ИН4С, Удружење Госпићана „Никола Тесла“, 30. 9. 2024, Ђорђе Пражић: Велебитски усташки устанци Српски меморијал Страна 2

Бугојнска група, Феникс 72 хрватских усташа на обуци у Немачкој Фото: Хисторија.инфо, Одбрана и безбедност, архивска фотографија

Од времена убиства Ђуре Узелца до ликвидације Прпића и Матичевића хрватски народ са тог подручја није се о њима изјашњавао. За вријеме потјере у Карлобагу су мјештани понекад провоцирали припаднике милицијских потјера а једном их чак физички напали. Чињеница је да су их ловци хрватске националности открили и да је Матичевића убио милиционер хрватске националности.

У тадашњим органима безбедности у Госпићу је било доста припадника хрватске националности који су учествовали у потрази за овом групом.

Овај случај није био довољно познат југословенској јавности. Једино је „Вијесник“ од 03.11.1974. године објавио саопштење загребачког Секретеријата за унутрашње послове „да су на Велебиту убијена два усташка терориста“.

Није познато да су Матичевић и Прпић имали везе са припадницима ЈНА у госпићком гарнизону.

У близини мјеста гдје је био убијен Ђуро Узелац у закључаном службеном аутомобилу Службе државне безбедности из Госпића, 1976. године је пронађен мртав оперативац исте те службе Жељко Чанић. Он је тог дана био дежурни и у вечерњим часовима добио је позив да се нађе са „везом“ на путу према Карлобагу. Он је по дужности пратио непријатељску екстремну емиграцију.

Службеним извјештајем је утврђено да је извршио самоубиство. Службеник милиције који је први дошао на лице мјеста и вршио увиђај сматрао је да је у питању убиство од стране Жељку познате особе. Његове колеге из службе а и већина грађана Госпића никада нису повјеровали да је то Жељко урадио.

Био је веома добар младић са веома пријатељским и коректним понашањем. У госпићким кулоарима (у виду гласина и трачева) су се наводила двојица могућих извршилаца тог „убиства“. Оба су били хрватске националности и припадници Службе државне безбједности.

Предсједник СФР Југославије Јосип Броз Тито посјетио је Госпић 1976. године. За вријеме његове посјете привремено су позатварани екстремни појединци симпатизери усташког покрета.

Српски народ Лике опијен партизанским југословенством је већ био заборавио догађаје из почетка седамдесетих година. Сматрали су да су заборавом на сопствене жртве, његовањем братства и јединства, „Шестом личком која је код Дрвара спасила Маршала“ и удајом лијепе личке партизанке Јованке за Маршала, обезбједили себи сигурну будућност. Хрватски народ је декларативно подржавао систем социјслистичке власти, а у складу са одредбама Устава из 1974. године постепено припремао услове за догађаје који ће услиједити почетком деведесетих година.

Сличности и посљедице велебитских усташких устанака – Између оба велебитска усташка устанка (1932. и 1972) постоји сличност у начину организације и реализације која говори о вишедеценијским покушајима да се оружаним путем реализује хрватски национални циљ – самостална и независна Хрватска са малим бројем Срба, који више неће бити „реметилачки фактор“. Сличности се огледају у следећим подударностима:

– Оба усташка устанка организована су од стране усташког руководства у иностранству (Италија и Њемачка) а реализовали су их усташки терористи из иностранства у спрези за домаћим припадницима усташке организације и симпатизерима у подвелебитским и велебитским мјестима и насељима.

– Оба усташка устанка почела су у септембру мјесецу што је са становишта процјене времена као метероролошког фактора погрешан избор.

Наиме то је већ почетак јесени и на Велебиту метеоролошки и други услови (хладноћа, кише, опадање лишћа и други) не омогућавају услове за боравак у пећинама, земуницама и осталим природним стаништима. Вјероватно су усташки планери планирали успјешан и брз завршетак устанка или да ће усташки терористи моћи презимити у велебитским селима, тако да би временске неприлике заправо ометале активности југославенских снага безбедности (жандармерија и милиција) у потрази за терористима.

– Оба усташка устанка реализована су на истом простору Велебита (правац Брушане –Карлобаг) ослонцем на подвелебитска села насељена хрватским становништвом са личке и приморске стране Велебита. Устшким терористима је пружена подршка из градова у окружењњу тог простора: Задар, Ријека, Сењ и Госпић.

– У оба усташка устанка прво су нападнуте јединице и припадници снага јавне безбедности, који су били српске националности, а наводно су по усташким идеолозима „стварали Велику Србију“. Усташки терористи су имали за основн циљ у нападу у Брушанима 1932. године, да прије свега убију жандармеријског каплара Душана Шушњара, који је вјероватно био Србин родом са простора Хрватске.

