RiznicaSrpska.net, 29. 6. 2017, Др Петар Џаџић: Расизам у Хрватској у XIX и XX веку [из Архиве]

Еуген Дидо Кватерник, потпуковник Јуре Францетић и Младен Лорковић на мосту Краља Александра у Зворнику на завршетку немачко хрватске операције Трио, март/април 1942. године Фото: Wikimedia Commons PD

У 1990. години објављено је замашно дело Јужнославенско питање политичара, публицисте, научника и адвоката Иве Пилара (1874–1933) са предговором др Владимира Веселице, предсједника Хрватске демократске странке, који не може да се надиви проницљивости и далековидости давно упокојеног аутора књиге први пут објављене пред крај првог светског рата у Бечу на немачком (Die Südslavisce Frage und der Veltkrieg), да би 1918. доживела и друго издање. Аутор Иво Пилар потписао је књигу псеудонимом V. Südland. Јужнославенско питање представљено је 1928. године на хрватском у фрагментима, да би тек у време НДХ, 1943. у издању Матице хрватске, доживело дуго очекивану репризу (у овом раду коришћено је издање Матице хрватске из 1943. године.) Тада је зарад овог свог дела почивши аутор стекао велику постхумну славу. Похвала је било на претек. Тако је др Камбер у Хрватској мисли (бр. 6–7, 1944) писао: „Јужнославенско питање – приказ цјелокупног питања није довољно приказати и јавно хвалити већ је треба у сваком мјесту објавити и звоњавом звона и пуцањем топова као што се најављују велике побједе“.

Шта је то што ову књигу диже на пиједестал „хисторијског чина“? Др Веселица овако одговара на то питање: „Од Гарашанина и Караџића, затим Чубриловића, Виктора Новака, Крестића, Дедијера и Ћосића до Павла Ивића, Меморандума и сувременог диригираног тиска – на жалост то се мора рећи – у служби великосрпског експанзионизма и хегемонизма, хрватска повијесна публицистика и знаност напросто није стизала давати релевантне одговоре на многе кривотворине изречене на рачун хрватског народа“.

А Пилар даје „релевантне одговоре“ и то на највишем интелектуалном нивоу. Томе др Веселица додаје да дело представља „једну од најаналитичкијих студија за познавање геополитичког положаја хрватског народа (…) Тиме је Пилар постао класиком политичке литературе и зато је и данас једнако интересантан као и прије 72 године“. Уз остало, др Веселица вели да студија открива и узроке „геноцида над хрватским (!) народом“.

Једна од битних одлика Зидланд-Пиларове књиге (о томе сам опширно писао у Новој усташкој држави? – Београд 1990) јесте испитивање етногенетских аспеката српског бића, његове расне супстанце и тзв. националног карактера. У том погледу Пилар следи Старчевићеву мисао, али је дограђује и обогаћује смелим поређењима и недвосмисленим одређењима. Да дам један пример: као што у бруталним поступцима Енглеза, тврди Пилар, треба тражити гусарски карактер Нормана, тако у деловању Срба треба тражити „номадски и разбојнички“ архетип „горских пастира“. Ти исти „барбарски номади-пастири“, у којима Пилар препознаје Србе, деценијама и столећима су пустошили хрватску питомину и цивилизацију вукући се за турском војском и насељавајући хрватски етнички простор.

Такви Срби су зло Балкана, Европе и света па се Пилар својски труди да убедљиво проговори о том злу не би ли оно што пре и што ефикасније било уништено. „Нисам се без разлога трудио приказати како је данашње Србство опасно по својим мислима и по своме расном саставу (подвукао П. Џ), како је у њему крвљу увјетовано расположење за завјере, револуције и преврате“ (Јужнославенско питање, стр. 306). Ево зашто је ова књига објављена пре седамдесет и две године тако привлачна. Срби су, иако невелик народ, неизлечиво зло. А то зло не умањује чињеница да су Срби мали народ. „Најмање змије су и најотровније“ поучава нас овај знанственик из рода хуманиста Старчевићеве провенијенције. Расна супстанца Србаља дефинише се уочљивим разбојничким нагоном који потискује све остало: „Желимо ли разбојничке нагоне сасвим расно упознати, довољно је саставити Србију и Румуњску, тај nobile fratrum ; одмах ћемо препознати разбојнички нагон заједничког прародитеља, балканског пастирског номада“.

