РТС, 5. 2. 2026, Вуле Журић: Нирнбершки процес из југословенског угла: Сведочења Алберта Вајса и Оскара Давича о суђењу нацистичким вођама

Поглед на судијски кор (слева надесно: Александар Волчков, Јона Никиченко, Норман Биркет, Џефри Лоренс, Френсис Бидл, Џон Паркер, Андри Донедије де Вабр и Робер Фалко) током саслушања сведока на суђењу у Нирнбергу, 1945. Фото: Wikimedia Commons, the Harvard University Law School Library, Harvard University, Cambridge, Mass, Аутор: United States Army Signal Corps photographer

„Отворио сам врата и ушао, осећајући да бледим. Ниска решеткаста преграда од ораховине делила је свом ширином судницу на два неједнака дела. Већа половина, галерија и партер, са седиштима као у позоришту, били су већ пуни публике која је с пажњом пратила расправу. Многи су кроз дурбин посматрали судије и оптужене, као што се у позоришту гледају глумци. Други, са слушалицама на ушима, бележили су у блокове оно што им је изгледало значајно или необично“.

Потом описује судије и тужиоце, а онда прелази на окривљене:

„У левом углу, тачно лицем у лице са судијама, седели су оптужени на ниским клупама. Утисак који су остављали био је поражавајући. Чинило ми се да сам преварен, иако не бих одмах знао да кажем зашто. У гомили, један уз другог као на хрпу бачене ствари, кад се при улазу још издалека угледају, деловали су недиференцирано уплашено, непроветрено и подбуло, њихове косе или ћеле имале су све одреда исту, плавичастосиву боју буђи, а њихова тела, под цивилним или војничким оделима, тако су се чудно спихтијано држала да се морало помишљати да су већ лежали под земљом, где су се напили трулежи и влаге“.

Давичо запажа како сви оптужени носе црне, затамњене наочаре. Наводно су их носили да би се заштитили од јаких светала рефлектора, али и судије су проводиле дане под истом светлошћу, па их ни они ни тужиоци нису носили.

„Зашто су нацисти тражили наочаре?“, пита се Давичо. „Шта су желели да сакрију црним стаклима? Грижу савести? Помањкање кајања? Или можда су хтели, ‘штитећи очи’, да ставе суду до знања да су уверени у немогућност смртне пресуде? Је ли то одбрамбени маневар? Или потреба да, разголићени оптужницом, не открију панични страх који је признање грехова? Наивност, у сваком случају.“

Потом прелази на описивање оптуженика и Герингу посвећује неколико страница:

„Геринг се одмах препознаје. Пре рата, по киосцима нашим с неизбежним немачким илустрованим журналима, виђали смо га како жовијално отвара пољопривредне изложбе, стоји на подијуму пред кадетима, инспицира рурску ратну индустрију уз закуску и полаже безбројне камене темељце тако спретно као да то не размазује мистријом малтер по цигли него сребрним ножићем – бутер по хлебу. Али сад од његовог славног касарнског вицмахераја – ни трага. Ипак, кад не седи скљокан у нападу апоплектичне депресије, он једини још налази дрскости да стави покоју неучтиву примедбу на рачун оптужбе. Смршао је доста, али лице му није изгубило задриглост, ни покрети – брзину. С нечим од вепра у бесним погледима које баца на све око себе, он често, налакћен на ограду која дели оптужене од бранилаца, хвата главу у огромне шаке. Но никад не остаје дуго у једном положају. Уз трзај, он се заваљује и дебела храстова клупа дуго шкрипи под њим. Убрзо се усправља, надима широка прса, онда се опет врпољи. Често завлачи кратки кажипрст, дебео као сафалада, у широки оковратник доламе, као да га и он дави. Обучен је у своју сасвим светлу луфтмаршалску униформу, која без ширита, ордења, ознака, чина и ленти подсећа на мало упрљану куварску блузу“.

Не знамо да ли је у исто време када и Давичо у нирнбершкој судници била и Ребека Вест. Она је у своме тексту о суђењу записала како је Геринг био мешавина блефирања и кукавичлука. Упоредила га је са дебелим женама које су се у касним јутарњим сатима могле видети у доврацима степенастих марсејских улица како гладе своје дебеле мачке.

Др Алберт Вајс на Нирнбершком процесу

У свом извештају састављеном у Нирнбергу 2. априла 1946, др Алберт Вајс јавља председнику Државне комисије и југословенске делегације Душану Недељковићу како је Герингово саслушање почело 13. марта после подне. Вајс прво по данима и темама набраја шта су све Геринга питали поједини тужиоци и примећује да су његови искази „са наше тачке гледишта повољни“.

Потом даје суштину Герингове одбране:

„У својим врло дугачкиом изјавама, он је у главним цртама изнео скоро цео историјат немачког фашизма. Више пута је нагласио да је поред Хитлера, он био најодговорнији човек Рајха под нацистичким режимом и да прима пуну одговорност за свој рад, као и за рад њему подређених органа и установа, без обзира да ли је он лично за тај рад у сваком случају знао или не. Он је са сведочкога места у суду још и сада покушао не само да брани нацистичку политику и њене акције, већ да је још више глорифицира, служећи се пропагандним и говорничком обратима и смицалицама. Истакао је своју оданост Хитлеру до краја, мада су односи између њега и Хитлера почели од ’43. наовамо да се погоршавају и најзад су се срушили Геринговим хапшењем. Он о ратним злочинима и злочинима против човечности, од којих су многи чињени и од њему директно подређених органа, тврди да ништа не зна, односно да до самога суђења није знао“.