Исто тако 1972. године убили су Ђуру Узелца, командира станице милиције из Карлобага, који је био родом из Метка (заселак Кукљиц ). Може се претпоставити је да су они били посебна мета, јер су добро познавали хрватски национални екстремизам у оквиру својих надлежности и у свакодневном раду и животу се борили против њега.

– У оба устанка су ликвидирани усташки терористи за вријеме обједовања. Стјепан Девчић је убијен за вријеме ручка, а Прпић и Матичевић док су спремали палачинке. Када је ликвидиран Девчић том приликом је био рањен усташки терориста Ј. Кујунџић, који се успио спасити и побјећи за Италију.

– У оба усташка устанка се појављују жене – јатаци Хрватице – хероине као Симбол „хрватске мајке“ које рађају синове за остварење „хрватског тисућљетног сна“. У Првом велебитском устанку прославила се „јунакиња са Велебита“ Манда Девчић, познатија као „усташка мајка“. Њени синови Стипе, Крунослав и Иван су учестволи у устанку а она и ћерке Зорка и Драгица су активно помагале (храна и остале потрепштине) и биле им јатаци, због чега су биле осуђене на суду у Госпићу. Када је њен син усташки бојник Крунослав погинуо 12.02.1944. године код Лудбрега, на сахрани у Загребу гдје је присуствовало преко хиљаду људи, Манда је изјавила: „Није ми жао што је погинуо за Хрватску, жао ми је што нисам млађа да родим још десетеро таквих“. У

Другом велебитском устанку Хрватица – хероина је била Славица Прпић. Она је на посебан начин са двоструком игром била шармирала припадике снага безбедности и код њих створила привид сарадника на терену. Међутим, након хапшења је постала права звјер. Када су је уводили на суђење у салу Окружног суда у Госпићу изненада се отргнула чувару и скочила је на службеницу СУП-а Госпић М.М. коју је физичким нападом повредила. За вријеме боравка у госпићком затвору провоцирала је чуваре на различите начине (скидала се гола, галамила, пјевала итд)

– Након оба устанка Лику и Госпић су посјетили југославенски суверени – краљ Александар (1933) и предсједник Јосип Броз Тито (1976). Екстремни усташки појединци су били привремено притворени у госпићком затвору а локални политичари су на организованим манифестацијама и поздравним говорима вјешто сервирали реферате о оданости Личана југославенству и вјери у успјешан заједнички суживот Срба и Хрвата на том простору.

Чињеница је да тим посјетама узроци незадовољства српског и хрватског народа нису отклоњени. Хрватски народ је и даље стрпљиво чекао своју прилику за излазак из Југославије и рјешење српског питања. Српски народ је и даље наивно вјеровао у могући суживот на том простору, при чему је у доброј мјери жртвовао свој национални идентитет.

– Након успостављања независне и самосталне хрватске државе (1941. и 1991), вршен је прогон лица која су учествовала у потјери за усташким терористима на Велебиту, саслушањима и суђењима. Према извору ¹ „почетком коловоза 1941. започело је у Загребу засједање Великог сената при Изванредном народном суду.

Оптужени су били Милан Хузјак, бивши инспектор банске власти, Никола Вујичић, оружнички потпуковник у мировини, Иван Јеркић, оружнички наредник због подузимања кажњивих поступака против хрватских националиста за вријеме споменутог тзв. Личког устанка 1932.године. Уз њих суђено је и Ватрославу Ондринском, Петру Пинтарићу и Томи Слуњском“. Госпићке усташе су имале списак цивила које је жандармерија ангажовала 1932. године за претраживање Велебита. Тако су већ од краја априла 1941. године у Дивоселу тражили Пају Вујновића – Никичина зато што је учествовао у потјери са жандарима. Приликом покушаја хапшења њега и његовог брата Мила 30.06.1941. године у Дивоселу, Пајо је пружио отпор при чему је рањен и од последица тог рањавања убрзо је умро.²

На хрватским порталима се може пронаћи „Оптужница за Госпићке удбашке крвнике“ којом извјесни Звонимир Р. Дошен из Хамилтона (Канада) јавно оптужује („подноси казнену пријаву“) Јосу Бубаша, Иву Ерцеговића и Пају Милковића, службенике Државне безбедности из Госпића, за прогон и хапшења особа хрватске националности који су помагали и сарађивали са усташким терористима Прпићем и Матичевићем од 1972. до 1974. године.

– Занимљив је однос комуниста према Првом велебитском устанку. Лист „Пролетер“ орган ЦК КПЈ, у броју од 28.12.1932. године објавио је да Комунистичка партија „поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну“.