Посебно је Пиларова књига карактеристична као прегледна (и нехотична) историја сатанизације Срба у Хрватској – што значи стварање једне искривљене слике у којој цео српски етнос добија спољне и унутрашње карактеристике митских наказа и причина из снова. Јужнославенско питање је парадигматична књига која страствено резимира вајкадашње и новије погледе на српство и на Србе, а актуелна политичка и медијска мисао у Хрватској о Србима и српству добрим делом исходи из „ризнице“ аргумената коју откривамо у Пиларовој књизи. Наравно да у тој књизи у свему препознајемо пионирске и одсудне трагове великог гуруа хрватске историјске свести – Анте Старчевића.

Нема сумње, Пилар је хвале вредан Старчевићев ученик, он смера куда и његов учитељ; њихове речи бију као маљеви а временом ће ова метафора постати стварност.

А српски расни тип? Какав је он у поређењу с Хрватом? Које су ознаке српских „нижих бића“?

„Што се, пак, тиче етничког момента, долази код Срба много више до изражаја балканско-номадски елемент од славенскога, елемент црних Латина (Latini nigri), који се показује у 64 одсто тамних типова код Срба и у лицима, која наликују на птице грабилице и у тамним сиевајућим очима“ (Јужнославенско питање, стр. 316).

„Балкански номадски народ, алиас Срби у посткосовском периоду, у неком тренутку свог развоја“, сматра Пилар, „крижао се с неким народом тамне пути, вјероватно с Циганима, који су такође номади. Одатле потјече тај увиек сасвим тамни слој и име Нигри Латини, Каравласи, Моровласи. (Кара значи турски црн, маурос значи грчки црн; изпореди талијански моро — црнац). То је посве сигурно“ (Исто, стр. 108).

Не улевају баш спокој ове „птице грабилице“ са „тамним сиевајућим очима“ и тешко да би некоме могло бити пријатно у њиховој близини. Вера има посебан утицај на изглед; како – Пилар не каже. Али, католичка вера оличава појам доброг, православље – зна се. „Лице Срба јест лице православља, а лице Хрвата је лице католичанства, ислама и богумилства“ (Исто, стр. 316).

И као што су Хитлеру смрдели Јевреји – „Мени је од смрада који су ширили ове кафтанлије било касније и мука“ (Моја борба), Зидланду смрде Срби: „Гркословенско-романска мјешавина јака мириса, мутне боје и отровног, разједајућег дејства““

Да не би било забуне Пилар Хрвате и експлицитно убацује у моћну струју надљуди, дакле у аријевце, као што Србе немилосрдно смешта у класу маргиналаца, Untenmenscha. „Католици и муслимани у Босни припадају истом племену, и то племену, које још данас има претежно нордијско обиљежје, док се Срби од њих много разликују, те су већином неког другог, тамног, предаријског типа“.

Пилар не скрива да је првоборац расног раскринкавања Срба, чији је он наследник, Анте Старчевић. Он само настоји да са политичког терена одлучније од Старчевића пређе на научни и да скупа са својим учитељем зада одлучне ударце Србима који су „у сва времена обилно сисали на бујним грудима свесловенске мисли, па би их сада компромитирало устављање, да заправо уобће нису Славени, него претежно Власи, тј. балкански Романи. Срби се нађоше у положају као Новогрци, којима доказаше усред најјаче филохеленске агитације, да заправо уобће нису потомци класичних Хелена него Славена и Арбанаса“ (Исто, стр. 183).

Како се обликовао инфериорни ментално-психолошки склоп Срба-Влаха? Када су им Турци скинули окове да би их учинили рајом, они кренуше (са својом стоком и без ње) у свет трбухом за крухом а нарочито као турска помоћна војска и радна снага у функцији војне силе.

