Спутњик, 24. 7. 2025, Хрватска се поново обрачунава са мртвим Србима – сметају им и споменици

Отишић: Гроб Анђе Катић, ликвидиране после мучења Фото: ДИЦ Веритас

У Србији постоје читава гробља непријатељским војницима, немачким и другим који су вршили злочине у Првом и Другом светском рату, као и многа друга гробља различитих окупатора и нападача. Управо то и јесте разлика између Хрвата и Срба, јер је Србија ратничка држава, ратнички народ који је поштовао и непријатеља.

Овако некадашњи судија и председник Документационо-информативног центра „Веритас“ Саво Штрбац објашњава разлику између српског и хрватског поступања са мртвима, а поводом почетка имплементације Закона о гробљима који Хрватима омогућава да српске споменике руше и уклањају. Овај закон предвиђа да се сви споменици који „вређају“ верске, националне, етничке осећаје грађана Хрватске, који „вређају“ вредности домовинског рата или величају окупаторе и агресоре, што су за њих ЈНА и домаћи Срби – буду уклоњени.

Домовински покрет покренуо је поступак рушења два надгробна споменика у селу Жагровић код Книна, јер сматрају да нису у складу са овим законом, те да вређају и омаловажавају такозвани домовински рат. Реч је о два надгробна споменика на којима су преминули у униформи Југословенске народне армије. Ови „увредљиви“ споменици пријављена су за уклањање у Вуковарско-сремској, Сисачко-мославачкој и Шибенско-книнској жупанији.

Смета им празна капела

У току кампање за доношење овог накарадног закона, Домовински покрет, који је иначе иницијатор закона, често је комуницирао са хрватском јавношћу и у самом Сабору. Они су рекли да ће се срушити између 40 и 60 споменика, али да се неће рушити споменици који су изграђени пре 30. маја 1990. године, већ само они подигнути после.

Тај закон о гробљима се у радној верзији звао Лекс Шошкоћанин, по Вукашину Шошкоћанину, команданту Борова села где је другог маја 1991. дошло до сукоба између домаћих Срба и хрватских снага. Вукашин је постао српски херој и легенда, али је половино маја исте те године завршио у таласима Дунава под још неразјашњеним околностима. Породица му је изградила капелу и ту ставила његово тело, а на плочи је писало ко је и шта је. То је боло очи Хрватима све ове године и они су дуго разговарали о томе да га уклоне. Његово тело је пренесено у Војводину, а прошле године у јулу су ту плочу разбили, по мраку наравно, након чега је потпуно уклоњена. Нема више ни Шошкоћанина, ни плоче, али Домовински покрет инсистира да се чак и капела сруши, рекао је Штрбац за Спутњик.

Домовински покрет најавио је да ће срушити између 40 и 60 споменика.

Домовински покрет чине „чистунци“ који су прошле недеље основали комисију за, како они кажу, „утврђивање истине“ везане за Други светски рат и враћање костију усташа и домобрана побијених по Словенији и Аустрији. Они једноставно теже томе да „очисте“ Хрватску по угледу на своје узоре нацисте и они морају, како сами кажу, „уклонити све оно што је четничко да не загађује хрватску земљу“, објашњава наш саговорник. Њихова десница политички преживљава на основу тога, а што више мрзе Србе и све што је српско, то су „деснији“.

Без части и људскости

Пријаву за уклањање споменика може да поднесе било ко, а Домовински покрет је пре десетак дана поднео пријаву за једанаест споменика које треба срушити на подручју Вуковара, док је њихов штаб из Шибенско-книнске жупаније поднео захтев да се сруше и два споменика у Жагровицћу.

Домовински покрет сву своју политичку позицију и опстанак на политичкој сцени гради на лажном чистунству и на тај начин одржавају државни наратив. Они га овим још више продубљују, а тај званични хрватски наратив јесте да је 1991. агресију извршила ЈНА, која је за њих окупаторска војска, уз помоћ локалних Срба који су тамо живели. За њих су и једни и други непријатељи и окупатори.

 

Штрбац подсећа да у Србији постоје гробови непријатеља и окупатора из минулог времена, они су достојно сахрањивани и указивана им је ратничка почаст. Увек се у историји гинуло, каже он, било је ратова на свим странама, било је промена граница и нема европског царства које на овим просторима није пролазило и које није ратовало једно против других. Гробова је, каже, свуда, али однос према гробовима није исти.

Хрвати су чак порушили и споменик Николи Тесли усред Госпића, а сад га величају да је њихов. Порушили су не тако давно и око 3.000 споменика партизаним и осталим антифашистима, погинулим људима у Другом светском рату. Ово све говори о једном народу, хрватском народу, који опстаје на политичкој сцени искључиво на основу мржње према Србима. У зависности од количине мржње према Србима, њихове странке добијају гласове. Што је већа нетрпељивост и мржња, они добију више гласова са деснице. Доста људи у Хрватској подржава овај закон, а то се видело и по гласању у Сабору када нико није био против.

 

Страх од ћирилице

Иако је закон нечувен, Европска унија и међународна заједница не реагују на њега. Ипак, они не реагују ни на горе ствари, подсећа Штрбац, али такође додаје да када се сам закон прочита, он и не делује тако спорно. Толико је добро „закукуљен“, тврди Штрбац, иначе бивши судија.

Ми Срби, они који су остали у Хрватској, али и они који су прогнани, имамо тамо гробове својих предака, па и своје деце која су тамо погинула. Њихова имена су исписана ћирилицом и без обзира на то када су умрли, без обзира на то што су били деца или старци, бојимо се да ће њихови споменици такође бити срушени. Бојимо се с правом, јер је тога било и раније, пре доношења овог закона. Споменици су уклањани због самовоље локалних шерифа, милом или силом, каже наш саговорник.

 

Они паметни, који нису хтели да ризикују, пренели су споменике и тела, однсоно посмртне остатке својих најмилијих на неко безбедно место, у Србију. Нажалост, посмртни остаци се и дан данас преносе са места на место, а ћирилица је почела да се избегава на споменицима, како мртви не би били дирани. Овај закон постиже свој ефекат и људи су из страха да им неко не дира мртве почели да клешу надгробне натписе у латиници, закључује Штрбац.

Милица Тркља