Српски меморијал, 29. 1. 2026, Предраг Р. Драгић Кијук: Цивилизација постхуманизма [In memoriam]

Предраг Р. Драгић Кијук (1945-2012) Фото: Catena mundi

Никада нас актуелније но данас, и никад са више застрашујућег упозорења, нису опомињале речи светог Кипријана Картагинског који је упозоравао да „изван цркве нема спасења“. У ствари завештање: Extra ecclesiam nulla salus српском национу јасно предочава да свој смисао не може тражити изван хришћанске православне цркве, пошто једино у њој може да пронађе све што је изгубио: своје историјско памћење, свој језик, своју културну традицију, своју духовну вертикалу. Напросто, изван наследног мемофонда, изван цркве у коме је све то имао и сабрао сопствени идентитет, народ неће претрајати у историји, која га на почетку XXI века ставља пред највећа егзистенцијална и политичка искушења.

Срби су једини народ у држави који је крај брозних времена Титове Југославије дочекао неспреман, иако је процес европских интеграција улазио у завршну фазу а Централна обавештајна служба САД, још од лета 1990, нескривено предвиђала грађански рат у Југославији. Хипнотисани југословенском идејом српски политичари су бранили опстанак заједнице коју је очекивао програмирани распад, идеологију која је отишла у историјски архив и унутрашњу територијалну целовитост авнојевских република – без да су, тражећи савезнике, у први план ставили инегритет српског националног бића. Уместо залагања за међународну конференцију на којој би се решавала целовитост српског питања на помолу урушавања Југославије, упали су у клопку наметнутог рата и омогућили стварање историјски непостојећих држава (Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине те Македоније).

Иако народ са демократским искуством, пре Титове и Милошевићеве приватне државе, Срби су допустили да им републике са фашистичком прошлошћу одреде нову биографију, биографију комунистичког реликта у посткомунистичкој Европи.

У наступајућем политичком хаосу српски национ је прво сатанизован онда етнички очишћен па бомбардован и окупиран. Чак су и планери распада Југославије били изненађени бруталним развојем догађаја, па је чак и, од почетка рата циничан у претњама, државни секретар САД Лоренс Инглбергер, 16.децембра 1992. тражио за себе политички екстратериторијални статус децидирано изјављујући: „Не желим да ме окриве за овај хаос“.

Бременита антихуманизмом, тоталитаризмом и верским фанатизмом, друштвена збиља нове историје цивилизације захтева посебну одговорност малобројних народа. Сужених политичких видика, српски олигарси су се уздали у принципе демократских држава не увиђајући да је евроатлантска котерија утемељила постхуманистичку еру – и њој примерила своје политичке циљеве. Безочност и суровост обрачуна са Србима, који нису пристали да буду жртве у име виших циљева нове европске и светске политике али нису ни одредили шта морају а шта могу да учине у заштити националних интереса, био је управо доследно спровођен постхуманистички програм међународне заједнице. Постхуманизам је главна одлика оне идеологије коју је још 1976, у председничкој предизборној трци, прецизно одредио Џими Картер: „Заменити политику баланса политиком светског поретка“. У истом тренду, Џон Хјуер, професор са Универзитета државе Мериленд (који је оправдавао НАТО агресију против Срба) наглашава нову фазу америчке престижности јер је Америка ушла у ’постхуману рационалну еру‘.

Срби нису имали никакву шансу нашавши се на удару цивилизацијских варвара односно евроатлантских модерних конквистадора.

Хипокризија, огрезлост у криминалу, секташки фанатизам, бруталност, цинизам, наслеђена мржња према Словенима и православљу, бескрупулозност, квазихришћански морал и езотеријска клонократија у основи су новог постхуманистичког поретка. То је и разлог свих конструкција, лажи, фалсификата и пропагандног рата против Срба а подршка мисијама, посредно или непосредно, организованих злочина над Србима у дане православних празника. Омраза је утолико била већа јер службеници постхуманистичког Стејт Департмана као и постхуманистички аналитичари, попут идеолога Трилатерале Збигњева Бжежинског, нису крили још од 1978. да Југославије неће бити. Тако се једино може тумачити самозаљубљеност, опседнутост и безмилосност евроамеричке цивилизације постхуманизма. Разуме се, ову пошаст XXI века успоставио је баланс моралне трулежи и у оквиру ове заједнице и преосталих друштвених заједница света.

И, дабоме, стоматолози, фризери, писци, свештеници, пекари или философи нису морали да знају али то је нешто што су политичари морали да знају.

