RiznicaSrpska.net, 29. 6. 2017, Др Петар Џаџић: Расизам у Хрватској у XIX и XX веку [из Архиве]

Потпуковник Јуре Францетић, заповедник Црне легије међу српским избеглицама на Дрини, операција Трио, март, април, мај 1942. године Фото: Wikimedia Commons

Већ у студији Постанак Влаха према новим повиесним истраживањима (Буенос Ајрес, 1956; такође у књизи: Д. Мандић, Расправе и прилози из старе хрватске повијести, Рим 1963) др Мандић први утврђује да су средњовековни Власи потомци римских војничких ветерана из Мауританије. Детаљно разрађујући ову етногенетску претпоставку, Мандић истовремено истиче пресудну улогу Влаха у обликовању српског етноса. Управо у тим расним укрштањима и упливима знанственик види исходиште менталних изопачености Срба, посебно српских политичара.

У поменутој студији др Мандић битно коригује дотадашње схватање о постанку Влаха. У делу Хрвати и Срби, два различита народа (Минхен-Барселона 1971) овако резимира то своје откриће:

„О етничком постанку црномрких Влаха повијесни истраживачи до сада су заступали разна мишљења. Сви се ипак слажу у томе, да Власи нијесу били Славени, као и то, да не могу потјецати од старих балканских народа Илира и Трачана јер су ти имали бијелу боју лица. Постанак пак Влаха ваља тражити у некој потпуно или напола црној раси. Да прародитељи Влаха нијесу били црне и јако затворене мрке боје, они не би могли дати тамномрку боју данашњим својим потомцима на Балкану и другдје. У нашој расправи Постанак Влаха ми смо 1956. изнијели доказе, да балкански и други европски Власи потјечу од војничких ветерана из Мауританије (подвукао — П. Џ), које су Римљани населили уз своје државне границе, напосе уз ријеку Дунав, од цара Клаудија (41—51. по Кр) до пропасти западно-римског царства 476“ (Хрвати и Срби два стара различита народа, стр. 102).

Упознаје нас, даље, др Мандић са организацијом и саставом римских војних снага које су претежно чинили плаћеници. Рок војне службе припадника ових легија трајао је 25 година. Потом су ти још млади људи оглашавани ветеранима а у знак признања добијали су државни посед. Тако су Мавари, чија је домовина северозападна Африка, населили балканска пространства, посебно поред Дунава.* Подаци говоре, упућује нас др Мандић, и о заступљености Маура (Мавара) у Горњој Мезији, данашњој Србији. Као и већина дивљих и полудивљих етника и ови су се Маури брзо множили. Почетком V века афричко-црначке придошлице, према Мандићевој евиденцији, броје неколико стотина тисућа душа што је за оно време заиста замашан број. А притисли су углавном просторе будуће Сервије.

Одлазак Римљана није значио и одлазак Маура. У смутна времена они населише балканске горе и планине.

Потомке римских Маура, према др Мандићу, идентификују хрватски извори из XI и XII века. У тим изворима названи су Мауровласима или Црним Латинима (Latini nigri). И византијски извори ове афричке госте називају Мауровласима или, једноставно, Власима (Bláhoi). Они су сточари, живе у планинама. „Српске планине“, истиче др Мандић, „од Копаоника до Дрине и од Рудника до Голије, почетком XV стољећа, називају се ‘Стари Влах’, што нам говори, да су Власи те крајеве населили у давним временима. Села између Требиња и Дубровника средином XV стољећа зову се ‘Доњи Власи'“ (стр. 196).

У средњовековној Србији, према проценама др Мандића, било је „Мауровлаха добра четвртина свега пучанства“.

Привидно, Мандић истиче и неке врлине Срба, тј. Влаха. То су општа места. Међутим, оно што је релевантно, јесу тешке мане и изопачења ових етника, почев од осећања инфериорности због боје коже, дакле „црначке тјелесне особине, које су код многих још увијек примјетљиве“ (Исто, стр. 226). Тако, вели Мандић, „Светозар Прибићевић, вођа пречанских Срба за прве Југославије, био је тамније боје лица него добар дио Црнаца у САД (из особног познавања)“ (Исто, стр. 226). Са исходиштем у том осећању ниже вредности развила се влашка посебна агресивност. Мане Влаха прешле су „у навике и трајне пороке“. То су „претварање, подвала, које су код Влаха прешле у крв. Међу Србима који потјечу од Влаха (…) превара, лаж, посебно подвала, не сматрају се моралним злом, него јунаштвом, напосе, ако је нетко другоме добро, лукаво и вјешто подвалио“ (Исто, стр. 226).

