Глас Српске, 13.9.2021, Наш брат Флора: Официрка која се борила за Србију, а била је Енглескиња

Флора Сендс на комеморативној поштанској маркици ПТТ Србије 2015. Фото: Википедија

Није мали број странаца који су, чувши за несрећу српског народа у Првом светском рату, похитали да помогну земљи на умору. Ипак, по животној причи, пожртвованости и храбрости коју је показала, нарочито се истиче једна Енглескиња – Флора Сендс.

Флора Сендс рођена је у малом мјесту Недер Попитон у Јоркширу 1876. године.

Била је школована, а поред тога у младости је учила да јаше, пуца из ватреног оружја и вози аутомобил. Имала је 38 година када је избио Први свјетски рат и одмах се пријавила за медицинску сестру у британској војсци.

Тамо ју је, међутим, сачекало разочарање. Одбијена је јер није прошла потребну обуку, а речено јој је и да има „много обученијих од ње“, пише Историјски забавник.

А онда је Флора чула да Србији треба помоћ…

Био је крај 1914. и широм Европе почели су да се организују групе медицинских сестара и доктора да крену пут Србије. Флора је у томе видјела своју шансу. Пријавила се и постала дио Англо-америчке јединице који је одмах кренуо за Балкан.

Све до коначног слома Србије у јесен 1915. и повлачења преко Албаније, Флора је радила као медицинска сестра у ратним болницама широм Србије укључујући и у Ваљево, „граду болници“ током страшне епидемије тифуса. Кратке боравке у Енглеској користила је за прикупљање помоћи Србији, прије свега медицинског материјала.

А онда је стигла наредба о повлачењу. Флора је одбила наређење да оде са медицинским особљем у Солун. Уместо тога жељела је да до краја остане са војском. Једини начин за то био је да се пријави у редове војске, што је и учинила.

Једино чега се Флора бојала било је да не буде терет војсци и као такав им отежа повлачење преко Албаније. Официр српске војске Милош Васић рекао јој је да ће бити управо сутротно јер ће „њено присуство охрабрити војнике – она за њих представља цијелу Енглеску“.

И тако је Флора постала дио Другог пешадијског пука 1. позива Моравске дивизије „Књаз Михаило“, у народу много познатијег као Гвоздени пук.

Флора у рату

Флора је већ имала 40 година када је први пут искусила прави рат, али није узмакла. Показала се као јунак и постала је једина жена официр српске војске за вриjеме Првог свjетског рата. Одликована је са седам медаља.

Током 1916. била је рањена и тада је у болници надомак Солуна упознала још једну српску хероину – Милунку Савић.

У свом дневнику Флора је касније записала да ју је далеко млађа „колегиница“ одушевила својим духом и храброшћу. По њеним рijечима, Милунка није могла да дочека да се врати на фронт, да је стално устајала из кревета и „шеткала“, што је сестре доводило до нервног слома.

Крај рата Флора Сендс је дочекала са чином капетана.

„Наша Енглескиња“

Након рата, Флора је ријешила да се не враћа у Енглеску. Томе је вероватно допринijела и чињеница да је на фронту пронашла љубав. Удала се за саборца – официра Јурија Јуденича. Овај официр је након револуције у домовини ријешио да остане на Солунском фронту и ту је срео Флору.

Пар је кратко живио у Француској, али су ријешили да се настане у Београду. Истрајући у намјери да у свему помјера границе, Флора је једно вријеме возила први престонички такси.

Флора и Јуриј у Београду су дочекали и Други свјетски рат. Кажу да су их нацисти приводили, али не због испитивања већ не би ли их привољели да се изјасне у корист Немаца. Обоје су то одбили, преноси b92.net

Флорин супруг преминуо је у септембу 1941. године и након тога ратне дане, ова бивша ратница, је углавном проводила у самовању. Послије рата се вратила у домовину гдје је живјела све до смрти 1956. Било јој је 80. година.

Иронично, њени подвизи у Енглеској су углавном заборављени. У Србији је се помало и сјећају – РТС је 1997. о њеном животу снимио филм под називом „Наша Енглескиња“, а прије десетак година је добила и улицу у Београду на општини Савски венац.