Глас Српске, 22. 3. 2026, Злочини над Србима у Сарајеву морају се до краја истражити

Сарајевска голгота Срба 1996. Фото: Вечерње новости, Р. Миловић

Чувени хирург из Источног Сарајева Славко Ждрале на округлом столу Затирање и егзодус сарајевских Срба крајем 20. вијека подсјетио је да је са убиством српског свата Николе Гардовића 1. марта 1 992. године на Башчаршији почео рат у Сарајеву и БиХ.

Здравствени систем је био на удару и суочили смо се са распадом здравственог система. Од укупног броја здравствених установа 70 посто је припало Муслиманима, 17 посто Србима и 13 посто Хрватима. Са почетком рата на подручјима које су контролисали Срби стварају се нове здравствене установе и тадашњи министар здравља Драган Калинић повлачи брзе потезе и стварају се те установе попут болнице „Жица“ на Илиџи под руководством Милана Пејића, болница у Касиндолу под мојим руководством и неке друге здравствене установе – подсјетио је Ждрале.

Он је навео да је на почетку рата на овом подручју Српског Сарајева било 400 људи који су били незбринути када је ријеч о дијализи и за мјесец дана набавили смо шест апарата .

Ждрале је напоменуо да је болница у Касиндолу примала и избјеглице који су ту јели и спавали, те да се и у Фочи у октобру 1 993. године ојачава здравствена служба.

До 1995. године Сарајево је напустило 500 српских љекара. Један дио остао је код нас а велики дуио је отишао вани. Десет до 15 искусних хирурга остало је у Касиндоклу, Сокоцу што је обогатило ове здравствене установе знањем и искуством. Дејтонски споразум донио је мир а за Србе Сарајева настао је пакао, пакао за 150.000 Срба – подсјетио је Ждрале и додао да су неки љекари прешли у неке домове здравља, а да је дио дошао у Касиндол.

Он је напоменуо да су љекари у Касиндолу радили и дан и ноћ, да су се суочавали са најпоразнијим стварима и људским судбинама и чињеницама да су у транспорту и у егзодусу људи умирали.

– Били смо пролазна станица за многе и памтим најтужније сцене када су на тамићу возили табуте – подсјетио је Ждрале и подсјетио да је исељена и болница „Жица“, те да је поразно да је један Бошњак кога су оперисали и спасили му живот на медијима бацао дрвље и камење на нас.

Ждрале је нагласио да и поред свих тешкоћа болница Касиндол наставља да ради иако се константно суочавала са недостатком опреме и кадра.

Он је подсјетио и на исељавање „Фамоса“ којим је руководио Мирослав Берјан и истакао да је ова фабрика која је била на граници сукоба, фабрика у којој је преко једне хале било разграничење у рату и у тим условуима радила и стварала.

Ждрале је подсјетио да су хиљаде шлепера након Дејтона изашло, да је дио фабрике остао у Источном Сарајеву и да су ту многи људи видјели своју будућност.

Пуковник и почасни генерал Војске Републике Српске Благоје Ковачевић напоменуо је да је од 1991. до 1995. године био учесник догађања.

– Сарајево није било окупиран и опкољен град него подијељен град. У том граду су харале терористичке групе које су извеле масакр у Улици Васе Мискина и два на Маркалама. Они су и након завршетка рата покушали извршити убиство папе… – подсјетио је Ковачевић.

Он је напоменуо да је Војска Сарајевско-романијског корпуса бројала много мање војника од броја који су имале муслиманске снаге у Сарајеву.

– Својим организовањем успјели смо да спријечимо излазак муслиманских оружаних снага из Сарајева јер да су изашли сигурно би изашли до Дрине. Сарајево никада није био затворен град и Муслимани су могли да иду ако им они дозболе јер су постојали плави путеви, бавили су се шверцом и криминалом о чему свједочи и то што је у Касиндолској улици скончао Хакија Турајлић – подсјетио је Ковачевић.

