Печат, 27. 3. 2026, Србоцид – Знак за брзо препознавање – Интервју са Др Владимиром Умељићем

Др Владимиир Умељић, интервју поводом изласка из штампе књиге: Србоцид хрватске државе 1941-1945 – Крвави чвор српско-хрватских односа
Фото: Печат, Бр. 877, снимак

Поводом објављивања књиге „Србоцид хрватске државе 1941-1945 – Крвави чвор српско-хрватских односа“ (Прометеј, Нови Сад)

Србоцид је врло битан појам за брзо препознавање геноцида хрватске државе 1941-1945. над Србима, аналогно називима Холокауст у односу на геноцид над Јеврејима и Самударипен за геноцид над Ромима. Тај појам сам увео у науку 2006. године и од тада га све више истраживача и аналитичара користи, објашњава наш саговорник, аутор низа студија и књига о теми злочина геноцида над Србима.

Издавачка кућа „Прометеј“, Нови Сад, управо објављује једну Вашу нову историографску књигу о, како Ви то називате, Србоциду хрватске државе 1941-1945. Шта очекујете од тог издавачког пројекта?

Да поновим – брзо препознавање, лако за памћење и повољно, погодно за укорењивање у културу сећања не само нашег народа. Јер, сложићемо се, кад год се помене Холокауст, највећи број људи света зна о коме и о чему се ради, зар не?

Тај статус може и мора да оствари и дефинициони појам Србоцид.

До сада сам објавио дванаест обимних студија и велики број мултидисциплинарних анализа, приказа, расправа и есеја о Србоциду хрватске државе 1941-1945. Овај текст представља избор краћих прилога, објављених последњих година, закључно са неколико интервјуа медијима и јавних иступа.

Једна врста компендијума, дакле, а сврха лежи, као и увек, у представљању и ширењу истине, просвећивању и гајењу културе памћења, како Срба и Хрвата, тако и светске јавности. Јер то није само дуг према невиним жртвама, већ се само путем историјске истине крвави чвор српско-хрватских односа једног дана може разрешити и уступити место једној цивилизованој, толерантној и мирољубивој коегзистенцији.

У овој студији реч је о представљању и ширењу истине, просвећивању и гајењу културе памћења, како Срба и Хрвата, тако и светске јавности: Владимир Умељић

Ново је, међутим, да текст књиге, после уводне рецензије историчарке др Софије Божић, почиње Вашом „Декларацијом о Србоциду хрватске државе 1941-1945,“ као и да објављујете неколико критичких коментара о члановима српске Народне скупштине због њиховог односа према овој тематици. У којој је то функцији?

Један од жељених резултата и ове публикације би било врло примерено доношење једне Декларације о Србоциду хрватске државе 1941-1945. од стране највиших српских политичких представника а на основу општег друштвеног конзенсуса, и потом њеним ширењем у читавом свету, од УН и других релевантних светских организација до Влада и националних парламената у читавом свету.

Крајње је наиме време да српски парламентарци коригују своје врло чудно и већ пар пута поновљено падање на том фундаменталном испиту свести и савести, када су у Скупштини Србије одбили чак и да само дискутују о одговарајућим предлозима.

Текст ове Декларације се налази на интернету и до сада га је потписало неколико стотина људи из дословце читавог света, међу којима су и чланови САНУ, универзитетски професори и бројни доктори наука. То није нарочито велики број, али свако путовање почиње првим кораком.

А за подсећање, истина још никоме није шкодила, осим онима који су је изговарали, тако стари кинески филозоф Лао Тсе.

Како Ви разумете и објашњавате понашање српских парламенараца?

Ја то једноставно не могу да схватим. Но, вреди промислити о речима Николе Макијавелија о политичком делању: „Није важно ко шта каже или уради, важно је коме то користи“. А одбијање српских скупштинара да донесу Декларацију о Србоциду, о страхотном страдању сопственог народа у хрватској држави 1941-1945, недвосмислено користи само онима који поричу ту историјску чињеницу. Не српским жртвама, не њиховим потомцима, не историјској истини, не култури памћења. То је значи нешто о чему би српски парламентарци морали да размисле а не ја.

Србоцид хрватске државе 1941-1945 – Крвави чвор српско-хрватских односа, др Владимир Умељић, Прометеј, Нови Сад, 2026.

Каткад се чују разлози, да би Хрватска у случају доношења Декларације могла да омета европски пут Србије, али и да се геноцид над Србима догодио пре изгласавања УН конвенције о геноциду, да је то дакле правно проблематично?

То нити су разлози а камоли аргументи, већ – бесмислице. Јер као прво, ова Хрватска ће ионако све учинити да омете примање Србије у ЕУ, погледајте само шта она ради са Црном Гором, где се управо потврђује правило – једном успешно уцењени, плаћају унедоглед. А као друго, и Холокауст и Самударипен су се догодили пре изгласавања дотичне УН-Резолуције – и шта сад? Да ли то значи да Холокауст није био злочин геноцида? Волео бих да видим тј. чујем онога, који би се усудио да то тврди.