Примера бестијалности и беспризорности на српском опиту је на претек. Али наводим неколико насумице и илустрације ради примера постхуманистичке иморалности. По сведочењу генерала Мајкла Роуза (из књиге ’Неразвејане БиХ магле“, у издању Радничке штампе, Београд 2001) службеница амбасаде САД у Сарајеву бризнула је у плач што не може да оптужи Србе за рушења која је учинила друга страна. То, међутим, није спречило представника владе САД (Њујорк тајмс, 4. април 1999) да каже како се „на Косову догађа 50 Сребреница“ (што представља 400.000 убијених).

Јошка Фишер, министар спољних послова, и Рудолф Шарпинг, министар војске (према којима је њихов узор, Хитлер, безмало морални витез) прославили су немачку постхуманистичку политику. Опседнути магијом великих бројки форсирали су немачка гласила која су ширила лажи о страдању Шиптара, учесника у побуни на територији једне суверене државе. Немачки листови су се утркивали у демократској слободи штампе па су обнародовали и наводно проверени извештај о томе како су српске снаге окупиле Шиптаре на приштинском градском стадиону, а пред масовну ликвидацију. Додуше, глас једног очевидца (објављен у листу ФАЗ, од 7. априла 1999), који све то оповргава, није ублажио сатанизацију Срба.

Шарпинг је упорно говорио о концентрационим логорима на Косову а Фишер је у парламенату лицитирао са податком од 100.000 мртвих.

Истине ради, због оних који нису оболели од моралне лености, треба поменути и ставове једне немачке документарне емисије (’Балкан- насиље без краја‘) од 29. октобра 1999, I програм АРД. Такође и извршни извештај ОЕБС-а (’Kosovo/Kosova – As Seen, As Told‘) за период окртобар 1998 – јун 1999. Обе институције у наведеним прилозима потврђују да је „ОВК убила више Шиптара неголи Срби“.

Волфганг Петрич који у име ЕЗ (ЕУ) преговара на конференцији у Рамбујеу 1999. (за кога су хроничари забележили да је и поред надимка „оштри“ представљао бледу слику представника САД, Кристофера Хила) убеђено тврди да је добро обавио свој посао. Иако зна да су то били ултимативни преговори, пред рат са православним Србима, он Рамбује, примерено постхуманистичкој политици, представља као дипломатски напор. Штавише, у својој књизи Косово/Косова (Wieser Verlag, Klagenfurt, 1999), Петрич признаје своје везе са шиптарским терористима ОВК и себи у заслугу приписује укључивање Хашима Тачија у преговоре у Рамбујеу.

Хашки трибунал, замишљен као ударна песница САД која ће правдати америчке војне интервенције, прва је институција постхуманистичке олигархије. Као интересна и продужена рука НАТО империје, Трибунал тиранију тумачи као хуманитарну акцију, одбрамбени рат као агресију, терористичку побуну или сецесионизам као ослободилачке процесе а злочине над Србима као појединачне ексцесе или одмазду. Супротно томе, појединачни српски злочини увек се третирају као дело геноцида.

Речју, овај анатисрпски суд (70% оптужених су српског порекла и углавном припадају владајућим структурама) мора да оправда сва етничка чишћења почињена над Србима и да прекрије, велом борбе за људска права и демократску будућност, злочиначку политику нове евроатлантске алијансе.

Зато се оптужени хапсе не по хронолошком редоследу оптужница већ према употребној врености ситуације на терену. Чим се почело са ископавањима масовних гробница у Сарајеву (местима погрома Срба) на игралишту „Кошево“, па „Алипашином пољу“ те гробљима : „Влаково“ и „Лав“ – одмах је ухапшен Радослав Крстић. Замаглујући истину о страдањима Срба у Сарајеву (у коме су они имали 10 општина ) Трибунал је брзопотезно донео одлуку да суди српског генерала Крстића, иначе 100% инвалида.

О бесправљу, политичким оптужницама, мењању процедуре од случаја до случаја, озваничењу кривице која оптуженом није доказана или о свим другим кажњивим огршењима овог натовског и пентагонског представништва могу се, као што и јесу, исписивати читаве студије. Па ипак, довољно је констатоваати да овај политички суд савремених конквистадора не поштује Декларацију УН о правима човека (1948), не поштује скуп Минималних правила у поступку са затвореницима (Женева 1955), па чак не поштује ни свој Правилник о притворском поступку (1997).

Као што постхуманистичка секта глобалиста има своје симпатизере тако и овај суд има своје навијаче. Изузев страних „невладиних“ организација које делују у име „социјалне мисије“ а по нарученом сценарију („Хелсинки-Воч“ је, уз подршку Мадлен Олбрајт, пресудно допринео да влада САД формира Хашки трибунал), ту спадају и домаће експозитуре за рачун постхуманистичких наручилаца, какви су Центар за хуманитарно право Наташе Кандић (позната је по афери америчког гласила „USA-Today“ коме је дала лажне информације, о чему су опширно писале „Књижевне новине“), или Комитет за људска права Биљане Ковачевић Вучо (који није открио кршење људских права Срба, па чак превидео и прогонство више од 250.000 Срба из Хрватске само 1995.) или одељена фракција организације Отпор (дарован са преко 50 милиона франака о чему су известиле „Књижевне новине“ објављивањем чланка француског новинара Винсента Жовера) која је своје професионалне услуге пренела у Украјину и Белорусију.

