ИСКРА, 6. 10. 2025, Владимир Умељић: Место злочина

Српске жртве страдале у с. Кравица у масакру Орићевих снага на Божић 1992. (7. јануар 1993) Фото: „Хроника нашег гробља“ Миливоја Иванишевића

У недељу 5. октобра 2025. је на Првом програму немачке телевизије (АРД) у ударно време (20.15) емитована једна епизода врло популарне криминалистичке серије „Место злочина“ („Tatort“). Главна личност је био полицијски комесар Хамза Кулина из Франкфурта, пореклом из Босне и Херцеговине (глумац Един Хасановић, пореклом из Босне и Херцеговине).

Врло хваљена епизода, као емоционална, реална, потресна.

Најснажнији утисак је несумњиво оставила сцена, када комесар Кулина описује како је као трогодишњак доживео да му „српски четници“ у Сребреници одводе тринаестогодишњег брата на стрељање, што његова мајка до данас није преболела.

Мајка се увек изнова појављује у филму и врло упечатљиво глуми.

Несумњиви ратни злочин у Сребреници над ненаоружаним босанско-муслиманским мушкарцима, почињен од стране припадника српских оружаних снага, представља вероватно најпознатију трагичну епизоду из времена грађанских ратова при насилном распаду друге Југославије на крају 20. века и – непрестајућу контроверзу у односу на карактер и обим злочина.¹

То је изузетно сензибилна тема о којој је тешко говорити и писати, јер пијетет према жртвама и њиховим најближима по природи ствари есенцијално детерминише начин коментарисања тих жалосних и сурових ратних догађања.

Сузе једне мајке су увек исте, да ли она долазила из Босне, Србије или из Бурундија.

Контроверза о којој је реч, међутим, има превасходно политичку позадину а то значи да се чињенице интересно селектују, емоције по потреби дозирају и примењују по принципу корисности, да се истина политизује.

Стара је изрека, да у рату прво умире истина и то су западни медији у то време неуморно и врло безобзирно демонстрирали – Срби су „играли фудбал са фетусима исечених из стомака силованих Албанки а потом их пекли себи за вечеру, усађивали псеће ембрионе у материце босанских муслиманки, итд“.

Може се очекивати, дакле, да ће западни медијски конзументи врло спремно прихватити да је тежиште једне врло популарне криминалистичке емисије управо на трауматичном доживљају једног полицијском комесара (одлична глума Едина Хасановића) из раног детињства у Сребреници.

И сигурно ће саосећати са његовом (филмском) мајком, која и после деценија живи претежно у замраченој соби и сваке године прави баклаву за рођендан свог стрељаног сина. И потом се сетно насмешити, када други син, комесар по први пут понуди мајци да овог пута заједно направе баклаве а потом склони завесу и пусти дневну светлост у собу.

Зрак светлости, знак наде.

Радња филма, трагање за једним серијским убицом је секундарна, споредна, одлази у далеку позадину. Још једном, у рату прво умире истина, но њена реанимација по завршетку рата је тешка и по правилу дуго траје.

Нарочито када се „ратна истина“ потом провлачи кроз забавне емисије масовних медија. Јер у овом филму је политика била тежиште а то значи да су аутори и протагонисти себи узели право да одбаце све дилеме, расправе и дискусије о овом осетљивом и отвореном питању.

Они су политизовали уметност и – истину која је, још једном, једно отворено питање. Сигурно, они се сви могу позивати на пресуде Хашког трибунала (ICTY), но и оне су предмет врло озбиљне критике на међународном нивоу.

Да би се избегли неспоразуми – нико иоле озбиљан не може да порекне чињеницу извршеног ратног злочина у Сребреници а један злочин нема и не може да има оправдања, чак и када се као разлог наводи (не само) на Балкану традиционална освета за претходно почињене тешке злочине босанских муслимана над Србима, поред осталог и у околини Сребренице.

