Искра, 7. 8. 2023, Никола Н. Живковић: Пеђа Ристић (1931–2019) In memoriam [из Архиве]

Пројекат Храма Васкрсења Христовог у Пребиловцима, проф. др Предраг Ристић Фото: СПЦ

Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима је освећен 8. августа 2015. године. После су домаћини, како је то обичај, позвали све госте да дођу у оближњи ресторан да се окрепе и освеже хладним пићем и домаћом храном. Тих дана владале су чувене херцеговачке, тропске врућине. Десило се да сам седео поред Пеђе, а преко пута нас нашао се мени непознати човек. Он је показао велики интерес за Храм. Желео је да упозна аутора тог дела. Био сам присутан њиховом упознавању:

„Ја сам Зоран Мандлбаум, председник Јеврејске општине у Мостару. Част ми је да Вас упознам. Створили сте дело непролазне вредности.“

Пеђа: „Ја сам Предраг Пеђа Ристић, архитекта, аутор пројекта Храма у Пребиловцима.“

Зоран Мандлбаум: „Видим да сте именом и презименом исписали имена стотине српских жртава. То сте добро урадили. Њихова имена треба да памтите. Но, нигде нисам видео да пише, ко су џелати. Ко је, дакле, убио те Србе?“

Пеђа Ристић: „Хрвати.“

Зоран Мандлбаум: „Па што то онда и не напишете!“

После сам са Пеђом расправљао о овом кратком и поучном коментару господина Мандлбаума. И заиста, због чега се у нашим, српским уџбеницима непрестано говори о „усташама“? Зашто макар не напишу „хрватске усташе“? Могуће, да су многи крвници носили усташке униформе, можда чак и већина, но неки су били домобрани или полицајци, а велики број убица били су просто људи из оближњих католичких села. Но, сви су они били Хрвати и спроводили су план Независне Државе Хрватске. А она је имала јасан циљ: једна трећину Срба да се побије, једна трећина да се покатоличи, а преостали да се протерају у Србију. Дакле, то је био озбиљан државни програм НДХ. А та земља уопште није била никаква „такозвана држава“, већ је НДХ била међународно призната од неких седам или осам држава Европе, имала је дакле, своју сопствену војску, законе, суд, полицију, своју валуту „куну“, морнарицу. Словом, усташе нису пале са неба, већ су биле саставни део Независне Хрватске Државе, односно њених полицијских снага. Злочини усташа нису били неки појединачни испади појединих њихових главешина, који су се отели контроли централне власти. Не. Усташе су имале покриће, подршку и благослов највиших представника како хрватске државе, тако и римокатоличке цркве. Зато њихова злодела нису ствар „три камиона усташа“, – како је цинично волео да говори Владимир Бакарић, и тиме јасно желео да умањи хрватске злочине, – већ одговорност сноси целокупни државни апарат Хрватске и то у времену од априла 1941. до априла 1945. године.

Сем тога, „усташи“ су себе звали и српски устаници, рецимо, у Херцеговачком устанку из године 1875. Тако да је појам „усташа“ веома непрецизан. Вероватно је титоистички режим намерно форсирао да се употребљава тај термин, како би скинуо одговорност Хрвата за злочине које су починили према српском народу. На жалост, неки српски историчари до данас нису схватили да се овде ради о лукавој политици Јосипа Броза, Ивана Крајачића, Андрија Хебранга, Владимира Бакарића, Мирослава Крлеже и осталих хрватских комуниста. Они су много учинили да Хрватска избегне процес денацификације, као што је то после 1945. године био случај са Немачком.

Пеђа је Мандлбауму испричао случај његовог пријатеља, београдског Јеврејина Ајзенберга: „Када сам био ухапшен 1966. нико није смео да ми уђе у кућу, сем Саше Ајзенберга који је питао моју жену да ли joj нешто треба.“

Зоран Мандлбаум био је веома изненађен, када му је Пеђа испричао да Јевреји нису били само у партизанима, него и у четницима. После тога сусрета, међу њима се развила жива преписка. Пошто сам био непосредни сведок догађаја, Пеђа ми је редовно слао и копије Зоранових писама. Тако Мандлбаум 14. августа 2015. пише Пеђи:

„Zahvaljujem Vam se na fotografijama i članku koji ste mi poslali, iz kojih sam naućio stvari koje mi nisu bile poznate. Iskreno da Vam kažem do sada nisam nigdje pročitao da su i Јevreji bili u četnićkim jedinicama a prvi put sam to vidio u Jad Vašemu. Ja uopšte ne sumnjam u autentičnost fotografija a autoritet Jad Vašema to i potvrđuje. Činjenica je da su Jevreji uvijek voleli Srbiju i bili veliki ljubitelji Kralja Aleksandra Jugoslavije, a svoju lubav su i djelom iskazivali svojim učešćem u dva Balkanska rata i I svjetskom ratu gdje su mnogi poginuli (spomenik u Beogradu) i bili odlikovani visokim odlikovanjima. U jevrejskom molitveniku izdanom u Zagrebu 1938 g., koji je napisao g.Nadrabin Miroslav Frajberger, ubijen u Jasenovcu 1942 g. (Stepinac nije htio da ga spasi i zaštiti) nalazi se i molitva „Za Otađbinu i Kralja Aleksandra“ koje se je uvijek za Šabat molila.