На крају Вајс закључује како је просекуција са Герингом имала „доста тешку борбу, али је свакако ипак у пуној мери успела да га прикаже у правом светлу“.

Вајс се у својим извештајима кад код је у прилици усредсређује на оне делове процеса који су се директно тицали нацистичких злочина почињених на тлу Југославије. Он врло јасно разјашњава и све процедуралне заврзламе суђења и уочава каквог то утицаја има на материјал који је прикупљала Комисија.

Део оптужених на суђењу пред Нирнбершким трибуналом: први ред, слева надесно: Херман Геринг, Рудолф Хес, Јоаким фон Рибентроп, Вилхелм Кајтел; други ред, слева надесно: Карл Дениц, Ерих Редер, Балдур фон Ширах, Фриц Заукел; снимљено 1946-1946. Фото: Wikimedia Commons, Office of the U.S. Chief of Counsel for the Prosecution of Axis Criminality/Still Picture Records LICON, Special Media Archives Services Division (NWCS-S), the National Archives and Records Administration (NARA), (NAID) 540128

 
„British Pathé“ о Нирнбершком процесу

Из његових извештаја јасно се види да се наш положај у односу на велике силе нимало није променио од Берлинског конгреса или Версајске конференције. Иако смо и у Другом светском рату поднели велике жртве и, за разлику од многих других окупираних европских земаља, све време водили оружану антифашистичку борбу, наш глас у судници се не чује директно. Једино се можемо уздати у добру вољу четири тужиоца.

Тако совјетски тужилац при испитивањима појединих оптуженика у потпуности игнорише све наше поднете му доказе и не поставља нити једно питање које се тиче Југославије. Ненадано, британски или амерички тужилац приупита понеког окривљеног о догађајима у Југославији иако му Вајс претходно није предочио прикупљене доказе.

Вајсови извештаји тичу се и техничких проблема са којима се суочавао као фактички шеф наше делегације у Нирнбергу. Одмах по доласку у Нирнберг, само што се председник делегације Недељковић вратио у Београд, Вајс у извештају од 8. јанура 1946. јавља како се ситуација „знатно погоршава, јер остаје(м) ту сам, а са огромним несвршеним послом“:

„Све остале заинтересоване делегације, чији материјал долази сад на ред, довеле су после судских ферија велика појачања екипа и раде пуном паром, а наша делегација спала је баш у најважнијем моменту и у пуном јеку највећег посла на једног човека… Најмилије би ми било, да што пре дођете овако, да с неким поделим одговорност, коју ни за једну другу делегацију не носи један човек сам“.

На крају извештаја наводи: [ни] „новчано питање такође није решено. Крпарим“.

Ипак, након неколико месеци, Вајс у свој нирнбершки дневник записује како га, упркос жељи да што пре оде кући, радује што ће у Нирнбергу остати до краја процеса. „Све више сазрева у мени књига о процесу“, записује у дневник. „И чини ми се да ми је готово дужност да ту књигу напишем, као једини Југословен који сам готово цео досадашњи ток процеса пратио на лицу места.“

То је био напор…

Др Вајс није успео да објави књигу о Нирнбершком процесу јер је, услед последица које је на његово здравље оставило време проведено у немачким логорима, преминуо 1965. године.

Двадесет последњих година живота је испунио вредним радом на више поља. Прво је радио на Институту за међународну политику и привреду у Београду, да би се потом посветио професури на Правном факултету у Београду, а наставио је и своју активност у јеврејским организацијама. Током 1955. боравио је у САД, где је радио на изручењу Андрије Артуковића Југославији. Био је и вредан сарадник израелских судских органа када је у Јерусалиму суђено Адолфу Ајхману.

Сем бројних стручних радова, иза себе је оставио и обимну студију „Развитак цивилизације“. Реч је о прикупљеним предавањима које је Вајс држао студентима на Високој школи политичких наука у Београду од 1960. до 1964. године. Његови ученици су Вајсова предавања снимали на магнетофонској траци и онда их систематизовали у вредну књигу, која је објављена непосредно после његове преране смрти.

Уместо књиге о Нирнбершком процесу, за Вајсом су остали његови исцрпни извештаји са суђења нацистичким вођама. Већина њих је на процесу осуђена на смрт вешањем. Међу њима је био и Херман Геринг, који је пре извршења смртне казне извршио самоубиство.

Четири дана након што је извршена смртна казна над десеторицом нацистичких злочинаца, у новинама америчке армије објављен је интервју са човеком који их је обесио.

Презивао се Вудс и новинару је рекао да је обесио те нацисте и да се тиме поноси, а сам посао је обавио ваљано. Све је, рекао је, ишло као по лоју, никад није доживео да је неко извршење казне боље прошло. Једино му је било жао што није био у могућности да обеси Геринга, на кога се, како је рекао, био посебно наоштрио. На крају је Вудс рекао како се радује што је довршена нирнбершка ствар. То је, према његовом мишљењу, био напор.

Вуле Журић

Напомена: Коректура, лектура и опрема теста – Српски меморијал / а.м.