Искра, 22. 5.2025, Владимир Умељић: За три прста 1.200 евра!

Други српски устанак Фото: Таковски устанак, Паја Јовановић (1889), Музеј рудничко-таковског краја Горњи Милановац, Wikimedia Commons, Veljkov94 CC BY-SA 4.0

У Црној Гори хара инфлација у односу на тактилне органе, колико је беше за четири? Да, 1.600 евра. А за свих десет? Округло 4.000 и то оних еУропских евра. Хмм, напредује Монтенегро ка ЕУ, нема шта.

А без србофобије то не иде.

Е то су била времена, када се Мило Ђукановић само „искрено извинио због учешћа Црне Горе у балканским ратовима на крају 20. века“ Стјепану Месићу у Цавтату 2000, иако је додуше претходно громогласно обзнањивао: „Ми ћемо наметнути рат са усташама добити!“

Мада – то су била времена? То је, наравно, било само иронично мишљено
.
Јер он стоји иза отцепљења Црне Горе од заједничке државе са Србијом, иза признавања „независне државе Косово“, улажења у НАТО и покушаја обесправљивања Српске православне цркве и отимања њене имовине.

Но (још једном само иронично) он ипак није бројао (српске) прсте и правио харачлијске ценовнике, зар не? Мада се мирне душе може поћи од тога, да је он ову нову (дискриминаторску, без икакве сумње антисрпску) меру са задовољством примио к знању, поздравио.

Којој традицији следе данашњи властодржци у Црној Гори? Оној Његоша и Марка Миљанова сигурно не. Но било је већ свега и свачега, човек може да бира између разноразних екстрема.

Подсетимо се кратко биографије два таква дична Монтенегрина, Савића Марковића Штедимлије (12.01.1906 – 25.1.1971) и Секуле Дрљевића (06.09.1884 – 10.11.1945), који су исто тако писали историју свога рода, мада пре – нека ми буде дозвољено – њене екстремистичке и мрачне странице.

Савић Марковић Штедимлија (1906-1971) Фото: „Десет година у гулагу“, Матица црногорска, Цетиње, 2004.

Штедимлија своје јавне наступе почиње као (просрпски) „бјелаш“ и учествује у прогону сецесионистичких „зеленашких комита“. Затим постаје комунистички симпатизер, због чега га 1923. избацују из подгоричке гимназије.

У двадесетим годинама XX века почиње да заступа тезу о Црногорцима, као „политичком народу” у оквиру српства. Врло брзо иде корак даље и почиње да пропагира „самосвојни идентитет црногорске нације”.

Није случајно да се онда 1928. сели у Загреб. Тамо излази 1937. његово „научно дело” под називом „Црвена Хрватска”, у коме по први пут тврди да је Црна Гора заправо старином ето та „црвена Хрватска” и при томе се једино и искључиво позива на латинску верзију „Летописа Попа Дукљанина” под називом „Regnum Sclavorum”. Историјска наука каже следеће о тој верзији летописа:

„Хрватски историчар црногорског порекла Штедимлија (1937) у делу “Regnum Sclavorum” (Kraljevstvo Slavena), које је у ствари хрватска верзија Летописа Попа Дукљанина, проналази термин Црвена Хрватска, која се простирала од Дувна до Драча. Тај текст историчари одбацују као веродостојан извор пошто не само да се зна да је пристрасан и написан у Хрватској 5 векова после оригиналног летописа, већ је у тоталној контрадикцији са историјским изворима из истог периода.

Сама чињеница да постоји „хрватска верзија” која је „пронађена” вековима касније дискредитује Regnum Sclavorum као иоле озбиљан извор, историчари га представљају као „wishful thinking” односно оно што би Хрвати волели да буде а што је ипак далеко од истине.

Paul Stephenson пише да је тај текст „одбачен од стране историчара” („dismissed out of hand by historians”) као и да је „сачуван само у касним и претерано измењеним верзијама” („preserved only in late and wildly divergent versions”).

