Глас Српске, СРНА, 21. 6. 2025, Усташки злочин у Дракулићу – крвава лекција из историје

Егзекуције хрватских усташа (недалеко од Јасеновца?) Фото: Wikimedia Commons, Jеврејски историјски музеј Београд, PD

Бањалучка насеља Дракулић, Шарговац и Мотике – мјеста су у којима су усташе Анте Павелића 7. фебруара 1942. године извршиле најмасовнији и најстрашнији покољ српског становништва у Другом свјетском рату, а, према историјским подацима, крвави при почео је у руднику Раковац, гдје су усмрћена најмање 52 рудара – Србина.

У Мотикама су све до Другог свјетског рата заједно живјели Срби и Хрвати. Од укупног становништва било је око 60 одсто Срба и 40 одсто Хрвата. Других народа и вјера скоро да и није било. Срби и Хрвати у Мотикама помагали су се, све до Другог свјетског рата.

На почетку рата, у априлу 1941. године, дошло је до наглог буђења националног набоја код Хрвата, који су постали агресивни према Србима на сваком кораку, без повода.

По селу, појединачно и у групама, у униформама и у цивилним одијелима свакодневно су се кретали припадници Независне Државе Хрватске. Почели су да држе сву власт у селу. Срби су од априла 1941. године били практично поробљени и потпуно обесправљени. Живјели су повучено и тихо, пасивно чекајући судбину.

Хрвти су их тјерали да поправљају сеоске путеве, а зими да чисте снијег – који ће убрзо постати крвав.

УБИСТВА СРБА УЗ „БЛАГОСЛОВ“ ФРАТРА ТОМИСЛАВА ФИЛИПОВИЋА

Језгро бањалучке усташке организације чинили су браћа Виктор и Блаж Гутић. Фрањевачки самостан на Петрићевцу и штаб у Бањалуци постали су – усташки осињак.

Увидјевши да се нешто страшно спрема, Срби из ових села су кренули да се тајно састају и договарају како да заштите своја села и породице од усташа, који су све чешће одводили људе којима се потом губио сваки траг. Међутим, усташе су сазнале за те тајне састанке. Сви који су покушали да заштите своје породице убијени су. Терор, мучење, злостављање – били су све израженији. И тако мјесецима.

А, онда је освануо крвави 7. фебруар 1942. године. У зору, усташе су опколиле Дракулић, Шарговац и Мотике. Према свједочењима преживјелих, која су записана у књизи „Фратри и усташе кољу“ аутора Лазара Лукајића, покољ је почео у четири часа ујутру у руднику Раковац, гдје су, за вријеме смјене, дочекивани радници и одмах у близини рудника, ударцима крампом у потиљак или сабљом, убијани на лицу мјеста.

Аутор књиге записао је да је и његов ујак Никола Мацановић, такође, радио у руднику. Мацановић је ријетко кад, до тог дана, изостао са посла. И тог 7. фебруара 1942. године, рано ујутро, пошао је на посао, као и обично, у прву смјену. Међутим, снијег је претходног дана и током ноћи био много нападао, а пртина није још била направљена, па Никола, иако снажан и здрав човјек, није успио да се пробије кроз снијег и сметове до рудника. Вратио се кући и остао жив. Умро је 1991. године у родном селу Чокорима.

Његов комшија Бранко Драгојевић, рођен 1905. године, који је радио у трећој смјени, успио је претходног дана да дође до рудника. Стигао је на вријеме и убијен.

Из Чокора, тога дана, убијени су још Душан Драгојевић /рођен 1905/, Лазар Вучић /1910/, Сретеније Вучић /1900/, као и још неки рудари. Ниједан Србин рудар из Раковца није успио да тог дана извуче живу главу. Сви су убијени под руководством и уз благослов католичког фратра Томислава Филиповића, злогласног Фра Сотоне.

СВЈЕДОЧЕЊЕ О ЗЛОЧИНУ НАД РУДАРИМА У РУДНИКУ РАКОВАЦ – РАДЕ САВАНОВИЋ ХЕРОЈ МЕЂУ ВЕЗАНИМА

У вријеме усташких покоља, међу рударима рудника мрког угља Раковац, код Бањалуке, био је и Раде Савановић, рудар-минер. О злочину над рударима свједочили су тадашњи управник рудника Драгутин Костањшек и службеник Анте Јосиповић, чије је исказе, сачуване у судским списима, Лукајић уврстио у своју књигу.

Према Јосиповићевом свједочењу, тог дана у јами је било топло, па су се рудари прве смјене, међу њима и Раде, скинули до појаса. Надзорник је повикао да сви „гркоисточњаци“ морају у прозивницу. Раде је упитао може ли прво да активира мине, али му је речено да одмах изађе јер их, како су навели, „горе чекају на саслушање“.

На излазу из јаме, рудари су пролазили кроз стројеве усташа. У прозивници су их дочекали натпоручник Мислов и фратар Томислав Филиповић, Фра Сотона, тада већ познат као усташки сатник. Филиповић је био католички свештеник из оближњег самостана Петрићевац и његово присуство у почетку је умирило рударе јер су помислили да је ријеч о насилном покатоличавању.

Услиједила је прозивка. Сваки прозвани рудар био је спроведен напоље, гдје су му усташе везивале руке жицом на леђима и груписале их по пет-шест. Тако повезани, спроведени су до оближње Баре – мјеста данашњег споменика.

Кроз снијег, везане рударе су водиле усташе. Ишли су тихо, без поговора иако су жице све дубље резале кожу. На одредишту, усташе су формирале стројеве, а пред рударе је изашао Филиповић у усташкој униформи и рекао: „Убијајте, а ја ћу вас разријешити гријехова!“.

Првог рудара ударили су крампом у потиљак, а затим га докрајчили бајонетом. Када је други пао, из колоне се зачуо глас Раде Савановића:

„Немојте више никога убијати! Нико није крив. Ево мене. Ја сам износио експлозив“.

Савановић је, иако није био крив, покушао да преузме одговорност и спаси остале рударе, међу којима су били и његови рођаци. Мирно је стао пред Фратра, тражећи да њега убију умјесто других.

Филиповић му се подругљиво насмијао: „Слаба ти је гаранција за оволико гркоисточњака. Одвојте ми га овамо!“.

Усташе су га издвојиле, и даље свезаног, а Фратар је пришао са ножем. Раде му је у лице рекао: „Убијаш сиротињу. Они ће теби судити“.

Филиповић га је тада заклао. Усташе су га докрајчиле ударцима, крамповима. Након тога, сви преостали рудари прве смјене су убијени. Њихове ствари остале су у јами. Истог дана погубљени су и рудари друге и треће смјене.

Потпун списак убијених рудара није никада направљен. Остало је мало живих свједока Срба, а Хрвати су чували тајну. Зна се да су тога дана убијена 52 или 53 рудара, али никада нису утврђена имена свих. Испоставиће се да је убијање у руднику био тек почетак покоља.

Серијал текстова Агенције СРНА о хрватским усташким злочинима над Србима почињеним фебруара 1942. године у Дракулићу, Мотикама и Шарговцу садржи одломке из књиге „Фратри и усташе кољу“ аутора Лазара Лукајића, али и потресна свједочења ријетких преживјелих, који су тада били дјеца, али их још прогањају слике мучења, убијања и страдања њихових породица. Серијал је припремила новинар Срне Данина Милаковић.