ИН4С, Удружење Госпићана „Никола Тесла“, 30. 9. 2024, Ђорђе Пражић: Велебитски усташки устанци

Хрватске усташе на обуци у логору Јанка Пуста, Мађарска Фото: Вечерње новости

Хрватске усташе на обуци у логору Јанка Пуста, Мађарска Фото: Вечерње новости

Према попису становништва из 1931. године у Лици је било 96.468 или 55.4% Срба и 77.745 или 44.6% Хрвата. По истом попису на подручју тадашњег среза Госпић од 34.060 становника било је 16.611 или 48% Срба. На подручју тадашњег среза Перушић, од 19.760 становника било је 3.234 или 16.4% Срба.

Након осамдесет година, према попису становништва из 2011. године на подручју града Госпић (исто подручје као некадашњи срез – Ђ.П), од 12.745 становника има 609 или 4.78% Срба а на подручју општине Перушић (исто подручје као некадашњи срез – Ђ.П) од 2.638 становника има 244 или 8.49 % Срба.

У ових осамдесет година (тежишно од 1941. до 1995.) турбулентних збивања у српско-хрватским односима на подручју Лике а посебно подручја Госпића и Перушића, на овом простору готово да је нестало српско становништво. Истовремено се смањило и хрватско, а многа насеља су опустјела.

У овом раду тежиште је дато на догађаје из српско-хрватских односа (тероризам), на подручју Госпића и Перушића у тридесетим и седамдесетим годинама двадесетог вијека.

Због своје велике сличности, историјске повезаности и лакшег разумјевања, само за потребе овог рада велебитски усташки устанци су названи „први“ (1932) и „други“(1972-1974).

Први Велебитски усташки устанак – Овај устанак се у литератури назива „Велебитски устанак“, „Лички устанак“ или „Личка побуна“. У неким публицистичким радовима и послијератним изјавама учесника се назива „Такозвани Лички устанак“, „Брушанска афера“, „Личка брушанска афера“ и „Личка усташка афера“. Ради се о једној од најзначајнијих терористичких антијугословенских акција , коју је усташка емиграција уз италијанску подршку (преко Задра) организовала је у септембру 1932. године, а реализована је као оружани напад на жандармеријску станицу у подвелебитском мјесту Брушани.

Оружани напад је планиран и реализован у времену свјетске економске кризе, веома заоштрених југословенско – италијанских односа и нестабилних политичких прилика у самој Краљевини Југославији.

У досадашњим радовима о том устанку веома је тешко утврдити начин планирања дизања устанка и идентитет усташких терориста, који су дошли из Италије.

Према једној верзији акцију су планирали и организовали водећи кругови усташке емиграције Анте Павелић, Густав Перчец, Вјекослав Серваци (Servatzy) и други на састанку 1932. године у аустријском мјесту Шпитал (Spittal) у Корушкој.

Према другој верзији 1 акцију је планирао Анте Павелић тако што је у Белгију послао свог стручњака за тајне везе Јожу Милковића. Он је у тамошњој усташкој организацији међу исељеницима пронашао пет повјерљивих и способних младића за посебну мисију у земљи.

Милковић је одабрао Рафаела Бобана, Анту Пејковића, Мила Марешића (ради се о Милу Баришићу – Ђ.П), Вентуру Баљка и Кујунџића или Кулунџића (ради се о Ј. Кујунџићу – Ђ.П). Они су из Белгије отишли у Италију гдје су се задржали неколико дана, наоружали и извршили додатну обуку. Оружје им је набавио Вјекослав Серваци са талијанском дозволом за ношење.

Према једној од верзија, за извођење терористичке акције ангажовано је десет обучених усташа из логора Бовагено у Италији, гдје се иначе налазило двадесет обучених усташких терориста. На Велебит је најприје у јулу 1932. године дошло из Задра пет униформисаних усташа.

А других пет униформисаних усташа је дошло 28.08.1932. године са бродицом „Аница“, која је из Задра у Луково Шугарје превезла терористе и оружје. Терористи су са довезеним оружјем преко Девчић-Драге отишли у Велебит, гдје су се нашли са претходно убаченим усташама.

