Политика, 9. 5. 2025, Момчило Павловић: Девети мај – талац високе политике

Документ о безусловној предаји немачке војске у Другом светском рату, потписан у штабу генерала Ајзенхуера у Ремсу, Француска, 7. маја 1945. године (ефективно од 8. маја у 23.01 часова). Потписи;; У име немачке Врховне команде ген. Јодл, у име савезника ген. Ајзенхауер, В.Б. Смит, за СССР ген. И. Суслопарлов; као сведок француски генерал Ф. Севез Фото: Wikimedia Commons, Army Signal Corps Collection, Office of War Information

Осмог маја 1945. у Берлинском предграђу Карлсхорст, у сали официрске мензе зграде бивше немачке школе војних инжењера, потписана је друга капитулација немачке војске, пошто првом капитулацијом у Ремсу у штабу Ајзенхаура Стаљин није био задовољан.

Четири заставе на зидовима – совјетска, америчка, британска и француска – симбол су братства у оружју. У салу улази маршал Совјетског Савеза Георгиј Жуков, главнокомандујући маршал ваздухопловства краљевских ваздухопловних снага сер Артур Тедер, генерал Шпац, адмирал Баро, генерал Делатр де Тасињи и чланови совјетских, америчких, британских и француских делегација. Мало је људи у сали, мало је речи проговорено.

Маршал Жуков у пратњи главнокомандујућег маршала ваздухопловства Тедера објављује на руском да су опуномоћеници немачке Врховне команде стигли да приме одредбе безусловне капитулације.

„Уведите представнике немачке Врховне команде“, рекао је маршал Жуков ордонансу. Немачки генерали улазе у салу. Први улази генерал-фелдмаршал Кајтел. Њега прате генерал-адмирал фон Фридебург и генерал пуковник Штумпф. Они заузимају места која су им одређена. Иза њих стоје ађутанти.

Маршал Жуков и главнокомандујући маршал ваздухопловства Тедер објављују: „Сада ће се потписати акт о безусловној капитулацији.” Ове речи преводе се Немцима. Кајтел одобрава главом: „Да, да, капитулација.”

Маршал Жуков и маршал Тедер питају: „Имате ли у рукама акт о капитулацији, познајете ли садржину акта, пристајете ли да га потпишете?” „Да, ми пристајемо”, одговара Кајтел. Он отвара своју кожну торбу са документима, ставља монокл, узима перо и спрема се да потпише акт. Маршал Жуков га зауставља.

„Ја предлажем да представници немачке Врховне команде лагано дођу овамо код стола да овде потпишу акт.” н означава место где фелдмаршал треба да стане. Кајтел се диже и прилази означеном месту, седа за сто и потписује све примерке акта о капитулацији један за другим. То траје неколико минута. Сви ћуте, само фотографски апарат шкљоца. Пошто је потписао капитулацију, фелдамаршал Кајтел се диже и гледа око себе. Нема ништа да каже, а и не очекује ништа. Одједном се насмеши… намести свој монокл и врати се свом месту код стола немачке делегације. Али пре него што је сео, он показа поново своју маршалску палицу и затим је стави на сто. Затим је акт о капитулацији потписао генерал-адмирал фон Фридебург и генерал-пуковник Штумпф. Све се одиграло у потпуној тишини без иједне речи. Затим су опуномоћници Врховне команде Црвене армије маршал Совјетског Савеза Жуков и опуномоћеник Врховне команде Савезничких експедиционих снага главнокомандујући маршал ваздухопловства Тедер, као и сведок генерал Шпац и представници Француске делегације генерал Делатар де Тасињи ставили своје потписе на документ.

Савезничка депеша о капитулацији војске Немачке 7.5.1945. Фото: Твитер saketvemprala

„Чланови немачке делегације могу сад да напусте салу.“ Немачки генерали се дижу и излазе. Сви који присуствују овом историјском акту радосно честитају један другом победу. Рат је завршен. Маршал Жуков рукује се са маршалом Тедером, генералом америчке армије Шпацом и са другим генералима. Победа. Човечанство може да одахне. Овако је руска агенција Тас описала сам чин потписивања капитулације.

„Вековна борба словенских народа… завршила се победом. Ваша храброст је победила нацисте. Рат је готов…“ „Девети мај је дан народне прославе – Дан победе.“ Ово су изводи из Стаљиновог обраћања совјетским народима преко радија и реченица из Указа Президијума Врховног совјета СССР-а од 8. и 9. маја 1945. Тиме је окончан Други светски рат у Европи. Најбруталнији и најсмртоноснији рат у историји човечанства.