Ви већ деценијама заступате став да се тај „крвави чвор српско-хрватских односа“ замрсио још много пре 1941. године?

Однос Срба и Хрвата је најкасније од Велике шизме 1054, када је повучена граница између две велике културолошке традиције у Европи, римокатоличке и хришћанско-православне, однос две ратне стране на првој линији фронта.

Јер та граница, тај дубоки ров пролази кроз Балканско полуострво.

Од тада трају сукоби, перманентни покушаји насилног покатоличавања, асимилације и анихилизације Срба, што је све кулминирало Србоцидом хрватске државе 1941-1945. који, још једном, велики део хрватских водећих елита до данашњег дана релативизује, односно пориче.

Историја међусобних односа народа на западном Балкану је, дакле, оптерећена тешком и врло комплексно структурираном хипотеком прошлости, коју су стварали не само локални, непосредни учесници догађања, већ и далеко значајнији политички и идеолошки, државни и црквени актери империјалног карактера изван Балканског полуострва. То заправо није чудно, јер се „очеви историје“ врло ретко налазе у малим народима.

Само путем историјске истине крвави чвор српско-хрватских односа једног дана може се разрешити и уступити место једној цивилизованој, толерантној и мирољубивој коегзистенцији.

Како се ослободити те хипотеке и, пре свега, спречити понављање страхота прошлости?

Као прво, време је да сви они, који – врло разумно – одбијају примену силе при решавању проблема у својим односима, коначно схвате да су сви балкански народи историјски, географски, геополитички, економски, итд. есенцијално упућени једни на друге, за разлику од горе поменутих актера ван Балканског полуострва.

Али и – што уопште није за потцењивање – у великој мери и социјално-психолошки међусобно увезани у једну врсту, у колективном сећању дубоко усађеног „Гордијевог чвора“, при чему су се покушаји његовог разрешавања на начин Александра Великог (мачем) више пута показали као погрешни и трагични.

Они су дакле „осуђени“ једни на друге и неприродно стање: „Нити (могу) с тобом, нити (могу) без тебе“ („Nec tecum, nec sine te“) већ одавно је постало само друго име за тињајући фитиљ на пословичном балканском бурету барута.

То значи да Хрватима и Србима предстоји дуг и мукотрпан пут суочавања са заједничком историјом и безусловног дијалога у циљу приближавања, споразумевања и измирења, постизања нормалне коегзистенције. Тај пут нема иоле одговорну, разумну алтернативу а једини путоказ ка циљу је утврђивање историјске истине.

Како је, наиме, већ Радивоје Пешић својевремено рекао: „Само истина може спречити даље неразумевање, отуђења и крвопролића. Јер живот у заблуди рађа мржњу а само из истине се рађа љубав“.

Да, али Хрвати односно тај велики део њихових водећих елита схвата оваква објављивања као неосноване, само злонамерне оптужбе против њиховог читавог народа и одбија да расправља о томе. Како мислите да њих ословите?

То су провидне, демагошке алиби-флоскуле екстремних великохрватских идеолога за један колико ненаучни, толико и нехумани, односно неморални став. Тешко да ће се они икада просветити, приклонити искрености, поштењу, истини.

Овим и овде се међутим пружа рука оним другима, хоћу да верујем већини Хрвата.

Јер дијалог, поред осталог, подразумева да сви заинтересовани морају да схвате и прихвате, да не постоји нити колективна нити наследна кривица у односу на било које и било чије историјске девијације из прошлости, већ да само и императивно постоји заједничка одговорност за садашњост и будућност.

Сагледавање и прихватање (па и крајње непријатне) историјске истине не сме се отежавати и спречавати било каквим наизменичним, емоционализованим оптужбама с једне (српске) и острашћеном празном апологетиком с друге (хрватске) стране, већ мора стајати у служби хуманистичког принципа „Никад више!“

Сходно томе, ни ова књига није никаква „оптужница“, већ аргументовано утемељена тачка гледишта, заснована на верификованим – провереним и проверљивим – историјским изворима, која се нуди и ставља на дискусију.

Закључно, пут који су после Другог светског рата заједнички прешли Немци и Јевреји а захваљујући спремности немачке стране (науке, политике, система образовања, уметности, медија, релевантних социјалних установа и институција) да искрено и беспоштедно погледа у очи историјској истини о најгорем делу заједничке прошлости, даје наде да ће то и Хрватима и Србима једног дана успети.

Наташа Францисти

Печат, Број 877/2026, штампано издање

 
Лектура и коректура текста – Српски меморијал / а.м.