Vaše arhitektonsko djelo crkve u Prebilovcima je izuzetno i prije dva dana sa suprugom i dvojicom prijatelja išao sam ponovno da mu se divim, i da ga u miru obiđem. Hvala Vam što ste dio svoga talenta ostavili u selu mućenika Prebilovcima a ovaj dragulj nama Hercegovini na ponos. Pozdrav, Mandlbaum Zoran“

Веома је био погођен изненадном смрћу Зорана Мандлбаума, који је умро кратко после тог сусрета, 9. новембра 2015.

Послератне године биле су веома тешке за Пеђу и његову породицу. Од нових, титоистичких власти били су оцрњени као „великосрпска буржоазија“. Премда је 1945. године имао свега четрнаест година, и њега је нова власт прогласила за „народног непријатеља“.

Међу ретке светле тренутке тог времена, Пеђа се сећа једног путовања на Јадранско море. Ево како је он то доживео:

„Генерација студената архитектуре Београдског универзитета прве године, 1950, ишла је на студијску екскурзију у Котор на иницијативу професора арх. Милана Злоковића, родом из Трста који је имао рођаке у Котору. Реквиран је био само за нас и мали бродић који држао редовну линију транспорта мештана дуж обала Боке, а дон Нико Луковић је био одређен да нам буде стручни водић на том бродићу, те да нас упозна са архитектуром Боке. Дон Нико, римокатоички свештеник, јавно је говорио да је Србин и зато је имао проблема како са титоистичким властима, тако и са врхом римокатоличке цркве.“

Последњих недеља, или тачније, месеци, чули смо се редовно. Наши телефонски разговори трајали би обично пола часа, а често и више. Када бих му се јавио, са друге стране жице чуо бих редовно: „Пеђа.“ То је изговарао јасно, гласно, одсечено, „мушки“. Онако, како то отприлике причају људи, који се познају и добро разумеју.

Последњи пут, колико се сећам, изашао је Пеђа Ристић из стана године 2019, „на својим ногама“, да прославимо Српску нову годину. На тротоару је био лед. Осећао се најсигурнији у чарапама. Тако сам, са Пеђом, аутом, стигао до Шафарикове 5, ја у чизмама, а Пеђа у чарапама. Неколико дана после Српске нове године прославио је 88. рођендан.

Међу нама био је договор, да могу да му се јавим „до два ујутро“. Обично бих му телефонирао – ја њему, или он мени – око десет или једанаест увече. Теме су нам биле различите. Пеђа је, разуме се, обично причао, а ја сам био пажљиви слушалац.

Познајем то и код мог стрица Илије, најстаријег очевог брата, који је доживео деведесет година. Имао је потребу да нађе неког, ко ће хтети да слуша његове приче, или, можда је боље казати, исповести. У том погледу Пеђа није био изузетак. Жалио се, да су готово сви у некој журби, те да мало ко има времена да га саслуша, „а толико тога још имам да кажем“.

Његова трагедија, као што је то чест случај са људима који дуго живе, била је у томе да су му најбољи пријатељи давно умрли. Упознао сам их из његових прича: Вукоту Вукотића – Тупа, Леонида Шејку, Даду Ђурића, Сашу Ајзинберга, Ољу Ивањицки – и многе друге.

Ја сам га упознао релативно касно, тек године 1993. Но, последњих седам или осам година виђали смо се редовно. Чули би се „преко жице“ обично два или три пута недељно. Причао ми је да, уосталом као и многи старији људи, има проблема са несаницом:

„Знаш, Никола, како се ја борим против те болести? Покушавам, на пример, да се сетим неких немачких дечјих песмица, које сам учио у српско-немачкој школи, у Београду, године 1940.“

И онда би се пожурио да ми рецитира једну, најчешће ову:

„Ich bin Peter, du bist Paul
Ich bin fleißig, du bist faul.“

Пошто је знао да преводим са немачког, покушавали смо заједнички да нађемо најбољи српски превод, где се не би изгубила ова рима, рецимо „аул“, како стоји у немачком оригиналу.

Изговарао је то као Немац, са савршеним акцентом, дакле, „хохдојч“. Када бих му то казао, радовао би се као мало дете. И уопште, његова природа имала је нешто у себи наивно, искрено, простодушно, безазлено. Управо како су мала деца – и генији.