Проблем нечисте крви, дакако, условљава и лоповску димензију српског бића: „Срби болећиво хлепте, да си присвоје туђе на основу своје романске крвне баштине“ (стр. 186).

Закони природног одабирања у Срба нису избацивали на површину боље, већ горе примерке људског (расног) рода и тај процес негативне селекције одвија се у времену сталних историјских напетости ка потпуном биопсихичком суноврату српскога рода. „Бијаху истребљени сви слабији, њежнији и мање способни елементи и остадоше само они, у којима бејаху најјаче развијени разорни, несоцијални и зликовачки нагони. Том чињеницом може се разјаснити риедка разорна снага, талент за разарање и непријатељско расположење овог елемента према држави“ (Аустро-Угарској — прим. П. Џ) (стр. 187). Ево како фактор крви („нечисте“), као битно одређујуће формативно начело устројства и усмерења човека у расистичком учењу, постаје фатум историје и нараштаја.

Као и већина расиста Зидланд-Пилар страсно мрзи припаднике ниже расе јер у њима препознаје парадигму растакања и хаоса, а и разарање оне расне супстанце од које настају аријевски надљуди.

Франковачка мисао, када је о Србима реч, не излази из оквира Старчевићевих и Пиларових идеја. Дела ове двојице аутора, једно с краја прошлог и друго из двадесетих година овога века, нека су врста универзалне енциклопедије франковачке мисли и о другим релевантним питањима историје, политике, вредности раса, етногенезе Хрвата и Срба, етничких и историјских граница Хрватске, итд.

Писци и идеолози франко-усташтва као што су Лукас, Драгановић, Лорковић, Будак, Павелић само експлоатишу постојеће идеолошко и „научно“ имање, праве инвентар.

И идеолог др Младен Лорковић препевава Старчевића када говори о Србима, а и о било чему другом:

„То су остаци балканско-романских и циганских мјешанаца, који су се измичући пред Турцима склонили у хрватске земље и тако спасли од уништења. Премда они сојно не спадају ни Хрватима ни Србима, представљали су несталан елеменат (Neue Ordung, 7. IX 1941).

Лорковић још каже: „Хрватски се народ мора очистити од свих елемената, који су за тај народ несрећа, који су томе народу туђи и страни, који у том народу растварају његове здраве снаге, који су тај народ кроз десетљећа и стољећа гурали из једног зла у друго. То су наши Срби и наши Жидови“ (Хрватски народ, 28. VI 1941).

Као расистичка идеологија усташтво има ослонац у Старчевићевом учењу. Али и као терористичка организација усташтво има наговештај у стеклиштву (стеклиш — бесан пас) Старчевићевог времена. Стеклиши су назив за Старчевићеве присталице, а Отац је тај назив прихватио. Назив је дат због оштрине и жестине стеклишких иступа у којима се није избегавао ни физички терор. О стеклишима и њиховим наравима дознајемо из књижевних дела старијих хрватских писаца. „Читава руља стеклиша дочекаше га из мрака боксерима и гвозденим штаповима (…) немилосрдно га изранише“ (А. Шеноа). Нису ништа питомије биле ни легије Јосипа Франка које су посебно увежбаване за терор над Србима. Усташама су крчили пут и Мачекови заштитари, полувојне организације за очување реда, основане у време Хрватске бановине, дакле после споразума Цветковић-Мачек. Заштитари су се добрим делом претопили у усташе, а дали су велики допринос разоружавању, малтретирању, па и убијању југословенских војника за време краткотрајног рата са Немцима 1941. године.

Ове милитантне и агресивне, национал-шовинистичке и десничарске организације имале су свој мање или више заједнички европски именитељ. Поменућу само Морасове „Краљеве камелоте“ у Француској, Мусолинијеве „сквадристе“ у Италији, „фалангу“ каудиља Франка, Салашијеве „Стреласте крстове“ у Мађарској, Кодреанову „гвоздену гарду“ у Румунији, покрет „Лапо“ у Финској, Хитлерове СА одреде у Немачкој.