Такав став је био, између осталог, посљедица става Коминтерне да је Југославија умјетна версајска творевина, коју треба разбити. Посебно пријатељство и сарадња између усташких терориста и комуниста се развило на одслужењу казне у затвору у Сремској Митровици.³ Ту је Милован Ђилас постао прави пријатељ са Јуцом Рукавином а са усташама су се дружили и давали им подршку Коча Поповић, Моша Пијаде, Прица, црногорски националиста Стефан Митровић и други. Марко Орешковић је посебно срдачно поздравио усташке терористе са: „Здраво моји Ликанери. Ја сам Марко Орешковић из Широке Куле“.⁴

У том антијугословенском јединству усташких терориста са Велебита и комуниста, које је настало у затвору у Сремској Митровици преовладао је заједнички став да се против Краљевине Југославије „комунисти боре лецима и писмом а Хрвати бомбама“.⁵

– О Првом велебитском усташком устанку (1932) има неколико радова који су изашли 1970, 1980 и 1990. године. О Другом велебитском усташком устанку (1972-1974) постоје само кратке информације о ликвидираним усташким терористима и погинулим милиционарима. У писаним радовима од 1970. до 1990. године минимизира се значај усташког устанка из 1932. године и своди се на ниво обичног инцидента. Познати хрватски комунистички руководилац Јаков Блажевић, који је поријеклом из госпићког краја, каже да је: „коначни збир личке усташке афере, све у свему мало или ништа“.⁶

– У литератури су се посебно афирмисали учесници напада на жандармеријску станицу у Брушанима, који су у међувремену постали комунисти и партизани. Они су наводно „на робији схватили и научили да је хрватско питање у бити саставни дио револуционарне борбе за класно, социјално и национално ослобођење свих народа Југославије“. ⁷ Учесници напада у Брушанима, који су остали у усташком покрету и постали високи официри и злочинци су на одрђени начин потиснути у страну. За њих се наводило да нису били „јунаци“ а нису били нити „одважни и куражни“.

Посебно је афирмисан мјештанин Брушана Јерко Судар који је отео експлозив усташким терористима и сам га поставио на врата жандармеријске станице. Он је у рату био хрватски партизан, предсједник Народно-ослободилачког одбора за Лику, а послије рата функционер у органима социјалистичке власти. Браћа Мишко и Стипић Дошен су постали носиоци Партизанске споменице. У партизанима су такође били Ивица Абрамовић, кројач, Јосо Шупер. Сељак Јосо Барић је био наводно симпатизер НОБ-а.

– Међутим, „заборављени“ организатори и непосредни извршиоци напада на жандармеријску станицу, имали су запажене усташке каријере и већина њих су постали ратни злочинци.

Андрија Артурковић, адвокат у Госпићу, оснивач и вођа усташке организације из Госпића у влади НДХ био је министар унутрашњих послова, министар правосуђа и богоштовља и државни прабиљежник (чувар државног печата). Послије рата побјегао је у иностранство. Овај „министар смрти“ и ратни злочинац изручен је Југославији 1986. године. Осуђен је у Загребу на казну смрти стрељањем, која није извршена због његовог здраственог стања. Умро је у Загребу 1988. године.

Марко Дошен, трговац у Госпићу, члан усташког водства у Госпићу за вријеме НДХ је био заступник хрватског Сабора и поглавников доглавник.

Првооптужени Јурај Јуцо Рукавина, под утицајем Андрије Артуковића основао је усташку организацију у тадашњем срезу Перушић (данас опћина Перушић – Ђ.П). Поглавник Анте Павелић га је поставио 16.04.1941. године за првог заповједника усташке војнице. У мају 1941. године био је један од организатора Концетрационог логора Госпић – Јадовно – Паг.

Командовао је 17. и 22. усташком бојном, које су обезбеђеђивали тај концетрациони логор, вршиле злостављање и масовне ликвидације српског народа и заточеника логора. Извршио је многе злочине над српским народом. Постао је пуковник усташке војнице. Заробљен је 1945. године након чега је осуђен на смрт стрељањем.

Рафаел Бобан – Ранко је постао генерал усташке војнице са титулом витеза. Био је један од оснивача Црне легије и починитељ многих ратних злочина.

Викторио Баљак – Вентура је био један од заповједника логора (на Пагу и Велебиту). Истицао се свирепим клањем и убијањем заточеника (пио људску крв закланих), тако да се сматра једним од највећих крволока тог времена у Европи. Постао је допуковник усташке војнице и једно вријеме је био заповједник поглавникове бојне. На крају рата остао је на Велебиту, гдје се борио неколико година као крижар.