Шта је све придонело да смо се Пеђа и ја тако зближили? Вероватно и немачки језик, који је он добро говорио. Знао је неке песме Гетеа и Хајнеа наизуст, „а ти си, Никола, једини коме могу да ове стихове кажем на немачком.“

Најзад, докторирао је Пеђа Ристић на универзитету у Грацу. Повезивала нас је и љубав према српској традицији. Несрећу српског народа и он и ја осећали смо као личну, сопствену. Једном смо ушли у једну кафану недалеко Београда, хтели смо да једемо јагњеће печење. Пеђа се одједном дигао и на запрепаштење власника ресторана, објаснио му је да неће да седи код њега, јер име кафане не стоји на српском, на ћирилици.

Да ли је Пеђа био геније? Многи његови добри познаници и пријатељи тврде да – јесте. Ја то не могу да кажем, јер ја слабо познајем сакралну архитектуру и математику. Могу само да кажем, да ми се нека његова остварења веома допадају. Храм светог Јована Владимира у Бару, рецимо. Или црква у Требињу, те она у Апатину, поред саме обале Дунава. То сам Пеђи и казао. Зато је одмах после немачких песмица прешао на, чини ми се, његову омиљену тему Евклидову (никада није казао „Еуклидову“) геометрију. Покушао је да ми објасни аксиоме Евклидове геометрије и аксиоме руског математичара Николаја Лобачевског.

Одлично је познавао и волео српску историју и културу. Знао је да подсети своје саговорнике, да је Србин Лазар са своја четири сина 1402. године направио часовник на Спасењском торњу у центру Москве:

„Ми данас досадисмо с оном проклетом виљушком на фрескама, а нико не помиње часовник Србина Лазара. Призрен је тада био европски центар часовничарског заната. Срби се не поносе оним што стварно имају“.

Такође је говорио да не смемо да заборавимо да је на Авали уместо уништене средњовековне тврђаве Жрнов подигнут споменик Југославији, чиме је заувек уништен документ о нашој историји: „Одговорност за овај злочин над српском културом сноси Александар Карађорђевић и његови најближи саветници“.

Био је до краја лојалан својим пријатељима. Често их је спомињао. Већ сам споменуо Ајзенбергове. Ево њихове приче:

„Једног дана, у јесен 1941, Матвеја и Александра хапсе Пећанчеви четници, под оптужбом да сарађују са комунистима. Саслушавали су их у општини Сопот. После три дана у ходнику су видели и Грету. Како није било доказа, пуштени су, а Грета остаје у општини, да ради као дактилографкиња код команданта тог одреда, војводе Милије Мајсторовића. Међутим, после неког времена, срески начелник који је штитио Ајзенбергове је смењен, а нови је послао жандарме да их ухапсе и одведу у логор. Грета је молила војводу Мајсторовића да их спасе, на што је он одговорио: „Добро, тебе и дете ћу спасити, мужа нећу“. Матвеја више никада нису видели. Грета је и даље сваког дана радила у војводиној канцеларији, водећи и Александра. Он пише: „Били смо, заправо, у затвору, али су нас увече, понекад, пуштали кући. Често и нису: тада смо спавали тамо, на поду“. Пећанчеви четници, по његовим речима, „нису били зли људи, изузев војводе и можда још двојице или тројице“.

Фебруара 1942. срески начелник је одлучио да се и Грета и Александар пошаљу у логор. Онда им је пришао један четник, ропочевачки богослов звани „Попче“, рекавши да у ствари хоће да им помогне. У суседној кафани попунио им је исправе. Уследило је скривање по Београду, до пролећа 1942. Неки познаници су их чували, а неки су били исувише уплашени. Видевши да не могу дуго, прихватају предлог Душана Стојадиновића: да оду у село Крепољин на Хомољу, где је удата његова сестра. На улазу у кањон реке Млаве зауставља их четничка заседа. „Ми о вама све знамо. Знамо да имате лажне исправе. Признајте ко сте и куда сте пошли. Биће боље за вас“, рекао им је официр. После толико неизвесности, Грети су се одузеле ноге, села је и све признала. Једноставно су чекали да их четници предају Немцима. Александар наставља:

„Четник је мирно саслушао, па скинуо шубару и рекао, прекрстивши се: `Госпођо, захвалите Свевишњем што Вас је надахнуо да кажете истину – ако је то, што сте рекли, истина. Ми смо Краљева Југословенска војска у Отаџбини и нећемо вас предати ни Немцима ни оним четницима од којих сте побегли. Имали смо информације да иде гестаповка са дететом и због тога смо вас задржали…“

Официр који их је сачекао био је поручник Јагош Живковић, командант Млавске бригаде. Потом су упознали и генералштабног капетана Симеона Синишу Оцокољића, команданта Млавског корпуса.

Четници су им рекли да не примају у своје јединице жене и децу, али да могу бити у непосредној близини и на њиховом казану. Ајзенбергови су се неко време осећали сигурно, али, онда су схватили да су и четници прогоњени: од Немаца, Бугара, љотићеваца и белогардејаца. Зато, кад год би кренуле осовинске операције, њима је дозвољавано да се придруже најближој бригади и да се крећу на њеном зачељу.