Он је оцијенио да је потписивањем Дејтонског споразума за Србе Сарајева и војски наступили тешки моменти, тежи од рата.

– Сарајевски Срби су напуштали оно што су одбранили и то у вријеме када је падао снијег, на температури и од минус 20 степени. О положају Срба из тог подручја које су контролисали Срби говори и свједочење тадашњег министра унутрашњих послова Авде Хебиба је отјерао тадашњег предсједника општине Вогошћа рекавши му да се што прије удаљи са тог подручја, а Алија Изетбеговић је поручио да сви који су носили пушке да ће бити одговорни – подсјетио је Ковачевић.

Ковачевић је додао да је постојала опасност по живот и да је копање гробова био најтежи период и да многи нису знали гдје иду и шта са тим.

Магистар политологије Божо Пурковић оцијенио је да је град Сарајево био логор за Србе и да оно што је до сада истражено само почетак велике трагедије и голготе Срба тог града.

– Власт Сарајева није доизволила истраживање у миру. У Сарајеву је прије рата у десет општина било 340 насеља од чега је 59 имало муслиманску већину, а 105 је било са српском већином док је макло више од половине било мијешана насеља. 1. марта у центру Сарајева десило се убиство српског свата, а мјесец касније убиство српског полицајца. У рату у Сарајеву се десило системско страдање српских цивилаи у Сарајеву дешавања имају све одреднице геноцида над српским народом које је пратило убијање, наношење тешких повреда, немогући услови за живот, логори, сексуално злостављање… Својевремено је Јован Дивјак говорио да су Сарајево ослободиле НАТО снаге и Дејтон – подсјетио је Пурковић.

Пурковић је напоменуо да су на почетку рата већ у мају у Сарајеву почела масовна привођења у логоре који су напречац формирани и да их је било 126 у ужем дијелу града, те да је кроз логор Виктор Бубањ прошло 5.000 Срба.

Он је напоменуо да су логори отварани и у спортским дворанама, да је злогласни логор био Централни затвор, логори у Бутмиру, Соколовић Колонији, Храсници , те да се не смије заборавити масовно страдање у Добровољачкој улици, Пофалићима гдје су муслимани уништили 500 објеката.

– Кроз те затворе-логоре прошло је 25 000 до 30 000 српских цивила. Мора се наставити истрага ратних злочина над Србима у Сарајеву. Нећемо живјети у нормалној држави ако до тога не дође – поручио је Пурковић.

Пурковић је навео да је у Сарајеву било више јавних кућа у којима су Српкиње силоване, те да су између осталог биле на Бјелавама, Алипашину Пољу, Цигланама, Грађевинском факултету кроз коју је прошло преко 100 жена, да је у Храсници било девет таквих мјеста. Открио је да је јавну кућу на Марин Двору држала Ханка Палдум, те да је било 50 таквих локација у жем дијелу града.

– До истине се мора доћи. Морају се до краја истражити злочини у Казанима, на Градској депонији, испитати снајперисање „Шева“ које су формиране да се ликвидирају непослушни, убиство осам припадника српских снага у Великом парку на почетку рата, злочинима Патриотске лиге која је формирана 1991. године, дакле прије рата – поручио је Пурковић.

Организатори округлог стола Затирање и егзодус сарајевских Срба крајем 20. вијека који је одржан јуче у Ректорату Универзитета Источно Сарајево били су Универзитет у Источном Сарајеву, Институт историјских наука и Филозофски факултет.

Масовни егзодус сарајевских Срба почео је 17. фебруара 1996. године из српских сарајевских општина које су након потписивања Дејтонског мировног споразума припале Федерацији БиХ и трајао је готово до краја марта.

Процјењује се да је 120.000 до 150.000 Срба напустило своје домове у општинама Илиџа, Илијаш, Вогошћа, Хаџићи, Рајловац, Грбавица и Ново Сарајево, а један од најпотреснијих аспеката била је ексхумација и преношење посмртних остатака упокојених на територију Републике Српске.

Жељка Домазет