Такође се каже да „разне непрецизне и тотално нетачне тврдње чине овај извор непоузданим”. („Various inaccurate or simply wrong claims in the text make it an unreliable source.”). Овај спис је по мишљењу већине модерних историчара углавном фикција (“This work is, as the majority of modern historians think, mainly fictional, or wishful thinking”).”

Од 1941. Штедимлија постаје главни пропагандиста Анте Павелића, ради на оснивању „Хрватске православне аутокефалне цркве” под распопом Гермогеном и 5. јула пише чланак „Das freie Montenegro” (Слободна Црна Гора) у хрватском недељнику на немачком језику „Neue Ordnung” (Нови поредак).

У том чланку тврди да Црногорци нису Срби, већ заправо Хрвати и Илири, као и да је језик којим се говори у Црној Гори само један дијалект хрватског језика. Такође износи како Православна црква у Црној Гори никада није била део Српске православне цркве и да Црногорци признају римског папу за духовног лидера. Даље тврди да су Мусолини и Хитлер заштитници независне Црне Горе у новој Европи.

Тиме је доследно крунисао свој „научни” и политички рад.

После рата је био осуђен на затворску казну од осам година, затим га је Мирослав Крлежа удомио у Југословенском лексикографском заводу. Преминуо је у Загребу 1971.

Секула Дрљевић (1884-1945) Фото: Wikimedia Commons, Digitalna biblioteka Slovenije, crop

Секула Дрљевић је био још једна узданица Анте Павелића из Црне Горе. Студирао је право у Загребу, где је био члан Српске академске омладине а потом се вратио у Црну Гору и укључио у политички живот.

После Првог светског рата преселио се у Земун и активирао у вођству „зеленаша”, црногорског сепаратистичког покрета. Забележена је његова уска сарадња и пријатељство са хрватским политичарима Стјепаном Радићем, Влатком Мачеком и Антом Павелићем.

Већ 1921. године он је изјавио да су „србијански и црногорски менталитети дијаметрално супротни”, 1941. године је тврдио да Црногорци уопште нису Словени, већ динарски народ потекао од античких Илира.

Године 1944, под окриљем геноцидне хрватске државе и у сред њеног трајућег Србоцида, у Загребу је објавио текст „Тко су Срби?”, где је оптужио „агресивну српску политику” за све бивше и садашње проблеме на Балкану, представио етничке Србе као „дегенерисану расу” и подвукао њихову „сличност са Јеврејима”.

Он је дакле расистички „легитимисао“ Србоцид и, успут, и Холокауст.

Закључно, остало је забележено да је он лично 1945. одредио четничког војводу Павла Ђуришића, као и њему блиске Петра Баћевића, Драгишу Васића, и Захарија Остојића, који су се при повлачењу од надирућих партизана нашли на територији хрватске државе 1941–1945. и били заробљени, да буду убијени од стране усташа, што се потом и догодило у Јасеновцу или околини.

Секула Дрљевић је по завршетку рата успео да се докопа Запада, тј. логора за расељена лица у Јуденбургу, где су га 10. новембра 1945. открили следбеници Павла Ђуришића и убили.

Но да није заправо претерано упоређивати данашње „за три прста 1.200 евра“ са горе поменутим политичарима и њиховим драстичним антисрпским делањем? Не, јер свака лавина почиње првим одроњеним каменом а тај први (други, трећи) је већ поодавно на путу.

Бачен на Србе, дакле и на Његоша и на Марка Миљанова, на његово „чојство и јунаштво“. И не само на њих. Да не помињемо овде хајку на Матију Бећковића и слична непочинства.

Стога је легитимно и, с обзиром на горка историјска искуства, профилактички врло оправдано питати – којој традицији следе данашњи властодржци у Црној Гори? Које странице историје, мрачне или светле, они желу да испишу?

Владимир Умељић