Народни музеј Краљево, 28. 12. 2025, Предавање Ненада Карамијалковића „Злочин и казна: Судбина официра Вермахта одговорних за Краљевачки и Крагујевачки масакр 1941.” [Видео]

Предавање Ненада Карамијалковића, помоћника директора Завода за заштиту споменика културе Крагујевац, „Злочин и казна: Судбина официра Вермахта одговорних за Краљевачки и Крагујевачки масакр 1941“, поводом 84 године од последњег дана боравка генерала Франца Бемеа у Србији, одржано је у Галерији Народног музеја Краљево, у уторак, 2. децембра 2025. године, са почетком у 18 сати.

На самом почетку догађаја, присутне је поздравио директор Народног музеја Краљево Дарко Гучанин, који је у уводном обраћању подсетио на трагичне догађаје из 1941. године. Он је посебно истакао значај Хитлеровог наређења од 16. септембра 1941. Године, упућеног начелнику Врховне команде Вилхелму Кајтелу, у којем се захтева да се у Србији „најоштријим мерама успостави поредак“. Управо је овај документ постао основ за све касније злочине, јер је Кајтел, поступајући по добијеним инструкцијама, прописао правило да се за сваког убијеног немачког војника стреља 100 цивила, а за сваког рањеног 50, принцип који је у јесен 1941. године довео до масовних одмазди и страдања у Краљеву, Крагујевцу и широм Србије.

Дарко Гучанин је нагласио да је један од трајних задатака музеја да чува успомену на све невино стрељане, као и да истрајава на откривању и представљању истине о одговорнима за ове незамисливе злочине. Управо том мисијом било је надахнуто и вечерашње предавање, посвећено официрима који су наредбе спроводили, њиховим личним судбинама и питању да ли су и у којој мери за почињена недела били кажњени.

Потом је публика упозната са научним и професионалним путем Ненада Карамијалковића, антрополога, кустоса, конзерватора и архивисте. Током рада у крагујевачким установама културе, Карамијалковић је стекао чак три стручна звања из области заштите културних добара, што га сврстава међу ретке, можда и јединствене стручњаке те врсте у Србији.

Ненад Карамијалковић је у уводу истакао да Краљевачка и Крагујевачка трагедија из октобра 1941. године, као једни од највећих злочина немачких трупа у Другом светском рату, ни данас не могу имати свој историјски и морални епилог док се не испуне три кључна услова: идентификација жртава, верификација судбина починилаца и недвосмислено изражено кајање немачке и аустријске државе за почињене масакре. Први услов су, како је навео, у значајној мери испунили историчари Силвија Крејаковић и Станиша Бркић својим монографијама „Идентитети жртава стрељаних у Краљеву октобра 1941.“ и „Име и број“. Други услов је у великој мери осветлио антрополог Виктор Бејатовић кроз књигу „Лепеза смрти“ и низ научних радова, а, како је нагласио, и сам Карамијалковић настоји да својим истраживањем тај процес заокружи. Трећи услов, јавно и искрено кајање држава наследница, тек је начет извињењем заменице председника Бундестага Клаудије Рот 2021. године у Шумарицама.

У свом излагању Ненад Карамијалковић је публици представио свеобухватно истраживање о официрима Вермахта који су носили главну командну и теренску одговорност за Краљевачки и Крагујевачки масакр у октобру 1941. године. Посебно је издвојио тројицу хијерархијски најодговорнијих: генерала Франца Бемеа, мајора Ота Деша и мајора Паула Кенига, чије су биографије, идеолошки обрасци и послератне судбине важно сведочанство о природи злочина и накнадној некажњивости.

Карамијалковић је Бемеа представио као официрa дубоко психолошки и идеолошки обликованог догађајима Првог светског рата, а посебно аустријским поразима од Србије. Навео је да су трауме распада Аустроугарске, као и унутрашњи анимозитет ка Србима, значајно утицали на његово деловање у Другом светском рату. Бемеова наредба од 25. септембра 1941. године, у којој говори о „освети за 1914.“ и позива да се целој Србији зада „застрашујући пример“, по Карамијалковићу најјасније осликава спој личне и нацистичке идеологије. Иако је био један од најодговорнијих за масовне одмазде, Беме никада није изведен пред суд. Након рата, како су га Британци ухапсили, извршио је самоубиство 1947. године пред почетак суђења у Нирнбергу.

Деш је као непосредни наредбодавац и организатор стрељања носио терет теренске одговорности. Карамијалковић је скренуо пажњу на чињеницу да је Деш припадао једној од најбогатијих породица у Немачкој, што је, уз положај и друштвене везе, вероватно утицало на његову послератну заштиту.

Иако се у послератној Немачкој против њега водила прелиминарна истрага, никада није одговарао, јер је поступак обустављен због наводног лошег здравственог стања. Умро је 1972. године као слободан човек.

Посебно је наглашена комплексност истраживања личности Паула Кенига, теолога и професора, чији војни досије није сачуван. Карамијалковић је указао на бројне мистификације и лажне приче о његовој смрти које су циркулисале у јавности, док је стварност много једноставнија: Кениг је након рата живео у Цвикауу, налази се у именицима до 1948. године, након чега му се губи сваки траг. Иако је био на листи ратних злочинаца УН-а, никада није ухапшен ни оптужен. Сведочење његовог војника Макса Ервина Келера, у коме га описује као арогантног и суровог човека, по Карамијалковићу најбоље осликава морални профил овог официра.

Карамијалковић је детаљно навео и судбине других високих официра Вермахта који су командовали трупама у Србији: Вилхелма Листа, Паула Бадера, Хајнриха Боровског, Адалберта Лончара, Паула Хофмана, Гинтера фон Бишофсхаузена и Валтера Цимермана. Осим Лончара, који је осуђен и погубљен у Београду 1947. године, остали су доживели дубоку старост без значајнијих последица, упркос огромној командној одговорности. Ови подаци, како је предавач нагласио, сведоче о затечености, незаинтересованости, али и политичким околностима које су омогућиле да тек мали број починилаца буде правно процесуиран.

Карамијалковић је указао да је посебно болно то што се ниједан председник или канцелар Немачке и Аустрије до данас није званично извинио за масакре из 1941. године у Србији. Иако су највиши немачки државници годинама одлазили на места страдања у Русији, Француској, Грчкој и Пољској, Србија је остала „рупа на мапи немачког сећања“. Тек је 2021. године потпредседница Бундестага Клаудија Рот први пут изговорила извињење у Шумарицама, истичући стид због непознавања српских стратишта и обећавајући да ће се та прича увести у немачке школске програме, обећање чије се испуњење тек очекује.

Карамијалковићево предавање представља важан допринос расветљавању не само злочина из јесени 1941, већ и сложених историјских, идеолошких и личних мотивa оних који су их спроводили. Његово истраживање открива дубине нацистичког и аустријског антисрпског наратива, механизме командне одговорности, али и послератну културу некажњивости која је оставила дубок траг у колективном сећању Србије. Ово предавање још једном показује да задатак истраживања, документовања и јавног представљања ових тема остаје од суштинског значаја за културу сећања и мисију Народног музеја Краљево.

Народни музеј Краљево