 

СА још неколико потомака логораша у Оснабрику, др Жељко Драгић је био гост Генералног конзулата Србије у Чикагу.

 

Према његовим речима све их повезује посвећеност очувању историјског памћења, међугенерацијска одговорност и ангажман да се пренесе будућим поколењима.

Из некадашњег логора Oflag VI C у Оснабрику (1941-1945) неки логораши никада се нису вратили. Један од њих, који тамо почива је Чедомир Младеновић (1893-1967) из Доње Трнаве, а сахрањен је у Немачкој као странац без породице, иако је у домовини имао супругу и брата, што се, каже Драгић, види из података.

Официри ЈкВ у логору Оснабрик Oflag VI c, новембар 1943: Горњи ред, слева надесно: 1.Ђорђе Лазарев 2. Јован Поповић (?) 3. Др Светислав Марић 4. Тихомир,Тића Марковић 7. Бошко Лукић 8. Ђурђе Бошковић Чуче: 1. Обрен Пејић 2. Максимовић Фото: #14909 Музеј револуције народа Југославије, znaci.org

– Зашто се није вратио у послератну Југославију, остаје мистерија. Био је официр Краљевине Југославије – вели Драгић.

Међу корицама ове књиге, забележена је и прича Драгољуба Дукића, заробљеног 1941. и одведеног у заробљеништво где је тамновао до 1945. када су логор ослободиле енглеске трупе.

У логор у Оснабрику, после хапшења у Сарајеву, где је његова јединица на сигурно пребацивала краљевску архиву, био је депортован и Александар Ристић рођен 1919. у селу Опланићи код Краљева. У Оснабрику је остао до краја рата, два пута је покушао да побегне, а трећи пут му се посрећило, када се десило и савезничко бомбардовање и ослобођење.

– Шест месеци је радио у енглеској полицији на хватању припадника СС трупа, а потом је изабрао да се врати у своју земљу, у лето 1945, препричава нам Драгић судбину Александра Ристића, коју је сазнао од Ристићевих потомака.

– Преминуо је 2001. године и почива на Топчидерском гробљу у Београду.

Потпоручник Краљевске југословенске војске Светозар Петровић служио је војску у Зајечару у време напада Немачке на Краљевину Југославију. Био је један од ухапшених и са њих 6.500 био одведен у Оснабрик, где је у логору био до краја рата. Осим фотографије и текста на полеђини, као физичког доказа његовог логоровања, потомцима су у наслеђе остале и његове усмене приче о боравку у логору.

Крипта у храму и гробље

 

У ОСНАБРИКУ постоји храм СПЦ посвећен Светом Георгију.

 

Изграђен је шездесетих година прошлог века као први храм СПЦ на територији Немачке. У храму је крипта са 1.020 ћелија у којима су и посмртни остаци 35 генерала, заточених у официрском логору током Другог светског рата. Недалеко од храма налази се српско војничко и емигрантско гробље.

Једна од њих, Светозаревим потомцима посебно значајна је прича о Миодрагу Миши Китићу, Светозаровом најбољем пријатељу из времена логоровања, који му је спасао живот за време савезничког бомбардовања Оснабрика и самог логора 1944. По повратку у Југославију, Миодраг се оженио Светозаревом рођеном сестром Десом, а у знак велике захвалности и поштовања које је гајио према пријатељу, свом сину је по њему дао име.

Из немачког логора, жив, додуше рањен, изашао је и Бранислав Попадић рођен 1908. у Крагујевцу. Он је у логор Oflag VI C доспео 1941. и заточеник је био четири године. По напуштању логора, ретко је говорио о својим данима у заробљеништву, али из његових белешки, види се да су српски официри, упркос свим недаћама, покушавали да сачувају своју културу и традицију. Логор је бомбардован 6. децембра 1944, погинуло је 117 официра, многи су рањени, а међу њима и Бранислав.

Краљевина Југославија више није постојала, а он је, како је историчару Драгићу пренео Бранислављев потомак Мирко Попадић, остао у Немачкој. Ту се оженио и касније са породицом емигрирао у САД, где је отпочео нови живот. Када се историчар Драгић у Америци састао са потомцима логораша, међу њима је био и Мирко Попадић, који живи у Чикагу.

– Промоцији и изложби присуствовала је и Софија Обрадовић, такође из Чикага, ћерка логораша, с дубоким осећајем одговорности према наслеђу које носи – каже Драгић.

– Она је изразила жељу да се и у Америци покрене иницијатива за очување сећања на српске официре из логора у Оснабрику.

Љиљана Прерадовић