Политика, 16.10. 2017, Четници опет у истом гробу

Придворица: Откопавање јаме, Милисав Милутиновић десно Фото: Г. Оташевић, Политика

Чачак – Заменик вишег тужиоца у Чачку, Драган Калаба, издао је наредбу за вештачење гробнице убијених четника на Јелици, које је поверено специјалисти судске медицине др Љубиши Божићу из Београда. Зато је у току дана настављено откопавање те раке без обележја, коју су у недељу отворили чланови комисије за проналажење и обележавање свих тајних гробница на подручју Чачка, на основу података добијених скенером и законске дозволе.

Кад су се указале људске кости и лобања даље трагање је заустављено, и позвани су државни службеници – полиција, тужилац и криминалистички техничари – да би они спровели истрагу.

Наредбом заменика тужиоца од вештака се захтева утврђивање старости костију, трагова повреда на њима и положај посмртних остатака пошто се претпоставља да су у јарузи у Придворици затрпана двојица ликвидираних припадника Југословенске војске у отаџбини из суседног села Јездине: Радослав Радоњић Лукинац и Јарослав Милутиновић.

– У својим изјавама, датим у недељу по подне, др Милош Гостиљац из Краљева који је Радоњићев сестрић, и Милисав Милутиновић, син Јарослављев, потврдили су да знају ко је сахрањен у тој гробници, не траже међусобно раздвајање костију и захтевају да Радоњић и Милутиновић, пошто се верује да су у истом гробу провели 72 године, буду поново сахрањени заједно, у крипти Цркве Светог Успења у Чачку. Не траже потврду за то ДНК анализом. Изласком на гроб у Придворици, одмах је утврђено да је покојник чији су посмртни остаци откривени, био сахрањен лицем према земљи – каже за „Политику” Драган Калаба.

У решењу Окружног суда у Чачку (2008) о рехабилитацији Радослава Радоњића Лукинца (1918–1945) наводе се искази његове сестре Емилије Радоњић Гостиљац и сведока Милисава Милутиновића и Милуна Јовановића из Придворице. Радоњић је, описали су, почетком рата био у Љубљани као војник ЈВ у редовном кадру и избегао је заробљеништво тако што је пешке дошао до Чачка, преко Босне.

„Читаву 1941. провео је код куће, да би се почетком 1942. придружио јединицама Драже Михаиловића и до краја рата био припадник четника у Јездини. Никада никога није тукао, злостављао, нити убио. По завршетку рата, плашећи се одмазде нових власти, крио се са двојицом сабораца, а новембра 1945. пронашао их је и опколио Велимир Цветић са 30-40 наоружаних људи КНОЈ-а. Радослав се предао њима и они су га тада зверски мучили и убили”, наводи се у образложењу судског решења о враћању грађанских права Радославу Радоњићу.

Јарослав Милутиновић (1915–1945) из истог села и истог гроба, рехабилитован је 2010. у Вишем суду у Чачку. На основу исказа његовог сина Милисава Милутиновића и сведока Емилије Гостиљац, Миломира Јовановића и Добривоја Симовића, утврђено је да је пре Другог светског рата служио у Краљевој гарди а 1941. постао припадник четничког покрета и током рата обезбеђивао болницу у Јездини. За време рата није учинио никакав злочин нити било које друго кривично дело и био је поштен човек. У том решењу даље се наглашава:

„Крајем 1944. ухапсили су га припадници Озне и спроведен је у истражни затвор у Чачку али се знало да није чинио никаква злодела, па је имао статус слободњака и долазио кући. Пошто је у затвору на њега вршен притисак да учествује у стрељању четника на стадиону Борца у Чачку и то му било постављено као услов за пуштање из затвора он је, не прихватајући понуду, фебруара 1945. побегао из казнионице и крио се заједно са Радославом Радоњићем Лукинцем у околини своје куће, а с њима је био и Драгослав Вучићевић. У јесен 1945. организована је потера па се заједно са Радоњићем предао припадницима КНОЈ-а, и био стављен у притвор, у једној кући партизанског штаба. Затим је поведен у правцу планине Јелице где су били сурово мучени, упрегнути у кола, бодени ножевима и на крају заклани.”

Г. Оташевић