Усташки покрет прихватио је „нови европски поредак“ који је нудио Хитлер, али без разрађене властите концепције државног облика тоталитаристичког друштва (Ф. Јелић-Бутић, Усташе и Независиа Држава Хрватска, Загреб 1977, стр. 24). Усташе су себи намениле улогу „предзиђа хришћанства“, заправо заточеника одбране цивилизованог Запада од дивљег Истока. На унутарњем плану заступали су негацију илирства и борили се против сваког југословенства. Држали су да је сељаштво темељ народне заједнице. Етничка, односно расна чистота „животног простора“ указује се као основна и заветна идеја усташтва која налаже биолошко истребљење или уклањање Срба.

По узору на немачки националсоцијализам појединац је подређен заједници која је условљена „крвљу и телом“.

Хитлер је 1937. године, у Нирнбергу, обећао да ће створити новог човека (германског натчовека). На трагу свих Хитлерових речи и поступака, усташе одмах предузимају „стварање и преобликовање нових људи“ (Хрватска смотра бр. 13, 1941, стр. 623–624). Посебно се наглашава потреба свестраног васпитавања омладине и од нациста преузети култ вође.

Главне одлике „новог човјека“ усташке провенијенције биле су „националистичка душа, усташко срце, поглавникова мисао, усташка вјера“ (Усташа, 12. X 1941).

Расист Старчевић залагао се за „класни мир“. Он је настојао да стопи антагонистичке класе, не дозвољавајући им да се исцрпљују у узајамној борби. Нација се, као и код Хитлера, посматра као особа, тоталитет. То се у НДХ прихвата.

Судбина нацистичких и фашистичких вођа у извесном смислу симболише судбину нацистичких држава и нациста у њима. Хитлер и Гебелс су извршили самоубиство и наложили да се спале њихови земни остаци не поштедевши тога ни своје најближе. Мусолинија су побуњени Италијани обесили наглавце на истом оном тргу са кога се орио Дучеов победнички олимпијски глас Цезара XX века. Само је Павелић нашао пут кроз иглене уши или кроз широм отворена тајна врата и римском се папинском везом, када је куцнуо час, пребацио на ону страну Атлантика. Само је он клонуо од старачке смрти, на јастуку. Кроз исте иглене уши, или кроз кришом отворена врата, провукао се и хрватски нацизам сачувавши себе и своје људе до бољих времена.

У НДХ расистичка мисао је потпуно сазрела и у целости се стопила са хомологном мисли у националсоцијалистичкој Хитлеровој Немачкој. То се на најбољи начин огледа у буквалном преузимању расистичких закона које је спровело законодавство Независне Државе Хрватске.

Поред политичке и „друштвене“, усташе су давале примат и „расној револуцији“. Циљ је – створити „чисти хрватски животни простор за чисту хрватску нацију“.

Хитлерова мржња према Јеврејима у свему се може изједначити са франковачко-усташком мржњом према Србима. Нема разлике између онога што је Хитлер наложио својим партијским друговима („Ван с њима из свих звања и у гето с њима; затворите их негдје где могу гинути као што заслужују док ће их немачки народ гледати као што се зури у дивље животиње“) и онога што су предузимале усташе. Срби су гоњени као дивље звери и у њих се, сагореване у огњу холокауста, зурило као у дивље звери.

У целом пројекту истребљења Срба у НДХ, али и у претходној сатанизацији Срба у Хрватској са јаким премисама расистичког односа постојала је једна „карика која недостаје“. Тај недостатак управо отклања знаменито откриће др О. Доминика Мандића у његовом знанственом раду из 1956. године, које је потом у целости обелодањено у књизи Хрвати и Срби два стара различита народа. Ова књига објављена је најпре 1971. године у иностранству, а потом, прошле године, у Хрватској. (У овом тексту користимо издање из 1971. године, Минхен-Барселона).

Овај ерудита и страствени истраживач није се задовољио констатацијом од полуобојености Срба (посредством карактеристичног пигмента који даје тамнију боју коже), нити је прихватио — иако није искључивао — тезу да су Срби добрано укрштени са Циганима.