Посебна и нарочито истакнута мана Влаха, што ће рећи Срба, јесте „користољубље туђим добром. Власи су стољећима живјели као ратници у провалним и пограничним четама. Као такви пљачкали су туђа добра, себи присвајали и о туђој муци живјели. На тај начин међу Власима је настало увјерење, да није грех туђе присвојити, красти и другога у послу преварити, поименце, ако се ради о непријатељу, иновјерцу и опћинској и државној заједници. У тој мани ваља тражити кључ честе несолидности у трговачком и обртном пословању међу чаршијским српским свиетом, напосе честа присвајања и проневјеравања друштвених и државних добара“ (Исто, стр. 226). Можемо си само представити како је овај пљачкашки олош пустошио хрватска богатства и злато са хрватске груде и претварао под својим копитама у блато.

Главне остале мане Срба јесу:

„(…) наклоност на пролијевање људске крви, убиства и завјере. Служећи стољећима као ратници и погранични војници, Власи су често убијали људе, што је њима развило потцјењивање људскога живота, крволоштво и окрутност. Тим нам постаје разумљив покољ муслимана на почетку Првога српскога устанка, борба до истребљења између српских династија Карађорђевића и Обреновића те покољи Хрвата католика и муслимана за Другога свјетскога рата и непосредно иза њега“ (Исто, стр. 226). Познате су патње доброћудних Павелићевих усташа под диктатуром влашких убица 1941—1944. године у НДХ.

Др Мандић узима и средњовјековне стране ауторе као сведоке против Влаха. Тако су, тврде они, Власи, непоуздани, лажљиви, крадљивци, а бесне „преко сваке људске и животињске жестине“, изазивачки су дрски, итд.

Према др Мандићу, дубоке су и непремостиве разлике између Срба и Хрвата. Најпре, Хрвати су пореклом Иранци, Срби — Африканци!

Док су, тако, за Старчевића Немањићи, цар Душан, Милош Обилић, Арсеније Чарнојевић — Хрвати, за Старчевићевог следбеника др Доминика Мандића великани новије српске историје Карађорђе, Милош Обреновић, Никола Пашић су — Власи, дакле Latini nigri, Маври, једном речи — Африканци. Анте Павелић је таманио живе Србе на познате начине, а Старчевић и његови настављачи су ништили духовни идентитет Срба, све до самог (и древног!) српског имена.

Налаз др Доминика Мандића о Србима као Африканцима веома је недостајао творцима хрватског расистичког законодавства из 1941. године.

„Првак хрватске повијесне знаности“, творац „дословно монументалног!“ дела, како о њему пише хрватски тисак, др О. Доминик Мандић нагони нас да се радознало примакнемо огледалу не бисмо ли уочили „црначке тјелесне особине које су код многих Срба још увек приметљиве“ и због чега је Прибићевић, према личном знанствениковом искуству био црњи од неких америчких Црнаца, а Карађорђе добио надимак кара (црн). За разлику од својих претходника др Мандић не позива јавно на клање балканских црнаца који себе назваше Србима (иако је један од највећих усташких кољача Макс Лубурић написао хвалоспев о уваженом др Мандићу), али ученом речи показује да је с овом црначком расом (пасмином) немогуће живети на истој земљи и под истим небом.

Расисти и неонацисти имају своја упоришта и у данашњој Немачкој. Исписују се слогани као што су „Смрт Турцима“, „Смрт Јеврејима“. Кукасти крстови уцртавају се на споменицима као и на јавним зградама. Скинхеадси — момци обријане главе, у кожној одећи поздрављају на стари нацистички начин: Sieg Heil! Злостављају црнце и Јевреје. Уништавају имовину непожељних странаца, скрнаве јеврејска гробља. Више их има на истоку, али их има и на западу Немачке. Неонацисти, према неким проценама, у донедавној Источној Немачкој представљају силу од око 10.000 омладинаца.

Нацизам није мимоишао ни колевку бољшевизма, СССР. На улицама можемо срести омладинце који на рукаву имају траке с кукастим крстом. У разговорима на ТВ говори се, у познатом расистичком духу, како само снажни и ментално крепки имају право да рађају децу. На зидовима у Москви, Лењинграду и другим градовима исписује се поклич „Хајл, Хитлер!“ Припадници руске „Памјати“ шире расистичку мржњу према Јеврејима и другим етницима. Јевреји се оптужују и за убиство Христа и цара Николе, за организацију Октобарске револуције и бољшевизам. На срамни стуб прибијају се револуционари Јевреји: Троцки, Камењев, Зиновјев, Свердлов.

Нигде у Европи, међутим, расистичка пошаст није доживела такву масовност и такву злоћудну настројеност као у Хрватској. Та хистерија налик је на антисемитску хистерију у Немачкој између два рата.

Да парадокс буде већи, то се све одиграва међу кулисама „младе хрватске демокрације“ која је „поразила бољшевизам“. Као да су лука спаса од бољшевизма и стаљинизма расизам и нацизам; као да то нису два лица истог зла.

