Политика, 10. 2. 2026, Заповест Нићифора Дучића

Архимандрит Нићифор Ј. Дучић (1832-1900), непосредно после Српско-турских ратова (1876-1878) Фото: Wikipedia, САНУ Ф 206/6, Богуновић, јавно власништво

Ове године се навршава 150 година од одлуке српске владе и кнеза Милана Обреновића да се крене у рат против турске царевине за ослобођење српских јужних територија које су биле језгро старе средњовековне српске државе. Био је то Први српско-турски рат, започет 1876. године. Донета је одлука да се образују четири војне јединице према Турској: Моравска према Нишу, Ибарска према Сјеници и Новом Пазару, Тимочка према Видину и Дринска према Босни.

Међу многим истакнутим војсковођама, а нарочито међу Ибарском војском у борбама на територији Старог Влаха у Првом, а касније и у Другом српско-турском рату (1876–1878), био је Србин из Херцеговине архимандрит Нићифор Дучић (1832–1900).

Стари Влах је планинско подручје југозападне Србије, чији су делови тада још били под Турцима, а припадају му: Прибој, Пријепоље, Нова Варош, Чајетина, Ужице, Ариље, Ивањица и део Сјеничког подручја.

На територији Старог Влаха јавио се велики број добровољаца из Србије, Херцеговине, Црне Горе и Босне обузетих ослободилачком идејом. Окупили су се у Крчагову код Ужица. Ту је као специфична војна формација српске војске формиран добровољачки одред (кор), који је деловао у саставу Ибарске војске.

Кнез Милан Обреновић поставио је архимандрита Нићифора Дучића за команданта свих добровољачких јединица Ибарске војске. Иако није имао војничко образовање, архимандрит Дучић је именовање заслужио својим ранијим ратничким искуством ратујући у Херцеговини и Црној Гори. Дучић је формирао свој штаб у којем су били: војвода Жарко Љешевић као заменик, два официра ађутанта поручник Андрија Филиповић и потпоручник Петар Борота, као командант батаљона постављен је потпоручник Тодор Јовановић, а за касира-благајника именован је Младен Ђорђевић. За комесара је постављен архимандрит милешевски Теодосије, а за заставника Ђерасим Лојаница и за писара Анто Голубовић. Главни свештеник у Добровољачком кору био је прота нововарошки Петар Поповић.

Операциони план предвиђао је да добровољачке јединице дејствују против турских снага у правцу Сјенице, Нове Вароши, Дуге Пољане и Пријепоља с ослонцем на планину Јавор како би избиле у долину Лима и спојиле се с црногорским устаницима.

Архимандрит Нићифор Дучић као командант српских добровољаца 1876-1878 Фото: Wikipedia, Kabuuum

О првим борбама Дучић је писао команданту дивизије генералу Заху, о акцијама заузимања Прибојске Бање, али и о турском нападу на Мокру Гору и спаљивању ове варошице и околних села као одмазди за губитке око Прибојске Бање и Нове Вароши.

У војним архивама сачувана је једна од заповести Нићифора Дучића из тих дана, која гласи:

„Војници! Сјутре ћемо у име Бога ступити у бој с Турцима, који скоро 500 година газе и држе у ропству српски народ, који није ни у најмучнијим временима изгубио наду за своје ослобођење. Јунаци! Сјутра је дан, да се види, ко је јунак. Знајте, да само јунаци задобијају слободу својему народу, а себи славу и вјечит спомен. С вјером у Бога, с послушношћу старјешинама, с одважношћу и срчаном до краја издржљивошћу на бојном пољу побјеђује се непријатељ. Напријед, јунаци! Напријед је побједа и слава, назад је стид и пропаст!

Командант кора, архимандрит Н. Дучић“

Једна од борби у којима су се добровољци истакли била је битка код села Васиљевићи на самој граници с турском територијом. У једној од тих борби командант Нићифор Дучић био је рањен шрапнелом турске гранате.

Због успеха у борбама 1876. године кнез Милан Обреновић произвео га је у чин пуковника, али је храбри Херцеговац то одбио.

Мала, али храбра Србија борила се против надмоћне турске војске, али без великих резултата, уз велике материјалне и људске жртве да би уз ултиматум Русије упућен Турској дошло до примирја 1. новембра 1876, а 28. фебруара 1877. године опет уз помоћ Русије, која је иначе званично била против овога рата, у Цариграду је потписан мир с Турском.

Србија се није мирила са стањем на терену па је после реорганизације своје војске од стране министра војног пуковника Саве Грујића ушла у Други српско-турски рат (од 1. децембра 1877) и то као савезница Русије која је такође повела рат против Турске.

Када су се 1877/78. године у Другом српско-турском рату завијориле ратне заставе архимандрит Нићифор Дучић је наставио ратовање као командант добровољачког Јаворског одреда у операцијама ослобођења Старог Влаха, од Увца до Нове Вароши.

Архимандрит Дучић био је први српски командант чија је војска пресекла турски пут преко Рашке области јер је са својим добровољцима извршио снажан продор и овладао територијом правца Увац – Кокин Брод – Нова Варош и ослободио га од Турака доневши овом крају дуго чекану слободу. Оно што је започео у Првом, завршио је у Другом српско-турском рату.

Победничку офанзиву српске војске која је ослободила своје јужне територије и даље напредовање у борбама ка Косову и Метохији зауставило је руско-турско примирје, закључено 31. јануара 1878. године.

За показано јунаштво у оба српско-турска рата кнез Милан Обреновић одликовао је архимандрита Нићифора Дучића сребрном и златном медаљом за храброст и Таковским командирским крстом на прсима.

Архимандрит Нићифор Дучић није био школован војник, попут генерала Фрање Заха, пуковника Илије Чолак Антића и мајора Михаила Илића, с којима је водио Ибарску војску, али је имао оштроумност војсковође и храброст коју је носио по генима херцеговачких јунака.

Миливоје Мишо Рупић, Београд