У једном од извора 2 као униформисане усташе се наводе: Рафаел Бобан, Стјепан Девчић, Петар Шарлија, Миле Баришић, Вентура Баљак, „Стари“ (надимак-није наведено име, био је рањен – ради се о Ј. Кујунџићу-Ђ.П ), Иван Девчић-Пивац, Јоцкета Рукавина (вјероватно Јурај Јуцо Рукавина- Ђ.П) , Павле, Јуре Девчић, Круно Девчић, Никола Девчић. У неким изворима се спомињу и Паве и Мартин Девчић. У сваком случају усташки терористи су имали најоданију подршку у Девчић-Драги, гдје им се прикључило пет Девчића.

У подршци се посебно истицала Манда Девчић, касније названа „усташком мајком“.3 Усташке униформе су биле скројене по Павелићевој идеји. Главна карактеристика униформе је била капа са кринком на којој се налазио прорез за очи и пелерина, истоврсног кроја талијанске војске.

Усташе су 02.09.1932. године са Велебита сишли у подвелебитско село Ризвануша (близу Брушана) и у наредним данима обишли села код Пазаришта и Прван село у срезу Перушић, те Мушалук у срезу Госпић. У тим хрватским селима народ им је пружио подршку а нико није пријавио жандармерији њихово присуство, иако су се кретали наоружани у униформама.

Њихов дочек међу хрватским становништвом је организовала усташка организација из Госпића на челу са адвокатом Андријом Артурковићем, кога су звали „интелектуални вођа“. Осим њега су важнији актери усташке организације на том подручју били Марко Дошен, трговац (Артуковић је оженио његову ћерку, која је била нешто старија и неудата-Ђ.П), Јурај-Јуцо Рукавина, бивши аустро-угарски и југословенски жандармеријски официр, Јосип Томљеновић и Никола Орешковић, трговци и Јосип Јапунџић, порески чиновник. Они су успјели у току прољећа и љета 1932. године да заврбују велики број мјештана у подвелебитским селима а посебно у Луковом Шугарју, Калиновачи, Пазариштима и Кланцу.

У оквиру планиране усташке акције у Лици замишљен је био и евентуални напад на и освајање касарне и наоружања у госпићком гарнизону.4 Усташка организација из Госпића успјела је заврбовати само два војна лица нареднике Јосипа Чачића и Анту Малбашу.

За мјесто терористичког напада је одабрано село Брушани, које се налази у самом подножју Велебита и насељено је искључиво са хрватским становништвом. Брушане се налазе на комуникацији Госпић – Карлобаг и таква позиција омогућава неопажени долазак терориста са Велебита, као и успјешно извлачење снага након терористичког дејства.

Велебитске шуме, шумске стазе, пећине и гудуре биле су познате вођама устанка за скривање оружја, а пастирски станови по скоро неприступачном простору одлична склоништа. Становништво на том простору није било само чисто хрватско опредељено, него отворено антијугословенско (у ствари антисрпско – Ђ.П).

Усташе су биле сигурне у свој успјех јер је већ у августу 1932. часопис „Усташа“ објављивао на насловним странама бомбастичне наслове: „Усташе су на Велебиту“, „С Велебита крик се ори“, „Велебит је оживио“ и томе слично.

У жандармеријској станици у Брушанима службовало је четири жандара. Командир жандармеријске станице је био наредник Јово Батиница а остали жандарми су били: Милорад Обрадовић (вио је веома физички јак човјек родом из Црне Горе), Илија Петровић и каплар Душан Шушњар. Батиница и Шушњар су имали породице и становали су у селу у приватним кућама.

Петровић и Обрадовић су живјели у жандармеријској станици. Мјештани Брушана су посебно мрзили као наводне „великосрбе“ жандаре Петровића и Шушњара. Усташки терористи су добили задатак да у нападу убију жандармеријског каплара Душана Шушњара.

Већ 03.09.1932. године из Госпића у Задар бјеже вође госпићке усташке организације Андрија Артуковић и Марко Дошен .

