Српски меморијал, Политика, 5. 1. 2013, Холанђани трагају за српским гробовима [из Архиве] Мапа

Холандија, Гардерен: Споменик српским војницима умрлим од шпанске грознице по завешетку Првог светског рата Фото: sr.Wikipedia, Muumi CC BY-SA 3.0

Миодраг Гавровић, осамдесетједногодишњи земљорадник из Милочаја код Краљева пре два дана је тек, после више деценија, дознао шта се збило са његовим стрицем Милошем Гавровићем.

Покрај спомен-обележја на месном гробљу те информације и смртовницу пружили су му политиколог Фабијан Вендриг из холандског града Ден Бош и Татјана Раковић из Београда, рођена у Милочају. Објашњење је гласило да Милош није, како на овдашњем споменику пише, „умро 1918. године, у заробљеништву у својој 26. години, већ годину дана касније, попут десетине његових другова, пред повратак кући од последица болести шпанске грознице. Дознао је Миодраг и да Милош, поред овог има још једно спомен-обележје, у холандском месту Гардерен. Али, ни данас се са сигурношћу не зна где су његове кости.

Откуда ови подаци после толико времена и то од госта из далеког света, питао се и изненађени Миодраг, изражавајући уз сузе и велику захвалност гостима. Истина, дознало се пре седам-осам година, да у Холандији, у близини града Едеа, у селу Гардерену постоји споменик српским војницима који су ту умрли од шпанске грознице по завршетку Првог светског рата. Споменик је, како је у јулу 2006. у нашем листу писано, открио холандски професор Јован Качаки, а од даљег пропадања привремено га је заштитио локални пастор Хајсан Хинкел, а уз ангажовање наше амбасаде и Новице Савића, председника клуба пријатељства у Холандији. На споменику је тада уклесано 29 имена страдалих заробљеника и натпис „Умрли за Србију. Благодарна отаџбина Србија“. Одржан је парастос, а тадашњи амбасадор др Радослав Стојановић је нагласио да „у Холандији постоји још српских гробница из Првог светског рата”. Додао је да је тадашњи конзул наше амбасаде у Хагу Бојан Кљајић одржавао везе са српским круговима у Холандији и да је било неопходно истражити архиве и у Србији и у Холандији, како бисмо одужили дуг према нашим часним прецима.

Међутим, догодило се да тај посао наставе Фабијан Вендриг и његов пријатељ Џон Стинен из Хага. Њих двојица су доказани пријатељи Србије и српског народа, а Фабијаново одушевљење нашом историјом, јунаштвом и патриотизмом код њега је још више подстакнуто посетом Кајмакчалану пре две године, и новим сазнањима о српској историји и улози Србије у Првом светском рату. Нема важнијег историјског места у Србији које затим није посетио, а када је дознао да у његовој земљи постоје гробнице српских војника са пријатељем Стиненом кренуо је у истраживање. У помоћ су позвали и Татјану Раковић, професорку енглеског језика која живи у Београду, а коју су упознали посредством електронских друштвених мрежа.

Мапу српских стратишта у пуном формату и са навигацијом можете погледати овде

И, током „копања“ по холандским архивама дознали су да се у периоду тог рата, на тлу Холандије, као неутралне земље а у складу са међународним конвенцијама и споразумом зараћених страна, нашло на хиљаде избеглица и затвореника. Међу тим војницима било је и 1.160 Срба. Но, у јануару и фебруару 1919. године, пред повратак кући, од епидемије шпанске грознице, умрло је 87 српских заробљеника и још петоро од других узрока. Тако су 92 заробљеника сахрањена у Холандији. У Гардерену 30, у Најмегену 19, Лонекеру 17, Дордрехту 15, Хенгелу 3, Ротердаму 2, Боргеру 2, Амерсфорту један и Нив Берти један. Али, сходно холандским законима ови гробови, после десет година нису морали бити сачувани па су се 1938. године југословенске власти договориле са представницима државе Холандије да се тела ексхумирају и пребаце у Чехословачку. Остало је једно, а два су била ексхумирана још раније, па је тако 89 ковчега транспортовано 18. маја 1938. године до холандско-немачке границе и у месту Вилеру предато Немцима који је транспорт требало да отпрате до Чехословачке. Где су завршили ти ковчези, да ли у некој масовној гробници српских војника, у Чешкој или Словачкој, ни данас се не зна. [После објављивања текста, судбина српских војника је разрешена и утврђено је да су они кроз Немачку и Чехословачку стигли до меморијалног комплекса Јиндириховице,где и сада почивају – Српски меморијал]