У Југославији, без обзира што су ратне операције настављене до 15. маја 1945. Председништво АВНОЈ-а на челу са председником Иваном Рибаром је тога дана издало посебно саопштење којим је девети мај проглашен народним празником победе и у Југославији: „Да би се достојно обележио дан деветога маја 1945. године, када су победе Црвене армије и армија свих Уједињених нација крунисане безусловном капитулацијом хитлеровске Немачке и када је херојска Југословенска армија победнички завршила своје велико ослободилачко дело потпуним ослобођењем наше отаџбине, Председништво АВНОЈ-а проглашава девети мај општенародним празником победе. Празник победе, Девети мај, славиће се у Демократској федеративној Југославији као свечан празнични дан.

Следеће 1946. Дан победе је дефинисан као дан тријумфа слободољубивих народа над носиоцима фашистичког мрака и тираније. Београд је прославио Дан победе на најсвечанији начин – величанственом војничком парадом, смотром снаге и дисциплине Југословенске армије.

Дан победе 1947. обележаван је у знаку изградње земље и остваривању Петогодишњег плана „који ће омогућити свима нашим народима и сретнију будућност“. Одата је захвалност жртвама и истицана велика улога Црвене армије. „Велика је и неоцењива заслуга славне Совјетске армије и народа који су са беспримерним жртвама омогућили и решили победу над фашистичким освајачима, и тиме спасили мале народе од фашистичког ропства, а човјечанство средњовековног мрака. Велика је заслуга слободољубивих народа свих уједињених земаља у великом ослободилачком рату за то, да ми данас славимо Дан победе у знаку мирне изградње и обнове своје порушене земље.“

Савезнички и совјетски високи официри непосредно пошто су ген. Јодл и немачка делегација потписали безусловну предају немачких оружаних снага, Ремс, 7. мај 1941. године. На фотографији с лева надесно ген. И. Суслопаров, ген. Ф.Е.Морган, ген. В.Б.Смит, кап. Кеј Самерзби (заклоњен), кап. Х.Ц.Бачер, ген. Д. Ајзенхауер, марш. А. Тедер Фото: Wikimedia Commons, Army Signal Corps Collection, PD-USGov-Military-Army

Већ 1948. у Југославији није обележен Дан победе нити су преношене вести из Совјетског Савеза. Дуги низ година, почев од 1948. године, овај празник се ни у СССР-у није славио помпезним догађајима, па чак није био ни „црвени дан календара“. Иако је постојало снажно памћење, Дан победе званично је постао државни празник у Русији и још 15 република СССР-а тек 1965. на 20. годишњицу победе у Великом отаџбинском рату. Тада је одржана и велика војна парада. Параде су одржане поново 1985. и 1990. године, после чега се одржавају сваке године. Тај обичај се задржао до данас, с тим што му је последњих година придодата и својеврсна грађанско-патриотска манифестација „Бесмртни пук“ (настала 2007), која је прихваћена и постала међународни јавни покрет за очување личног сећања у око 80 земаља. Потомци ратника на Дан победе марширају у колони улицама градова са фотографијама својих рођака – који су се борили или страдали у рату.

Данас, у политичкој и јавној сфери доминантно је питање ко је дао највећи допринос сламању фашистичких сила и однос према доприносу и жртвама Црвене армије и СССР у сламању, али и ослобођењу не само СССР него и великог броја земаља источне и централне Европе. У одговорима на ова питања истичу се различити аргументи, говори се о ревизији историјских чињеница, изједначава се фашизам и комунизам, руше споменици, релативизују жртве, једни упозоравају на обнову нацистичких и фашистичких идеја, други то одбацују и слично.

Иако се у многим земљама и на различите начине обележава и комеморише изостаје не само јединствено обележавање него и јединствено вредновање и сећање на тај дан. За једне је то Дан победе у великом Отаџбинском рату и обележава се војном парадом, за друге је то дан сећања на жртве рата, за треће је дан туге, замена једне окупације другом и у новије време, од 1985. то је и Дан Европе. Садашњост и политичка реалност битно утичу на вредновање догађаја од пре 80 година и садашњост мери и вреднује историју, без узимања у обзир контекст времена и вредносног система из 1945. године.

Победа у Другом светском рату била је резултат заједничких напора антихитлеровске коалиције, где су СССР и САД и Велика Британија играли кључне, али различите улоге. Иако је победа била заједничка, допринос победи, а посебно трагичан биланс војних и цивилних жртава, није био исти. На тој победничкој страни је била и Југославија, а посебно српски народ који због својих жртава, страдања и борбе против фашизма, има ваљане разлоге да обележава дан победе у Другом светском рату. Али као европска земља и народ који припада и дели вредности европских народа, а који није нити ће скоро бити члан Европске уније, треба да обележи и Дан Европе. Не да један празник замени другим, већ да обележава оба према свом нахођењу и својим, добро и хладно промишљеним интересима, јер је сваки од њих важан и јединствен и за Србију данас и сутра.

Проф. др Момчило Павловић