„Мржња не настаје и не нараста ни из чега“, каже Гинтер Грас. Старчевићев монотеизам националног ја потпирио је пламен који се претворио у ватру холокауста. Отац Домовине антиципирао је расизам у његовој агресивној, крајње недемократској варијанти с јасним порукама о неопходности уништења „ниже“ расе, барем у властитој средини.

Где је корен свију зала, питао се Отац Старчевић попут Кафке. Кафка није именовао кривце, Старчевић јесте. Све зло потиче од Славосерба. Неколико деценија касније пред истим питањем (Гдје је корен свију зала?) Хитлер ће истаћи свој одговор — све зло у свету узрокују Јевреји. Стога ће иста судбина стићи и Србе и Јевреје.

Усташе и нацисти били су сагласни да је истребљење пут ка „коначном решењу“ српског, односно јеврејског питања. Разлике су настајале у операционализацији и у проценту становништва предвиђеног за отпис. Немци су се ослањали на технологију у усмрћивању, хрватске усташе на ручни рад у најмонструознијим азијатским варијантама.

Најтежи учинци једне нехумане идеологије, а свака расистичка идеологија нема сумње да је таква, настају када елементи те идеологије продру у свест људи (маса) и уђу у све поре свакодневице једног друштва. Расистичке набоје осећамо свакодневно у хрватском тиску, у говорима политичара, на митинзима, посебно на спортским борилиштима. При томе, губи се свака мера.

Разлике у хрватском националистичком покрету у другој половини XIX, као и у XX веку, огледале су се у нијансама, не у суштини. Сепарација Хрватске је била крајњи циљ свих. А начин на који ће се постићи сепарација имао је исходиште у различитим тактикама. То и ништа више.

И расистички однос према Србима био је код хрватских националиста једнак, старчевићевски (тиме је све речено). Најекстремнији у ликвидацији Срба која се може назвати биолошким истребљењем биле су усташе али не видимо да су други превише одмагали.

Треба бити и сам расистa па тврдити да постоје геноцидни народи. Али, ако геноцидност не може бити болест народа (у целини), она свакако може бити болест у народу, покадшто и распрострањена. То нам показује и пример 1.500.000 Јермена које су уморили Турци, такође у XX веку. Острвљеност која за објект садистичко-некрофилских и деструктивних импулса узима цео један етнос, или припаднике једне вере, даје резултате тек после дуге индоктринације у којој се упорно и систематски сатанизује објект, као што се збило са Јеврејима почев од раскола јеврејске и хришћанске цркве и као што се збило са Србима још и пре Старчевића, али посебно у време праваша, стеклиша и објављивања „студија“ Име Серб и Пасмина Славосербска по Херватској. Вештом руком — руком ђаволовом рекли би у средњем веку — утиснуто семе зла даје мржњу без граница.

Све владајуће политичке идеје у Хрватској XX века, а посебно у овој данашњој, Туђмановој, заснивају се на Старачевићевом месијанизму.

Дорадници Старчевићевог расистичког и геноцидног пројекта уистину су многобројни и име им је легија. Издвојили смо оне најученије и најоригиналније. Лук се свакако затвара др О. Мандићем, који је рафинованом логиком језуите усмерио проблем ка логичном разрешењу: ако су суштинске разлике између хрватских аријеваца и Срба толике колике јесу, а јесу велике, онда мора цела биолошка конституција једних и других да вуче на етногенетске изворе са сасвим супротним расним предзнацима. Сваки прави расиста кренуо би тим смером, односно смером којим се упутио и др О. Доминик Мандић. Налази су заиста били сензационални. Срби су најзад смештени међу „обојене“, исходиште им је пронађено у северној Африци!

Скренућемо још једном пажњу на једну битну околност. Овај налаз не потиче од неког измишљеног историчара — луђака, него од ученог и признатог аутора чије дело у Хрватској сматрају монументалним. Као што ни идеје о Србима као „гњусним створањима сужањства“, „блатним скотовима“, „издајничком херпом“, не потичу од неког приземног уличног мислиоца него од Оца Домовине кога подједнако стављају на пиједестал националне величине сви Хрвати, политички леви и политички десни.

Др Петар Џаџић

* Маври (Маури, Морисци) у старом и средњем веку назив за берберска племена у северној Африци. Мавританија (Мауританија) у старом веку картагински и римски назив за део северозападне Африке. Римљани су је освојили у I веку пре н.е. Данашња Мауританија, Исламска Република, независна је држава у западној Африци. Најстарија племена данашње Мауританије била су црначка племена Бафур.

 
„Просвјета“, календар за 1992. годину
Уредник: Војислав Максимовић и Стево Ћосовић