СРНА, 20. 6. 2025, Пуне 33 године од некажњеног злочина над Србима на Миљевачком платоу

Хрватски масакр српске Територијалне одбране на Миљевачком платоу, 21.6.1992. Фото: Screenshot Youtube

Навршавају се 33 године од некажњеног злочина Хрватске војске на Миљевачком платоу код Дрниша, која је у зони под заштитом УН напала и убила 40 српских територијалаца, од којих је већина масакрирана након што су се предали, саопштено је из Документационо-информационог центра „Веритас“.

У „Веритасу“ истичу да је уочи напада хрватска страна од српске затражила уздржавање од провокација због одржавања „Међународног фестивала дјетета“, који је тог дана требало да почне у Шибенику.

Међутим, баш тог јутра, 21. јуна 1992. године, хрватске снаге су безобзирно напале српске положаје и заузеле седам села, указују у „Веритасу“.

Био је то први већи напад војних снага Хрватске на Републику Српску Крајину (РСК) након што је УНПРОФОР преузео улогу заштитних снага на овом подручју.

Савјет безбједности УН 30. јуна 1992. године донио је Резолуцију 762, којом је осудио акцију и тражио повлачење хрватских снага на почетне положаје, што је Хрватска игнорисала без икаквих посљедица.

У „Веритасу“ наводе да су хрватске власти, умјесто да тијела убијених Срба врате породицама, присилиле српске заробљенике да их баце у крашку јаму гдје су одлагали смеће, док је Хрватска радио-станица Сплит, у маниру крајњег цинизма, више пута емитовала имена погинулих српских бораца, уз звуке српске националне химне са разним псовкама.

Тек мјесец дана касније, од 17. јула до 1. септембра исте године, хрватска страна је српској посредством УНПРОФОР-а предала 21 тијело Срба, који су били сахрањени ван крашке јаме, а из јаме су кости извађене уз помоћ спелеолога.

Извађене људске кости, помијешане са костима животињског поријекла, спаковане су у 20 врећа, што је значајно отежало идентификацију, указују у „Веритасу“.

Од дијелова костију и дијелова тијела српска страна саставила је 40 посмртних остатака, од којих је 28 идентификовано и сахрањено у породичне гробнице, док је 12 неидентификованих сахрањено у заједничку гробницу на Новом гробљу у Книну, гдје се и данас налазе.

„Послије пада РСК ни међународна заједница, а ни хрватска држава нису показали никакав интерес да ти посмртни остаци буду ексхумирани и идентификовани савременијом ДНК-а методом“, наводе у „Веритасу“.

Седамнаест преживјелих заробљеника су, након мучења у затворима „Кулине“ у Шибенику, „Лора“ у Сплиту и „Керестинац“ у Загребу, размијењени у Неметину 14. августа 1992. године.

„Злочин на Миљевачком платоу починиоци су забиљежили и на видео-траци, која се непосредно послије тога, као својеврсни хорор филм, изнајмљивала по видео- клубовима широм Европе“, наглашавају у „Веритасу“.

Након дугогодишњег вођења кривичног поступка, Жупанијски суд у Сплиту је у септембру 2014. године осудио двојицу припадника Хрватске војске Анту Бапца на три године и осам мјесеци и Мишу Јаковљевића на три године затвора, због убиства једног ратног заробљеника – Мирослава Суботића, припадника ТО РСК из книнског села Ервеник.

Та казна је потврђена и пресудом Врховног суда Хрватске од 6. септембра 2017. године.

За злочин на Миљевачком платоу, без обзира на мноштво валидних доказа, који су достављени свим релевантним домаћим и међународним организацијама и институцијама које се баве заштитом људских права и ратним злочинима, пред Хашким трибуналом нико није процесуиран, наводи „Веритас“.