У нападу на жандармеријску станицу усташким терористима су се придружили и мјештани Брушана: Јерко Судар, Ивица Абрамовић, Анте Шупер, Јосо Барић, Паве Барић, Јосо Шупер и Дане Бабић. Према неким садашњим написима о том догађају, око 250 мјештана Брушана је посматрало тај напад, очекујући ликвидацију четворице жандара. Прије почетка напада пресјечене су телефонске и телеграфске жице према Госпићу и Карлобагу.

Напад је почео у 01.30 часова 07.09.1932. године постављањем „пакленог строја“ (експлозив са упаљачем са сатним механизмом), које је на улазна врата жандармеријске станице поставио Јерко Судар.5

На жандармеријску станицу је бачена и бомба талијанске производње и отворена ватра из пиштоља и револвера. Истовремено су нападнуте и двије куће у којима су становали жандари са породицама. Напад је трајао сат и по времена.

Уз пуцњаву присутне усташе и народ су псовали жандарима српску и црногорску мајку, узвикивали: „Доље Југославија“, „Живјела слободна Хрватска“, жестоко су вређали краља Александра и клицали Анти Павелићу. Жандари су узвратили ватру из пушака и одбили напад. Те ноћи за време борбе није било погинулих ни рањених, иако је био испаљен велики број метака.

Одмах послије напада у Задар из Госпића бјежи остатак усташког госпићког руководства Јосип Томљеновић, Никола Орешковић и И. Шарић.

Након напада ојачане снаге жандармерије претраживале су Велебит 6 и подвелебитска села у Лици и Приморју. Пет униформисаних усташа који су дошли из Италије успјели су се преко Пага вратити у Италију. Група домаћих униформисаних усташа, да би жандарима заварало трагове, отишла је према селу Јадовно.

На њих је 14.09.1932. године око 14.00 часова наишла жандармска патрола коју су сачињавали поднаредници Станко Јаћимовић и Драгомир Илијић, каплар Мате Брујић и водич сељак Миле Сензел. Шесторица усташа је сједило испред једне куће и ручало.

Поднаредник Јаћимовић је први отворио ватру и смртно погодио усташу Стјепана Девчића из Лукова Шугарја. Остали жандарми су исто отворили ватру али су петорица преосталих усташа успјела побјећи. Жандармерија је тих дана енергично водила истрагу у којој је тражила усташке терористе, оружје и јатаке.

У радовима о тим догађајима наглашава се прекомјерна употреба силе (премлаћивања сељака) и паљење стогова сијена и 48 појата у Девчић – Драги и Луковом Шугарју.

Усташки оружани напад на жадармеријску станицу у Брушанима погоршао је иначе заоштрене југословенско – италијанске односе.7  Талијанска и мађарска штампа су искористиле овај догађај за драматизовање унутрашњополитичких прилика у Југославији. Приказивале су то као почетак грађанског рата. Гласине о усташким „четама“ на Велебиту, које су подигле народ на устанак прошириле су се државом.

Током истраге о овом догађају ухапшено је 224 лица, од којих је 50 пуштено на слободу након истраге. Суђења су одржана на љето 1933. године у Београду и Госпићу. Први и главни процес одржан је пред Судом за заштиту државе у Београду од 29.06. до 10.07.1933. године. Првооптужени Јурај-Јуцо Рукавина осуђен је на казну смрти вјешањем.

Јерко Судар осуђен је на доживотну робију а осталих десет, на казне затвора до 10 година. У другом процесу, који је одржан 14. до 20.07.1933. године, на доживотни затвор осуђени су заврбовани наредници госпићког гарнизона Јосип Чачић и Анте Малбаша. Осталих шесторица оптужених добили су теже казне. 8

На процесима пред Окружним судом у Госпићу, гдје су на одговорност слати мањи кривци, углавном сељаци који су учествовали у примању односно пребацивању оружја, изречене су мање временске казне. 9

Након неуспјеха подизања устанка Анте Павелић је закључио: “Да није паметно организирати овакве устанке из вана, јер да се тиме губи људство, а не постиже никаква корист. Треба стварати добро наоружану и обучену легију, која би кад дође до преокрета, дошла у домовину и преузела власт“. 10

На саслушању у Управи града Београда Андрија Артурковић је (26.03.1935) изјавио да је након напада усташа на жандармеријску станицу у Брушанима ишао на састанак са Павелићем у Венецију. Павелић му је тада рекао да, акција сама по себи није важна, он је (Павелић) хтио да испита упорност усташа, одјек акције у народу и реаговње органа власти. 11

Истог дана када је дневна штампа (19.07.1933) објавила вијест да је краљ уважио молбу Јуци Рукавини и замјенио смртну казну доживотном робијом, краљ Александар је допутовао у посјету Лици.12 Са Плитвичких језера, гдје је одсјео, обишао је више мјеста, сусретао се са становницима и у Госпићу (23.07.1933) и присуствовао је соколском слету.