Неколико чињеница, које се исто тако не дају порећи:

Зашто је ратни командант босанско-муслиманских снага из те исте Сребренице Насер Орић од стране тог Хашког трибунала био ослобођен сваке кривичне одговорности? Његове оружане снаге (из сребреничке „демилитаризоване УН-зоне“), наиме, доказано су претходно уништиле педесетак (тј. много више, ако се свако настањено место, заселак, итд. посматра као засебна целина²) српских села у околини Сребренице и убиле преко 2.500, по неким изворима око 3.300 Срба (мушкараца, старих људи, жена и деце, што и по УН-Резолуцији укључује квалификацију геноцида, значи покушај уништења читаве групе жртава).

Тада су, дакле, годинама српске мајке проливале сузе, али сузе једне мајке су увек исте, да ли она долазила из Босне, Србије или из Бурундија. Но тешко да ће то икада бити тежиште неке забавне емисије у Немачкој и на читавом Западу, коју гледају милиони гледалаца и интернализују њене поруке, као што је то овде био случај.

Јер како су западни медији у време грађанских ратова при насилном распаду друге Југославије на крају 20. века храбро и објективно извештавали, што од тада зна и свако мало дете, „Срби су људождери, парије, труле јабуке у бурету Европе!“

Како, значи, они могу да буду жртве, да изазивају саосећање, сузе, солидарност?

Подриње, Кравица, 7. јануар 1993. године: Насер Орић са делом своје јединице Фото: Архива, Институт за истаживанје српских страдања у XX веку, заплењени ратни материјал ВРС, Архив Републике Српске

Један амерички новинар је посетио Орића почетком 1994. у Сребреници и интервјусао га: „Ратни трофеји Насера Орића не красе зидове његовог удобног стана, они су овековечени на једној видео-касети, на којој се виде спаљене српске куће, обезглављени лешеви распорених стомака.

Орић коментарише, заваљен у меку софу: „Те ноћи нисмо могли да употребљавамо ватрено оружје“. Муслимански заповедник Орић је сигурно најокорелији човек у овом граду, који је од стране Савета безбедности УН проглашен „заштићеном и демилитаризованом зоном.“³

Један канадски новинар је Орића пак посетио у јануару 1994. исто тако у Сребреници и такође добио прилику да се упозна са дотичним „ратним трофејима“: „Горуће куће, свуда лешеви, одсечене главе, људи који беже. Орић се све време смејуљио и дивио своме ’делу‘“.

Када су се у следећој сцени појавили раскомадани лешеви, Орић је разлику објаснио реченицом: „Ове смо испалили на месец“, а када се потом појавило једно место без живе душе, он је пожурио да изјави: „Само овде смо побили 114 Срба“.⁴

То место је село Кравица а дотични масакар су Орићеве трупе извршиле на православни Божић, 7. јануара 1993. године.

Професор политичких наука на универзитету у Бечу др Walter Manoschek коментарише: „Ова скандалозна пресуда баца светло на политички тенденциозну страну ICTY и уопште није неопходно бити пријатељски расположен према Србима, да би се пресуда означила као скандал (…) Поред благе пресуде упада у очи да је већ оптужница, која је занемарила Орићеве очигледне тешке злочине пре јула 1995, требало да спречи сагледавање њихове повезаности са догађањима после заузимања града од стране босанско-српске војске (…)

Да систематски покољ српског цивилног становништва од стране Орићевих трупа у околини Сребренице од стране ICTY није био квалификован као „Злочин против човечности“, говори дакле за политичку агенду овог трибунала.

Тиме је наиме постало могуће да се масакар босанско-српске војске у јулу 1995. лиши контекста, да се Сребреница инструментализује у смислу „српског зла“ а босанско-муслиманска страна представи као „једина жртва“.

Рехабилитација Насера Орића од стране ICTY представља још један врхунац овог циничног поигравања са жалосном, крвавом и комплексном историјом распада бивше Југославије. Оправдана је стрепња, да ће и процес против Караџића исто тако одговарати политичким тенденцијама ICTY.“⁵

Примедба: Холандска УН-јединица из Сребренице је потврдила да су Орићеве снаге у јачини од око 4.800 људи њима 1993. предале само „око 300 комада, највећим делом застарелог тј. неисправног оружја“,⁶ тако да се ознака „демилитаризована“ зона тешко може сматрати примереном.