Ипак, ови холандско-српски истраживачи су успели да дознају сва имена и за све умрле српске заробљенике добили су копије смртовница. На већини је чак и уписано место у Србији из којег потичу па је тако, на своје велико изненађење, Татјана Раковић дознала да је Милош с почетка текста из њеног родног краја.

– Наш следећи корак је да истражимо и дознамо где су окончале кости ових српских војника. Били смо у Вилеру у тамошњем архиву нема ништа, али ћемо посетити архив у Бону јер Немци су сигурно о томе оставили неки писани траг. Морам рећи да све ово што радимо није политика, није Хаг, Младић… Јесте да нам је драго што показујемо да нису сви Холанђани антисрпски расположени, али нам је пре свега стало до смираја душа ових паћеника и истине за њихове потомке – истиче на крају разговора за „Политику” Фабијан Вендриг.

 
Мирољуб Дугалић

Скица рестаурације споменика у Гардерену протојереја-ставрофора Војислава Билбије, свештеника парохије Ротердамске Фото: Secanje.nl

Кретање рестаурације споменика у Гардерену и шта је било после: 

Изглед (2004) већ оштећеног, првобитног споменика који је подигло посланство Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца априла 1919. године.

На  споменику је уклесано: „Умрли за Србију. Благодарна отаџбина Србија“.

Испод тога ређају се имена: Д. Ј. или Ђ. Вукосављевић, С. Богосављевић, М. Милосављевић, Д. Ј. или Ђ. Стојадиновић, Н. Брчаревић, М. Дамјановић, М. Миладиновић, И. Антонијевић, И. Стефановић, М. Марјановић, А. Милошевић, П. Мартиновић, С. Маринковић, М. Милојевић, В. Бошковић, М. Матијевић, Д. Мијатовић, А. Станковић, В. Симоновић, С. Лазаревић, В. Вукотић, Т. Митровић, В. Митровић, Б. Радовић, М. Николић, С. Васић, Д. Ј. или Ђ. Перић, В. Матић и Б. Лазић.

Почевши од 2004. године Амбасада Републике Србије у Холандији се укључила у потрагу за српским споменицима у Холандији и њихово одржавање. У годинама које су следиле холандско-српски Одбор је прикупио потребна средства за рестаурацију, у сарадњи са Српском православном црквом у Холандији и Амбасадом Републике Србије.

Рестаурација је завршена 2006. и исте године је одржан први помен у знак сећања на Србе који су умрли и били сахрањени на овом гробљу.

Годину дана касније, поред споменика је додат крајпуташ. 

Додата је и спомен-табла још 14 имена Срба који су умрли у Еншедеу и 21 име пострадалих у Најмегену. Споменик је званично пребачен у надлежност амбасаде Србије 1. октобра 2011. године а Одбор је распуштен.

 Године 2012. постављено је 29 крстова  као знак сећања на Србе који су првобитно били сахрањени на овом гробљу.

Списак преминулих српских бораца који су 1919 године сахрањени на тлу Краљевине Холандије на сајту Српске православне црвке у Холандији, Епархија Западноевропска. 

Сваке године, прве суботе у октобру на гробљу се одржава помен.

– Српски меморијал / а.м.