Посјета краља Александра Лици као да је требало да значи затварање круга у вези са „личким догађајима“ и покаже, прије свега иностраној јавности да је у Лици све у реду. Југословенска штампа је била пуна вијести о изразима оданости народа Лике краљу и краљевом дому. „Цео овај крај – писала је Политика – схватио је то као особити знак пажње и краљевске љубави према Лици, која је позната по својој традиционалној оданости државној идеји и Њ.В.Краљу.“ 13

У дубокој националној подјељености у Лици, српски народ је остао вјеран лажном југословенском сну из којег ће бити пробуђен 10.04.1941. године. Хрватски народ који је масовно дао подршку усташким терористима из Брушана, привремено се притајио, промјенио је начин организоване деструкције Краљевине Југославије и само чекао погодну прилику да у надолазећем рату оствари независну хрватску државу у којој неће бити Срба или ће бити сведени на минимум.

 

Други велебитски усташки устанак – Након гушења „хрватског прољећа“ 1971. године проусташка емигрантска организација Хрватско револуционарно братство организовала је 20.06.1972. године убацивање у Југославију (код Дравограда) 19 усташких терориста званих „Планинске лисице“ а познатије као „Бугојанска скупина (група)“. У склопу операције „Феникс“ они су требали дигнути оружани устанак у јужној Хрватској, Лици и Херцеговини. У борби са усташким терористима погинуло је 13 припадника војне полиције, милиције и територијалне одбране. Петнаест усташких терориста је ликвидирано а четири су ухапшена. 14

Југословенске безбедносне снаге се још нису биле опоравиле од непријатног изненађења у којој су показале слабу ефикасност у борби са терористима, а на Велебиту се догодило ново терористичко дејство. У недјељу 24.09.1972. године око 15.00 часова на приморској страни Велебита, на првој кривини послије Уре (Башке Оштарије) убијен је из засједе Ђуро Узелац, командир станице милиције у Карлобагу и рањен Боро Јосиповић милиционар из те станице. Они су се враћали из Госпића са својим службеним „тристаћем“ (Фиат 1300). У први мах се није знало да ли је то дејство било посљедица освете, диверзије или нечег другог. Онда је наводно једног дана у станицу милиције Карлобаг стигло писмо из швајцарског града Рајхенбаха (Riechenbach), у којем је написано, ко је и зашто извршио атентат на командира Ђуру Узелца и милиционара Бору Јосиповића.

Тада је почела потрага за припадницима проусташке организације Хрватске народне фронте (ХНФ) Матом Прпићем и Ивицом Матичевићем. Мате Прпић рођен 26.10.1929.године у Равном Дабру (општина Карлобаг) на Велебиту је био члан „Тајне револуционарне усташке постројбе“ (ТРУП).

Када је та организација престала са радом 1969. године, један од најповјерљивијих и оданих чланова те организације Мате Прпић, заједно са Иваном Матичевићем званим „Шутљиви“, емигрантом из Котор Вароши, организовао је организацију „Хрватска народна фронта“ (ХНФ). Фалсификованим пасошима ушли су у Југославију крајем априла 1972. године, дубоко увјерени да се „хрватска држава и народна слобода неће постићи без оружане борбе“. Матичевић се из Југославије вратио у августу а Мате Прпић крајем октобра 1972. године, након мјесец дана како је убио командира станице милиције Ђуру Узелца.15

У првој половини јула 1974. године Прпић и Матичевић су поново илегално ушли у Југославију са намјером извршења терористичких дејстава на подручју Велебита (Карлобаг – Госпић). Из Њемачке су дошли до Ријеке, гдје их је прихватио Матин брат Анте, код кога су преноћили 16. До Ријеке их је у транспортном теретњаку ријечког „Аутопромета“ прокриумчарио Миле Бачић, Матин комшија из Равног Дабра. Прпић и Матичевић су се пребацили до Сења а послије преко Велебита дошли у Равни Дабар, гдје су имали скривено оружје и подршку мјештана. Претпоставља се да је половином септембра 1974. године Служба државне безбједности преко свога сарадника „Оскара“ добила информацију да су терористи поново на Велебиту. Снаге милиције у Госпићу и Карлобагу добили су појачања из других градова у Хрватској.