Иван Девчић-Пивац је прије рата био познати локани шверцер у Приморју (Задар-Луково Шугарје). У рату је постао бојник усташке војнице и познати усташки кољач. Под његовим заповједништвом госпићке усташе (Лички здруг) су извршиле покољ над српским народом Дивосела. Био је један од заповједника логора на Пагу и Велебиту у систему Концетрационог логора Госпић – Јадовно – Паг.

Крунослав Девчић је постао бојник у Усташкој војници и био „стјегоноша“ у пратњи поглавника Анте Павелића. На властито инзистирање је отишао у борбу, гдје је 12.02.1944. године погинуо код Лудбрега.

Павле Девчић је постао сатник усташке војнице и био чувени заповједник злогласне Велебитске усташке бојне.

Полде Шупер из Брушана, био је један од организатора напада на жандармеријску станицу и јатак терористима. Усташки бојник Иван Девчић-Пивац га је поставио за усташког таборника села Ризвануша и Брушане.

– Велебитски усташки устанци по свом интезитету, трајању акције и реализацији прокламованог циља по познатим критеријумима тешко се могу сматрати правим устанцима. Али, хрватски народ је те устанке доживио као „свехрватске устанке“, који су оружаном борбом континуирано одржавали њихову борбу за независност и самосталност Хрватске.

– На простору Велебита и шире усташки терористи су имали пуну подршку локалног становништва. Нижи слојеви хрватског становништва на подручју општина Госпић и Перушић у већој мјери су давали подршку устаницима са Велебита. Грађански слојеви су калкулирали, гледајући прије свега властите интересе. Пуна и општа подршка је дата у вријеме када су међународна ситуација и унутрашње прилике омогућиле реализацију циљева хрватских екстремних националиста у 1941. и 1991. години.

– Значај Велебитских усташких устанака можда најбоље дефинише напис на споменику усташком терористи Стјепану Девчићу, који је убијен 14.09.1932. године код Јадовна. Споменик је подигнут 07.09.2012. године поводом 80 – годишњице Велебитског устанка, од стране Удруге хрватских драговољаца Домовинског рата града Ријека и Билај – Госпића.

На споменику пише: „У Велебитском устанку, у Јадовном (Крч) 14.рујна 1932. године као прва жртва србочетничког терора пао је устаник антифашист Стјепан Девчић (1903–1932). Овим првим устанком против великосрпског фашизма и окупације запаљена је искра слободне, самосталне и независне Хрватске Државе, што је након слома четничко – југокомунистичке агресије – коначно остварена у Хрватском одбрамбеном рату (1990-1995)“.

Закључак

Заоштреност међунационалних односа и перманентна криза у старој и новој Југославији, са нерјешеним социјалним, економским и националним питањима одражавала се посебно у Лици, гдје је жариште свих супротности био првенствено Госпић и његова околина.

Помјешаност Срба и Хрвата на подручју Госпића и Перушића, искоришћено је за распаљивање најпримитивнијих страсти вјерске и националне мржње. Од краја двадесетих година и почетка тридесетих прошлог вијека у Госпићу је дјеловала снажна усташка организација, која је имала посебан утицај на студенте, средњошколце али и остале хрватске масе.

На овом шкртом земљишном подручју Личког поља и Велебита, оштре климе и суровог живота, на темељима фашистичке идеологије, развило се зло сјеме екстремног хрватског национализма, које ће бити судбоносно за скоро потпуни нестанак српског народа, тежишно кроз злочин геноцида, етничко чишћење, послијератну колонизацију и економску миграцију.

Планина Велебит је у ратовима и кроз терористичка дејства у миру постајала упориште хрватских војних формација и усташких терориста, којима је локално хрватско становништво давало безрезервну помоћ и подршку. Југословенске полицијске и војне снаге подњеле су огромне жртве и напрезања да би у велебитским беспућима неутралисале или уништиле хрватске снаге.

Једна од најљепших планина на свијету Велебит, која је проглашена парком природе и има два национална парка, током Другог свјетског рата постала је једна од највећих гробница српског народа.

Ђорђе Пражић
Удружење Госпићана „Никола Тесла“ Београд

Фусноте

Д. Ковачић, Оружништво Независне Државе Хрватске Редарствено тијело и војна постројба 1941.-1945, Загреб, 2014, стр.35.
Д. Рајчевић, Монографија Дивосела 1527-1945, Центар за културу Госпић, Личке новине, Госпић,1990, стр.136.
Због комунистичког образовања у затворским условима, комунисти су ове затворске објекте називали „црвени универзитети“.
И. Абрамовић, Истина о такозваном Личком устанку 1932. године у Брушанима, Загреб, 1990. стр.203.
Исто, стр.206
Ј. Блажевић, Препознавања, „Младост, Загреб, „Просвета“ Београд, „Свјетлост“ Сарајево, Загреб, 1980, стр.141.
Исто, стр.143