Вечерње новости, 24. 3. 2025, С. Чикарић, С. Петковић, В. Јовановић, Д. Грујичић: НАТО убија са задршком: 70.000 оболелих и 40.000 умрлих – Последице 78 дана бомбардовања СР Југославије, 26 година касније

Стручњаци Винче на рекогнистицрању и чишћењу остатака муниције са ОУ (осиромашеним уранијумом) после НАТО агресије Фото: Министарство одбране РС, Војска Србије, Вечерње новости

УДАР НА ЖИВОТНУ СРЕДИНУ

ЗА нас је увек оправдано и легитимно питање: Зашто су у животну средину Србије оставили свој врло опасан радиоактивни отпад, иако су знали какве последице он изазива код војника и становништва Србије/цивила који не учествују у ратним дејствима, а располагали су богатим арсеналом, којим су могли извршавати све своје ратне задатке!

Одговор је једноставан: Чинили су то плански и намерно, зато да би се ослободили свог радиоактивног отпада, који су по свим међународним прописима, морали да складиште и чувају на сопственој територији, а то је за њих било скупо, а и ризично, па га зато бескрупулозно сеју по свету, остављајући га другима на чување, не марећи за последице код становништва, за које су знали.

А ево и доказа: Још давно, 30. октобра 1943. један од научника из пројекта „Менхетн“, писмом је упозорио генерала Леслија Грувса, да уранијум и продукти који емитују радиоактивно зрачење могу да дођу у организам удисањем, путем хране или воде.

Инхалација уранијума ће онда бити праћена иритацијом слузокоже носа, грла и бронхија, која ће се јављати од неколико сати до неколико дана, а да, и у гастроинтестиналном тракту продукти радиоактивног зрачења могу да изазову различита обољења у виду чирева и перфорација органа, која могу да доведу до смрти. Као да је још тада описивао нека обољења од којих су оболевали ветерани Заливског и балканских ратова, после употребе муниције са ОУ.

Министарство енергетике САД је спровело испитивања код својих радника који су радили у погонима за прераду руде уранијума у држави Кентаки, и признало да уранијум који је прерађиван у „војним реакторима“ садржи трагове нептунијума, плутонијума и уранијума-236, елементе који су хиљадама пута канцерогенији него природни уранијум, да смеша радиоактивних елемената (а то је у ствари радиоактивни отпад од кога су они производили муницију са ОУ) има дуго време полураспада, те зато задржавајући се у организму, изазива канцерогенезу (процес за време инкубације малигнитета у органима где се задржава).

То за нас даље значи да су рејони где је употребљавана муниција са ОУ као канцерогени материјал, рејони где је радиоактивна контаминација разношена ветром, водом контаминирани и да код војника и становника који су ту боравили или бораве може да доведе до контаминације организма, а у даљем до оштећења ћелија органа, изазивајући канцерозна и друга обољења.

Бивши мајор америчке војске, физичар по струци, Даг Рок – Доуг (Douglas) Rokke, радио је на програмима за развој пројектила са ОУ… Као стручњак ангажован је на деконтаминацији америчких возила погођених гранатама са ОУ током првог Заливског рата у „пријатељској размени ватре“, као и после пожара у „Кампу“ (Доха, Кувајт, 1991. г) где су прикупљали технику после завршетка ратних операција. Пожар је захватио тенкове абрамс који су у борбеном комплету имали гранате са ОУ, возила носаче тенковских граната са ОУ, којом приликом је дошло до контаминације технике, околине и људства, које је имало последице. Зато се посветио раду на објашњавању појма „заливски синдром“, власти у САД су га прогласиле „теоретичарем завере“ и отпустиле из службе. Он је 1994. објавио документа којима је потврдио да је влада САД била свесна геноцидне природе ОУ, још од 1943. у време када су САД развијале нуклеарно оружје.

Неуролог и неуроонколог специјализована за лечење примарних тумора мозга и тумора кичме, др Александра Милер, радила је за америчко МО, а у својим радовима наводи податке о генотоксичности ОУ.

Професор др Асаф Дураковић (рођен у Стоцу, БиХ), лекар специјалиста радиологије и нуклеарне медицине, светски признати научник са три доктората у области природних наука, предавач на светски познатим универзитетима у САД, Канади, Јапану, радио је за америчко МО, био је познати истраживач штетности ОУ на ратиштима америчке војске у Ираку, Авганистану, на Балкану. Доказао је везу између ОУ и „заливског синдрома“ који је дефинисан код ветерана Заливског рата. О томе је сведочио пред америчким научним и политичким установама. Дошао је у сукоб са администрацијом, због чега је отпуштен из службе и безочно прогањан.

Немачки професор др Хорст Гинтер је као млад лекар радио у Ираку. Тамо се поново вратио, на позив за помоћ од својих пријатеља после заливских ратова, у којима је коришћена муниција са ОУ. Објавио је радове у којима је доказао узрочно-последичну везу између ОУ и обољења становника, посебно деце у Ираку после рата 1991. Оставио је значајне радове и сведочанства из ове области. Интересантан је пример лукавства којим се послужио да би доказао своје тврдње о штетном утицају ОУ на здравље људи: он је у Немачку из Ирака 1992. донео остатке муниције са ОУ и предао једном институту на испитивање. Наравно, доказано је да узорци садрже ОУ, па га је Институт пријавио надлежним институцијама, а суд у Берлину га осудио на новчану казну… због неодговорног руковања радиоактивним материјалом, због којег је постојала могућност контаминације, што може да изазове нарушавање здравља... Пресуда и потврда од релевантне државне и научне институције му је и била потребна за потврду својих тврдњи о штетном утицају ОУ на здравље људи. А немачки министар одбране, јануара 2001. безочно лаже свој народ: „…после свих научних испитивања и медицинског искуства, посебно код војника, ризик по здравље је занемарљив“.

Професор др Алфред Шот је доказао везу између хромозомских аберација које су се јављале код деце ветерана Заливског рата и ОУ, и које ће се понављати у ланцу потомства ових породица, што је права епидемија.

Познавање степена опасности добро илуструје следећи пример, који у свом чланку износи научник Леонард А. Диетз: „У фебруару 1980. судским налогом државе Њујорк присиљено је постројење за производњу пенетратора од осиромашеног уранијума да престане са производњом, јер су сваког месеца превазилажене прописане границе ослобођене радиоактивности у ваздуху од 150 микрокирија“. Ова вредност одговара количини од 387 грама ОУ (а само у једном пројектилу је око 298 грама ОУ).

Зар не смемо, и не треба да се запитамо: ако су власти државе Њујорк биле забринуте због појаве радиоактивности у ваздуху, чији је месечни еквивалент радиоактивности једног-два пројектила, како да ми не будемо забринути за ефекте које могу произвести више десетина хиљада пројектила са ОУ, који су у време НАТО агресије и бомбардовања „вечно остављене нама на чување“.

ЧИЊЕЊЕ, А НЕ ИЗГОВОРИ

НАПРЕД наведени подаци о врсти, начину и степену загађености животне средине, броју оболелих и умрлих од малигних тумора у Србији, до којих је дошло захваљујући „Милосрдном анђелу“ 1999. можемо закључити да је НАТО у агресији на Србију 1999. плански и намерно починио геноцид sui generis.

И ове године ћемо на свим нивоима обележити годишњицу НАТО агресије на Републику Србију. Свих ових година вршене су и промене у структури власти, али до сада се није ништа значајније урадило, да важан национални пројекат: Формирање Међуресорног координационог тела за утврђивање последица НАТО бомбардовања по животну средину и здравље становништва добије легитимитет на Влади и у Скупштини Србије и 2018. потписани Уговор између министарства и Владе постане правоснажан и да се отпочне са његовом реализацијом.

Зато још једном истичемо потребу да треба искористити прилику, да се институције државе Србије, научници и истраживачи, својим резултатима придруже заједничким напорима да се на научној основи испита понашање контаминације створене током НАТО агресије у животној средини и њен утицај на здравље становника Србије.

Нама је и обавеза, да онима којима је здравље угрожено и нарушено догађањима, за нас кобне 1999, помогнемо да остваре своја права, у организацији и уз помоћ сопствене државе.

Морамо се, такође, заложити за покретање поступка за забрану производње и употребе муниције са ОУ, да се постојећи стокови на прописани начин делаборирају и радиоактивни делови чувају у складиштима радиоактивног отпада.

Недостатак финансијских средстава, политичка пристрасност, притисци, нити било шта друго, не могу да буду оправдање за небригу о људима који су као праве патриоте бранили своју земљу или живе поред територија које су бомбардоване, и не својом кривицом доведене у ситуацију да буду контаминирани, па да они и њихово потомство, можда имају последице по своје здравље. Њима се мора дати прави и сигуран одговор и пружити помоћ, посебно у овом и наредном периоду када је због све већег протока времена евидентна појава болести изазваних загађењем животне средине у току НАТО агресије. Нико нема право да им то ускрати.

То је законска обавеза оних који су или ће бити на одговарајућим државним функцијама, али и морална обавеза свих нас који познајемо ову проблематику, према овим и будућим генерацијама, којима су животна средина у неким деловима земље, живот и здравље у њој веома угрожени.

Зато не смемо бити пасивни и мирно спавати. Ако то не решимо, нико нас не може оправдати, а генерације које долазе нам неће опростити.

Не сме да се заборави !!!

Ауторски текст: Проф. др Слободан Чикарић, генерал Слободан Петковић, дипломата Владислав Јовановић и проф. др Даница Грујичић