Снаге безбједности су вршиле претраживање тешко приступачних терена на Велебиту. Пошто су процијенили да се они налазе око Црног и Равног Дабра постављали су засједе по ноћи. Дешавало се да у тамној ноћи чују терористе, али због мрака нису могли реаговати.

Неколико пута су на удаљености од неколико стотина метара од засједе у јутарњим часовима проналазили њихове опушке од цигарета. Милиција је знала да су им мјештани потпуно наклоњени. Међу мјештанима се посебно истицала Славица Прпић, згодна и лијепа жена старости око 36 година.

Она је шармирала припаднике милиције дочекујући их у селу, покушавајући да од њих нешто сазна и да их одврати од потјере. Једном прликом високи службеници госпићке милиције су изненада дошли код њене куће и ушли код ње на разговор. Каснијом истрагом је утврђено да је у том тренутку терориста Мате Прпић био сакривен испод њеног кревета са спремним оружјем за дејство.

Крајем октобра је на Велебиту пао снијег. Дана 29.10.1974. године група од три ловца из Карлобага (хрватске националности) у потрази за дивљим свињама уочили су у једном каменом усјеку дим. О томе су обавијестили прву милицијску патролу коју су срели. То је био иначе задњи дан који је милиција одредила за тражење терориста. Планирали су наставити тражење терориста на други начин а на прољеће наставити потјеру и претраживање терена. Четверочлана милицијска патрола није била у потпуности наоружана аутоматским оружјем у складу са тада важећим наређењем за кретање по Велебиту. Не обавијестивши надређене самостално су отишли да провјере информацију од ловаца. Када су пришли ближе уочили су Прпића и Матичевића како испред неке импровизоване колибе у пећини пеку палачинке држећи оружје на кољенима.

Пошто су се распоредили око усјека милиционар Б.Ј. (вођа патроле) их је позвао на предају. Отворена је ватра из пиштоља и Матичевић је одмах смртно погођен. Прпић је потрчао низ усијек и натрчао на милиционара Мирка Вучинића родом из Окучана, који је био припадник специјалне јединице из Загреба. Према неким сазнањима Вучинић је изишао испред Прпића и хтио отворити ватру, али је имао застој на аутоматском оружју (једини је у тој групи милиционара имао аутомат М-56, 7,62 мм).

Прпић је пуцао у њега из пиштоља и хтио бацити бомбу на осталу тројицу милиционара. Међутим, некако је запео за грану и оклизнуо се на снијегу те га је властита бомба убила.

На увиђају су у пећини откривене намирнице купљене у Карлобагу и Ријеци (месни производи „Чока“, „Диго“ квасац и остали) старе до мјесец дана. Због велике хладноће терористи су били обучени у више слојева разне одјеће и били су у веома запуштеном хигијенском стању. У колиби и пећини није пронађена већа количина експлозива и муниције, па се претпостављало да се то налазило код јатака или у њима знаним склоништима.

Мате Прпић није био обични усташки терориста – егзекутор. Потиче из усташке породице и мјеста (Велебитски Даброви) који је јединствено подржавао усташки покрет у борби против Југославије и српског народа у двадесетом вијеку. Његов отац Јаков и старији брат Ивица су били усташе (припадници Велебитске бојне) и као крижари су погинули на Велебиту 12.06.1945. године. Иако Мате није имао високо образовање, у хрватској усташкој емиграцији се сматрало да је „мало Хрвата који су били тако политички изграђени“. Матине записане мисли и данас се цитирају. Његова је била процјена да “под окриљем САД, хрватски народ може остварити своју државу“ (био је у праву – Ђ.П). Сматрао је да „Хрвати воде туђу политику и зато иду из разочарења у разочарење, из очаја у очај“.