Њена форсирана употреба у медијима Запада (и у ICTY) сугерише додуше једно беспомоћно станиште само цивилног становништва – без војника и оружја – али чињенично стање је врло очигледно било другачије, тако да се инсистирање на том називу може препознати као психалошко ширење интересно редефинисане стварности (теорија дефиниционизма).

За подсећање још и ово – ICTY (Хашки трибунал) потврђује и сам, да је тадашњи српски главнокомандујући генерал Ратко Младић наредио, организовао, контролисао и спровео сигурну и добровољну евакуацију преко 20.000 босанско-муслиманских стараца, жена и деце.

То су, иначе, непосредно по заузимању Сребренице од стране војске РС а после бекства Насера Орића и хиљада његових војника претходног дана ка Тузли, недвосмислено и у писаној форми потврдиле и холандске УН-јединице са лица места, заједно са представницима српске и босанско-муслиманске стране:

„Евакуација муслиманског становништва је у кооперацији са српским војницима под командом генерала Ратка Младића протекла мирно и без инцидената а на сопствену жељу становника (…)“ а од значаја је сигурно да првобитно ниједна од присутних организација Запада (UNHCR, THW, IRK, организација „Лекари без граница“, итд) није извештавала о неким масовним убиствима. То чињенично стање је подвукао и холандски командант са лица места Tom Karremans у једном интервјуу 24. VII 1995. и – тада му још увек нико није противречио. ⁷

Директор „Центра Симон Визентал“ Ефраим Зуроф (Efraim Zuroff) коментарише:

„Волео бих да су нацисти склонили јеврејске жене и децу пре свог крвавог похода, уместо што су их убили, али то се није десило, као што знамо. Ни Руанда и Холокауст нису исто, иако су злочини који су се догодили у Руанди много сличнији Холокаусту од онога што се десило у Сребреници. Али, опет, то није исто (…)

Колико знам, оно што се тамо у Сребреници десило не одговара опису или дефиницији геноцида.

Мислим да је одлука да се то назове геноцидом донета заправо из политичких разлога. Очигледно је да се догодила трагедија, недужни људи изгубили су живот и треба да се сачува сећање на њих (…)“⁸

Све ово и још много поврх тога су аутори и протагонисти овог филма, приказаног 5. октобра 2025. на Првом програму немачке телевизије (АРД) једноставно игнорисали и себи узели право да одбаце све дилеме, расправе и дискусије о овом осетљивом и отвореном питању, да политизују уметност и милионима гледалаца сугеришу своје врло једнострано виђење ових трагичних догађања.

Али како режија и сценографија, тако и глума, били су неоспорно на врло високом професионалном нивоу.

Dr sci Phil, dr  Владимир Умељић

1.  Званичну и у јавности етаблирану верзију „српских злочина у Сребреници, највећих и најстрашнијих од краја Другог светског рата, значи – геноцида“ у међувремену аргументативно поставља у питање све већи број међународно признатих експерата. Најпознатији јавности би смео да буде Ефраим Зуроф, директор „Центра Симон Визентал“ за истраживање Холокауста.

   Наведимо само још неколико имена: Michael Mandel, професор међународног права (York University, Toronto), др Philip Hammond, експерт за медије (South Bank University, London), general Carlos Martins Branco (тада званични изасланик и посматрач Уједињених нација у Босни и Херцеговини), Филип Корвин (највиши представник Уједињених нација у Босни и Херцеговини до 1995, са звањем „Civil Affairs Coordinator and Delegate of the Special Representative for the UN Secretary General for Bosnia and Herzegovina“), итд. Даље prof. dr Kjell Magnusson, University of Uppsala, Sweden, prof dr Lennart Palm, University of Uppsala, Sweden, prof. dr Edward S. Herman, University of Pensilvania, USA, некадашњи источнонемачки амбасадор и данас политички аналитичар Ralph Hartmann, итд.

