Споменик борцима и жртвама фашизма у Босанкој Бојни Фото М. Пилиповић, Политика
Судбина села код Велике Кладуше илустрација страдања овдашњих Срба у прошлом веку
Ратни дневник историчара, генерала и народног хероја Југославије Ивана Шибла, борца Бојанске чете у Другом светском рату, на основу којег је 1969. године, у српским селима код Велике Кладуше снимљен један од најбољих југословенских филмова „Кад чујеш звона” Антуна Врдољака, актуелан је и данас.
Шибл је у свом дневнику, објављеном у Загребу 1966. године, описао како је наоружан пиштољем, који му је поклонио Раде Кончар, секретар ЦК Комунистичке партије Хрватске, дошао из Загреба у села Бојну и Глиницу, те се прикључио Бојанској чети, састављеној од партизана из српских села испод Петрове горе. Четом је командовао Раде Грмуша Рара, касније генерал-мајор и народни херој. Бојанска чета имала је шездесет партизана, већином средовечних бркајлија и младића наоружаних карабинима и ловачким пушкама. У свом наоружању имали су, примитивно израђен топ од гвоздене цеви и дрвеног сталка. И тај топ коришћен је у борби на Сувој међи, насупрот муслиманских јединица којим је командовао Зариф Заре Пашагић.
Њих је Шибл представио и као усташе и Турке, који су, трчећи између положаја, по ничијој земљи, крали снопове натруле кукурузовине. На крадљивце, из карабина, пуцали су најбољи стрелци Бојанске чете, Милан Врпољац и Раде Бијелић по надимку Брко који је писцу Ратног дневника испричао, како су се, довикивали Срби и муслимани: „Наш командир зове се Рара, а њихов Зара. Они вичу, Бољи Зара него Рара, а ми, Бољи Рара него Зара… и псујемо се… Што би друго”.
Шибл, најмлађи Титов генерал који је преминуо 1989. године, пре коначног распада земље за коју се борио, ове догађаје описао је речима: „Они одрпанци који под претњом смрти отимају гнилу кукурузовину са запуштених поља, јесу из Врнограча и околних села. Сматрају их дивљим и опасним борцима. О њима постоји изрека – кад га гониш, нећеш га стићи, кад те гони, нећеш утећи”.
Устанак против окупатора, подигнут 27. јула 1941. године у Босанској Бојни, и борба за слободу у Другом светском рату, уз велике жртве, није Србима устаницима донео трајни мир нити потпуну слободу. Десетак српских села међу којима су Босанска Бојна и Глиница, по други пут су, у рату од 1991. до 1995. године, неповратно попаљена и уништена. У Крајини, на Банији и Кордуну, српским крајевима које дели државна граница БиХ и Хрватске, историја се поновила. После трагичног рата вођеног због националне нетрпељивости и мржње, Срби су, у последњем рату, принуђени на одлазак, без повратка. Остале су развалине кућа, неоране њиве, запуштене воћке, оскрнављена српска гробља, оштећене цркве и неистражене масовне гробнице.
Бојанчани су, већином избегли у Србију, без наде у масовнији повратак, изузев стараца који су стигли у завичај, на вечно почивалиште. Миле Грмуша, правник и потомак већ поменутог команданта и хероја Раре, из Футога где живи последњих 30 година, у родно село долази једном годишње, 19. аугуста, на Преображење. Тада се код цркве у Градини, коју су Срби обновили, одржава народни збор.
„Бојна живи један дан а умире целе године. То је последица страдања у два рата. Срби из ових, сада пустих крајева, пре 80 година скончали су у масовним гробницама а у рату пре три деценије, њихови потомци отишли у избегличким колонама“, казао је за „Политику” Миле Грмуша, рекавши такође да су Ратни дневник Ивана Шибла и филм „Кад чујеш звона“, визионарски и пророчки. Догађаји који су у Дневнику описани и у филму приказани, поновили су се.
Са споменика у центру Босанске Бојне, скинуте су плоче са именима устаника, бораца и жртава фашизма у Другом светском рату. Жарко Петровић из Глинице, сада становник Истре у Хрватској и предратни председник Општине Велика Кладуша, недавно је упутио отворено писмо бившим суграђанима.
Устанак подигнут у Босанској Бојни у ноћи између 26. и 27. јула 1941. године припремали су Хуска Миљковић и Тоно Хроват. Нејасно је, зашто ова двојица чланова КПЈ нису ширили устаничку активност и међу тадашњим Хрватима и муслиманима, а не само међу Србима, упитао је Петровић. Може ли се закључити, написао је овај бивши политичар, да је и то један од разлога масовног страдања српског становништва и напредних муслимана услед усташке одмазде.
Морамо рашчистити са својом прошлошћу јер народна је изрека, „ко не зна своју прошлост, она ће му се поновити”, а кад се она понавља увек страдају најслабији, написао је Петровић. Његовој теорији иде у прилог и статистика. Према попису 1971. године, у Босанској Бојни било је 720 становника, три пута мање него пре Другог светског рата, а 15 пута више него по попису 2013. године.
Судбине обичних људи у вртлогу рата и револуције
Филм „Кад чујеш звона“ у којем играју Борис Дворник, Павле Вуисић, Борис Бузанчић, Ивица Видовић, Фабијан Шоваговић, слојевита је прича о судбинама малих људи захваћених вртлогом рата и револуције. Утемељена је на истинитим догађајима.
У три суседна села становнике различитих националности и вероисповести рат је одмах на почетку, успео посвађати. У тој борби многи су страдали али су српске жртве биле највеће. Филм је 1969. године награђен Великом сребрном медаљом на фестивалу у Москви, двема „Златним аренама” у Пули (Борис Дворник, за улогу Кубуре и Франо Водопивец за камеру), а на истом фестивалу освојио је и награду публике „Јелен”.
Милан Пилиповић