О Ивану Матичевићу – Шутљивом се мало зна. Зна се да је био десна рука Мати Прпићу у ХНФ. За њега се сматрало да је био „свјестан и изграђен борац (усташки терориста – Ђ.П), који је дошао до спознаје да Хрватску неће ослободити ни емигрантска политика, ни наклоност велесила. Зато је тражио револуционарни пут, увјерен да је тај нормалан у једном заробљеном народу“.

Из ових података је видљиво да они нису имали стрпљења да се промјени међународна политика и створе услови за стварање независне хрватске државе. Није их поколебао ни неуспјех усташке терористичке групе ХРБ „Планинске лисице“ („Бугојанска група“). Одјек политичког превирања у Хрватској 1971. године, студентски немири и ставови подршке нижег слоја хрватског народа са подручја општина Госпић и Перушић, за њих је био доказ да је хрватски народ спреман за устанак. Зато су и дошли, извршили и припремали наредна дејства у овом подручју Лике .

Прпић и Матичевић су имали декларативну и осталу подршку највећег дијела хрватског народа на том подручју. Јатаци су им помагали у скривању и храњењу. Из органа служби безбедности у Госпићу и Карлобагу отицали су подаци са којима су они били правовремено упознати. Остаје нејасно, да ли је кобног 24.09.1972. године Прпић знао за податак да је командир станице милиције Ђуро Узелац изненада позван да са рекреације у куглању (куглана СУП-а у Госпићу) одмах дође у Карлобаг.

И како је знао на којем мјесту у милицијском аутомобилу сједи Ђуро Узелац (вјероватно га није лично познавао – Ђ.П), док га је са прстом на обарачу чекао на најоштријој велебитској серпентини (могла се савладати са веома малом брзином – Ђ.П).

 

Фусноте

  1. Ј. Блажевић,  Препознавања, „Младост, Загреб, „Просвета“ Београд, „Свјетлост“ Сарајево, Загреб, 1980. стр.153.
  2. И. Абрамовић, Истина о такозваном Личком устанку 1932. године у Брушанима, Загреб,1990, стр.196.
  3. Мандини синови  Стјепан и Круно су учествовали у нападу у Брушанима. Стјепан је погинуо а Круно је постао усташки бојник у НДХ. Због помоћи терористима Манда је заједно са својим ћеркама Зорком и Драгицом, била осуђена у Госпићу.
  4. Напади и освајање касарни госпићког гарнизона од стране усташких и паравојних хрватских снага изведени су 1941. и 1991. године.
  5. Усташе Иван Девчић-Пивац и Рафаел Бобан су се дуже препирали ко ће поставити експлозив. Њихово препирање је прекинуо мјештанин Јерко Судар, који је од њих узео експлозив и ставио испред врата жандармеријске станице.
  6. Уз жандармеријске снаге ангажовано је било још око 800 сељака из околине Госпића.
  7. Талијански фашистички режим је планирао три диверзије против Југославије: на Косову, Македонији и Лици.
  8. Политика, 15.07 – 21.07.1933.
  9. Политика, 19.08. и 27.08.1933.
  10. Записник УДБ-е о саслушању усташког пуковника Ивана Перчевића од  3. I 1947. године, www.academia.edu.
  11. Т.Стојков, О такозваном Личком устанку 1932, Часопис за сувремену повијест, 2/1970, стр.174.
  12. Политика, 20.07.1933.
  13. Политика, 23.07.1933.
  14. Последњи ухапшени  усташки терориста Мирко Власновић предао се  28.07.1972. године у својој родној кући у селу Земуник Горњи код Задра.
  15.  У Госпићу се причало да је усташки терориста напустио Велебит, када му је јављено да милиција зна његов идентитет. Наводно је Јаков Блажевић несмотрено у једном друштву у хотелу „Велебно“ рекао тај податак а доушници су одмах јавили Мати Прпићу.
  16. Анте Прпић је био шеф навоза у бродоградилишту „3.Мај“. Ухапшен је 18.01.1975. и осуђен на 15 година затвора, које је издржао у Лепоглави.
Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed