Искра, 16.6.2025, Владимир Умељић: Јастребарско, мучилиште и губилиште за српску децу [Мапа, Фото]

Јастребарско: Хрватски логор за Српчиће, двориште изолације у фрањевачком самостану Свети Павле, недалеко од централног логора у напуштеном дворцу мађарског грофа Ердељија, лето 1942. Фото: Архива, ЈУ Доња Градина, Музеј револуције народа Југославије

Геноцидна хрватска држава 1941-1945. је у оквиру својих стремљења да изврши што масовнији Србоцид ушла у историју и по једном јединственом феномену у историји човечанства, наиме, по оснивању концентрационих логора смрти искључиво за (претежно српску) децу.

Логор Јастребарско је страшна парадигма овог тоталног помрачења духа и, истовремено, најјаснији пример уске кооперације дотичне државе и хрватског римокатоличког клера.

Јер тај логор су водиле римокатоличке часне сестре.

Деца су се налазила и у другим, од укупно 22 сталних (од 1941-1945. било је основано шта више око 40, мањи међутим нису били нарочито дугог века) концентрациона логора тадашње хрватске државе (Јасеновац, Стара Градишка, Уштица, Млака, Јабланац, Госпић, Ђаково, Огулин, Копривница, итд), али логори Сисак, Јастребарско и Горња Ријека (као и делом Лоборград, ту су наиме са њима биле заточене и њихове мајке) били су и остали јединствени у читавој историји света по својим специфичним малим заточеницима.

Ова три дечија концентрациона логора била су део логорског система Јасеновац и основана су званичним актом хрватске Владе од 25. септембра 1941. под бр. 1528-2101-З-1941. Тиме су се они налазили под надзором Еугена Диде Кватерника и под директном управом Вјекослава Макса Лубурића.

Лубурић, од стране логораша Јасеновца звани „Макс месар“, претходно се за ту дужност квалификовао на лицу места, проучавајући нацистичке методе третирања заточеника у немачком концентрационом логору Заксенхаузен (Sachsenhausen).

У Лоборграду, где је нпр. било могуће да се једно дете затетура и нехотично гурне логорског команданта, и да га дотични стога на лицу места умлати ударцима кундака, иначе, данас не постоји ништа што би подсећало на тадашње патње логораша. Исто важи и за општину Лобор, која је на месту некадашњег логора основала једну психијатријску установу и на свом званичном интернет-представљању ниједном речју не помиње овај део своје историје.

Најмањи дечији логор је био Горња Ријека а највећи Сисак. Остало је забележено да су деца умирала од глади и злостављања, од нелечених болести и тровања. Тако им чувари нпр. данима нису давали никакву храну а потом оскудне намирнице, али препуне натријумхидроксида. У Сисак је 1942. било доведено и преко 6.000 отете мале српске деце са Козаре, од којих је ту више од 1.600 изгубило живот. Укупан број дечијих жртава износи око 4.000. Ни на том месту масовног геноцидног убиства деце у Сиску, у данашњој Хрватској не стоји никакав споменик или барем нека табла са натписом за сећање на хиљаде геноцидно уморене деце, већ једна велика модерна дискотека, у којој млади уживају у музици, плесу и уобичајеном проводу, у животу.

Мапу српских стратишта у пуном формату и са навигацијом можете погледати овде

Новија истраживања говоре о знатно већем броју дечијих жртава само из области Козаре:

„Требало је да прође више од три деценије да се коначно утврди стравични списак смрти дјеце са подручја Козаре: имена убијене дјеце и имена њихових родитеља, у којима су мјестима и када рођена, гдје су и када страдала.

За четири ратне године, од априла 1941. до априла 1945, из 219 козарских села и градова убијено је и на друге начине уморено 11.194 дјеце. Најмлађа су била у пеленама и колијевкама, а најстарија су имала 14 година. На најсвирепији начин угашен је живот 6.302 дјечака и 4.874 дјевојчица. За њих 18 није било могуће утврдити име и пол. Она су убијена још пре крштења.

У НДХ су, иначе, према до сада истраженим подацима, од априла 1941. године до маја 1945. животе изгубила 74.762 детета млађа од 14 година. Међу њима је било 14.528 малишана који су евидентирани као жртве рата. Укупно 60.234 деце у НДХ је дакле било ван ратних збивања убијено, највећим делом у оквиру геноцидног програма хрватске државе 1941-1945, од тога 30.054 дечака и 28.012 девојчица, док за 168 малишана није било могуће утврдити пол.

Дечији концентрациони логор Јастребарско (фрањевачки самостан, бивши дворац чувене мађарске племићке фамилије Ердеди (Erdődy), и околне бараке, које су претходно служиле као коњушнице италијанске војске) био је утолико специфичан, јер су га водиле римокатоличке часне сестре конгрегације Св. Винка Паулског („Дружба сестара милосрдница“). На челу управе логора налазила се часна сестра Пулхерија, свастика усташког доглавника и министра Мила Будака, „која је упамћена по крутом и бездушном поступању према деци логорашима“.

Једна новија хрватска публикација (2011) се посветила тематици дечијих логора у Хрватској 1941-1945. и обрадила значајни број примарних историјских извора из тог времена:

„Познато је и да је дио припадника католичке цркве итекако подупирао усташки поредак и чак, с пушком у руци, судјеловао у борбама против НОВ Хрватске. Сада се подузимају бројне активности како би се жртве усташког поретка избрисале из памћења људи. Да ли је итко провео истрагу да би се утврдило тко је крив за смрт више тисућа српске, жидовске и ромске дјеце, како у логорима, тако и изван њих?

У Јастребарском су „часне сестре“ својим крајње нехуманим поступцима проузрочиле смрт многих малишана. Међу њима се истицала часна сестра Барта Пулхерија, која је 1945. године, заједно с усташама, побјегла у Аустрију. Њезине поступке према дјеци црква никада није осудила.

Ове, али и друге тзв. часне сестре, у црквеним круговима називају светицама и мученицама, као да су оне патиле у логору, а не дјеца о којима су оне требале бринути. За њих чак и неки бискупи организирају мисе задушнице, јер су се бориле против „невјерника“, тј. НОВ. На срећу, било је и оних жена, које су с правом носиле назив часне сестре и које су сву своју љубав и пажњу пружале дјеци.
(…)
Када се говори о страдању дјеце у усташким логорима, треба рећи да ни Данте није успио дочарати муке, које су подносила заточена дјеца у усташким логорима. У логорима Стара Градишка, Јасеновац, Сисак није било никога да их утјеши, да им покаже сућут или било какву пажњу, да им обрише сузе или пак помази.
(…)
У те су логоре првенствено затварана дјеца Срба, јер су већину Жидова, заједно са дјецом транспортирали у Њемачку, гдје су сви завршили у плинским коморама. Дио их је транспортиран у Јасеновац с истим исходом.

Усташе из почетка нису имале других планова, што учинити са српском дјецом, осим да и њих униште. Тек када су многи грађани дигли свој глас против поступака усташа, нетко из врха те власти сјетио се да, у складу са својом расистичком политиком, дјечаке српске националности одгоје у усташком духу. Узор су им били Турци, који су кршћанску дјецу одгајали као јањичаре или су ту дјецу убијали.“

Устаници (највећим делом српски) Четврте кордунашке бригаде напали су 26. августа 1942. и привремено освојили место Јастребарско, прешавши реку Купу и упутивши се ка Јастребарском, на изненађење хрватске војске (Јастребарско се налази само око 30 км удаљено од Загреба).

„Раскужна постаја Загреб“ – транзирни логор за децу и одабир будућих малих усташких јаничара Фото: ЈУ Јасеновац – Доња Градина

Партизани су ушли у логор и одвели са собом већи број здравије и мање изнемогле деце, која су могла издржати марш и пешачење ка Кордуну. Деца су потом смештена у дечијим домовима у ослобођеним местима на Кордуну и у Босанској крајини. Најчешће се помиње бројка од преко 700 ослобођене деце. Командант Четврте кордунашке бригаде Никола Видовић помиње број од (тј. до) 727 спасене деце. Он је о томе писао:

„У мемљивим зидинама старог дворца налазило се 727 дјечака и дјевојчица, углавном претшколског узраста. Њих су ’преваспитавале‘ часне сестре. Наравно, то преваспитавање било је у усташком духу. Хтјеле су у неку руку да створе нове ’јањичаре“. Сирота дјеца су на капама или реверима носила слово ’U‘, живјела су под невјероватно тешким околностима. Због глади, болести и начина ’васпитања‘ дневно је умирало по неколико дјечака и дјевојчица.“

Горње наводе о том логору и његовом свештеном персоналу потврђује и угледно научно удружење „Arbeitskreis Shoa.de e.V.“ из Немачке, у свом објављивању од 6. априла 2010:

„Неке од хрватских часних сестара у Јастребарском, као нпр. Ана Барта Пулхерија (1882-1972), Марија Милавец Гаудиенција, економ логора а са надимком ’звечарка‘, и друге, које су у суштини биле ужасне садисткиње и безосећајни циници, доказано су и лично убијале децу. Одбијале су и да им дају храну и одећу, са образложењем:

’То су деца партизана, која ће нас касније убијати, нека боље одмах умру‘.

Сестра Пулхерија је после Другог светског рата побегла преко Словеније у Аустрију, где је још скоро 30 година несметано, нормално живела. Сестра Гаудијенција је остала у Титовој Југославији и исто тако никада није била позвана на одговорност. Умрла је 1977. у Љубљани.

Полази се од тога, да је кроз дечији концентрациони логор Јастребарско прошло око 3.400 деце а да је од тога њих 1.026 изгубило живот. Управник локалног гробља Фрањо Иловар наводи бројку од 458 сахрањене деце (за само неколико месеци, прим. аутора), али и да је у мртвачке сандуке било врло често стављано по више мртвих тела“.

Логор Јастребаррско за српску децу, картони преминулих Фото: Архива Музеј жртава геноцида

Часне сестре милосрднице Св. Винка Паулског из дечијег концентрационог логора Јастребарско су дакле већ 1942, у другој години Другог светског рата на Балкану и Србоцида у њиховој хрватској држави, изразиле сумњу у успех текућег пројекта „преодгајања“ и дале своје виђење прагматичне потребе да се сва српска деца уместо тога побију („она ће нас касније убијати“).

Фрањо Иловар је оставио бизарно сведочанство, које подсећа на пословне билансе једне кланице. У његовим забелешкама поред осталог стоји:

„Примио предујам на рачун копања гробова 10.000 куна за сто комада дјеце покопане“. Даље, на другим странама стоји: „Рачун за укоп дјеце – 243 комада дјеце а 150 куна – 36.440 куна“.

Водио је рачуницу од 22.јула 1942., по чијим наводима је само тог дана страдало 107 дјеце, па све до октобра 1942. када стоји забиљешка, „укупно 768 комада дјеце, 26. октобар 1942.“

Закључимо овај приказ дечијих концентрационих логора у хрватској држави 1941-1945. једном малом дигресијом, једним на први поглед чак можда и бизарним куриозитетом историје, који међутим по могућству служи и као показатељ континуиране политике западног продора ка Истоку, као и континуиране ватиканске тежње ка проширењу своје јурисдикције и на тамошње православне хришћанске заједнице (у крајњој линији – покатоличавање), које обе – по поставци ове студије – детерминативно произилазе из опште културолошке традиције окциденталног дела (Западне и Средње) Европе.

Централна зграда дечијег концентрационог логора Јастребарско је претходно била, као што смо већ напоменули, дворац чувене мађарске (римокатоличке) племићке фамилије Ердеди, из које су произашли бројни државници, војсковође, дипломате, бискупи и кардинали.

Јастребарско, хрватски логор за српску децу, НДХ Фото: Архива, Мизеј жртава геноцида

Ова породица је дала не само више мађарских „Банова Хрватске, Славоније и Далмације“ (међу тим врхунским политичким ауторитетима у тим геополитичким целинама се, иначе, налазио и српски кнез Бјелош 1142-1158), већ је њен први истакнути представник у историји, Toma Bakič (Tamás Bakócz), римокатолички надбискуп Esztergom-а, а потом кардинал, био једно време и латински патријарх Цариграда, пошто су овај православно-хришћански „Други Рим“ и тада највећи град Европе западни витезови у Четвртом крсташком рату 1204. напали и освојили, опљачкали и добрим делом разорили.

Од тада се Византија никад више није заиста опоравила и било је само питање времена када ће османски Турци загосподарити овим просторима (што се 1453. коначно и догодило).

При том „највећем злочину у историји“, како је овај конкретни крсташки поход Запада ка Истоку врло емоционално означио британски историчар, професор византијске историје и уметности на универзитету у Истанбулу (и блиски пријатељ Џорџа Орвела/ George Orwell) Сер Стивен Рансиман (Sir Steven Runciman, 7. VII 1903 – 1. XI 2000), остварио се најдубљи продор Ватикана ка Истоку у досадашњој историји.

Одмах по освајању Византије основан је, наиме, дотични Латински патријархат (који је опстао од 1204-1261) и почело се без оклевања са интензивним „преваспитавањем“ тј. покатоличавањем „православних шизматика“.

Овде ословљени, можда бизарни куриозитет историје, али сигурно и показатељ миленијумског континуитета световно-политичког и црквено-прозелитског делања културолошке традиције Западне и Средње Европе састоји се у следећем чињеничном стању ствари:

‒ Из магнатске лозе Ердеди је дакле својевремено у побеђену Византију дошао – ношен тј. омогућен оружаном силом световних властодржаца – и један латински патријарх Цариграда са задатком да преваспита и преобраћа тамошње православне хришћане у римску веру, да би и они „добили прилику да постану добри поданици Свете столице“.

‒ У Јастребарском, једном дворцу ове знамените мађарске фамилије у побеђеној Југославији, 738 година касније ће бити основан један од дечијих концентрационих логора, у коме ће новонастала хрватска држава вршити „хрватизацију“ Срба и у ту сврху омогућити римокатоличком клеру – ношеном оружаном силом световних властодржаца – да преваспита и преобраћа овдашње православне хришћане у римску веру, да би и они „добили прилику да постану добри поданици Свете столице“.

 
Др sci Phil. др Владимир Умељић