   Тако нпр. еминентни амерички научник, проф. др Edward S. Herman, после дугогодишњег истраживања ове тематике сматра, не само да проглашени квалитет тада почињених ратних злочина над босанско-муслиманском популацијом („геноцид“), већ и наводно утврђени квантитет (број од око 8.000 претпостављених жртава) нису утемељени на истини. Резултат својих истраживања он понекад сажима и само у једној јединој реченици:

   „Тај ’масакар у Сребреници‘ је највећи тријумф пропаганде, који је проистекао из тих балканских ратова.“ (Edward S. Herman, The approved narrative of the Srebrenica Massacre. У: International Journal for the Semiotic of Law, Volume 19, Nr. 4/Dezember 2006. Даље од истог аутора: Die Politik des Srebrenica-Massakers, ZNET, 7. VII 2005, http//zmag/artikel/Die-Politik-des_Srebrenica-Massakers). 

2. То су била насеља (засеоци и села) Чумавићи, Бљечева, Гниона, Студенац, Вигор, Осредак, Сарачи, Ковачице, Јеремићи, Петровићи, Ораховица, Боровац, Бојна, Рајне, Витловац, Солоћуша, Ћићевац, Гостиљ, Кипрово, Прибојевићи, Јасенова, Букова Глава, Прибићевац, Вукосављевић, Мала Турија, Турија, Гајић, Брежани, Прималац, Кнезови, Лубница, Марковићи, Радошевићи, Карно, Међе, Радачевићи, Меде, Црни врх, Постоље, Подрто, Грубановићи, Долови, Опарци, Дарошница, Радонићи, Црквине, Рачићи, Дучићи, Дворишта, Ратковићи, Магудовићи, Брађевина, Руљевићи, Вранешевићи, Калудра, Полимци, Јасиковача, Липеновићи, Долови, Горњи Мартинци, Доњи Мартинци, Крњићи, Зечићи, Залазје, Ажлица, Шпат, Загони, Магашићи, Хранча, Обарак, Грујчићи, Завигани, Млечва, Сеона, Прибојевићи, Блажијевићи, Мошићи, Клековићи, Божићи, Г. Костоломци, Колари, Крстача, Стублови, Ђурићи, Топлице, Лашчићи, Јагодња, Тук, Г. Ријека, Јарченовићи, Подсело, Факовићи, Г. Факовићи, Дивовићи, Радијевићи, Бољевићи, Кутијаши, Топл. Опарци, Тегаре, Огрлица, Гај, Живковићи, Жгуња, Сикирићи, С. Лозница, Куњарац, Бјеловац, Нешковићи, Коштановице, Сасе, Доње Сасе, Јежестица, Лазарићи, Шиљковићи, Марићи, Кравица, Долијани, Д. Бачићи, Г. Бачићи, Д. Брана, Г. Брана, Бањевићи, Бегићи, Ођеновићи, Анђићи, Чолаковићи, Поповићи, Оправдићи, Мандићи, Радељевац, Брадићи, Јакетићи, Дрмник, Кушићи, Двизовићи, Савићи, Малта, Росуље, Ћосићи, Височник, Павковићи, Стајчићи, Прибидоли, Араповићи, Андрићи, Обади, Подравање, Језеро, Метаљка, Ванџићи, Сикирићи. Преузето са: Srebrenica, das NATO-Geheimnis, www.facebook.com, 20. VI 2014.
3. John Pomfret, „Weapons, Cash and Chaos Lend Clout to Srebrenica’s Tough Guy“, Washington Post Foreign Service, 16. II 1994.
4. Bill Schiller, „Fearsome Muslim warlord eludes Bosnian Serb forces“, Toronto Star, 16. VII 1995.
5. Исто, Walter Manoschek, „Verbrechen, mit zweierlei Maß gemessen?“ („Kommentar der anderen“), DER STANDARD, Printausgabe, 30. VII 2008, Wien.
6. Walter Manoschek, „Verbrechen, mit zweierlei Maß gemessen?“ („Kommentar der anderen“), DER STANDARD, Printausgabe, 30. Juli 2008, Wien.
7. „NRC Handelsblad“, Amsterdam, 24. VII 1995.
8. Vesti, Bad Vilbel, 17. VI 2015.