Овим добро плаћеним интелектуалцима који своје мишљење налазе, од случаја до случаја, у централама својих газда, посебно су на услузи постхуманистички медији, како радио „Слободна Европа“– тако у Србији телевизије „Б-92″ и „Студио Б“. Зато је нормално да ће жестоки критичари српске нације – у какве спадају Мирослав Симић, Мирко Ђорђевић, Драган Вукшић, Филип Давид, Богдан Богдановић, Видосав Стевановић или покојни Иван Ђурић – увек имати свој простор на радиу „Слободна Европа“.

У том мноштву истог гласа препознајемо и препоруке професора Мирослава Симића који је упутио преко радиа „Слободне Европе“ у ноћ између 14 / 15. децембар 2002. године. Овај клонирани стручњак тражи колективно суочавање Срба са злочинима у прошлом рату са суседима. Захтевајући колективну историјску, политичку и моралну одговорност од Срба, он у име постхуманистичких наредбодаваца Србе оптужује за распад а потом и рат у Југославији.

По истом рецепту овај професор инсистира на денацификацији Срба – поентирајући свој став опаском да су 90% Немаца били нацисти. Макар је негде у свом интелектуалном узлету овај аутсајдерски епигон заборавио да су у распаду Југославије Срби једини доживели страхоте етничког чишћења – он није заборавио да прећути агресију евроатлантских снага 1999. на српски национ, који ни са једном од земаља ове постхуманистичке црне алијансе није био у сукобу.

Дакле, хуманизам је прошао, ово је време постхуманизма у коме ће се владати по новим законитостима.

*
*    *

Дуга је традиција тог постхуманизма и сваком озбиљном интелектуалцу, европском и светском, било је јасно да се нешто, у патолошком смислу, одиграва на крају Другог светског рата. А сад нешто о историји једне нововековне драме. Они који међу нама дуже памте знају да је прослављени генерал Патон, генерал америчке војске, по струци био историчар. Уласком на територију Немачке, генерал Патон је учинио огроман напор да, са једне стране, разбије све СС дивизије, а да са друге стране, као историчар, пронађе нешто што се назива ’царским ознакама‘. Разумљиво, прича која следи нема никакве везе са црквеном традицијом. Црквена традиција има о томе своје тумачење. Ово је езотеријска прича хришћанске политичке заједнице чији рецидиви трају до дана данашњег.

Схвативши да град Нирнберг брани 23,000 есесоваца, генерал Патон је с правом утврдио да то што он тражи мора бити у том граду у коме се нацисти са огромном силином бране. И то је било тачно. Он је освојио град Нирнберг и успео да у цркви Свете Катарине пронађе ’царске ознаке‘, пронађе тзв. Лонгиново копље, јер онај ко поседује Лонгиново копље, којим је прободен и убијен Господ Исус Христос, тај ће владати светом. Дакле, сва моћ света припада њему. Од 30. априла 1945. године до 6. јануара 1946. они ће држати ’царске ознаке‘ сматрајући да им оне с правом припадају, одупирући се притиску европских држава да ’царске ознаке‘ најзад дођу тамо где им је место. На велики притисак Американци су морали да врате ’царске ознаке‘ заједно са Лонгиновим копљем у један замак близу Беча где се и данас налазе. Реч је о познатом музеју, у ствари Световној ризници у Хофбургу. У том чину неки европски интелектуалци, који су се бавили езотеријом хришћанске политичке заједнице онако како езотерију види та неаутентична, квазихришћанска западна цивилизација, уочавају почетак злоћудног постхуманизма. За ову прилику, и истим поводом, а претпостављавам да то може бити занимљиво, изговорићу имена двојице актера који су учествовали у операцији селидбе „царског блага“. Поручник који се бавио надзором селидбе ’царских ознака‘ из Нирнберга у Беч био је поручник Олбрајт. Човек који је бургермајстеру Беча предао ’царске ознаке‘ и Лонгиново копље у име САД звао се Марк Кларк.

*
*    *

Али, дабоме, све појаве у свету имају своју предисторију, па у том смислу и помињана политичка патологија као историја зла мора да има неки почетак и пре овог симболичног почетка. Тај симболични почетак се већ назире током Другог светског рата када ће све учесталији бити односи између САД и основног политичког ауторитета, најстаријег политичког ауторитета хришћанске заједнице а то значи римокатоличког центра, папаства или Ватикана. 1942. године Рузвелт ће послатити познатог америчког индустријалца Тејлора да преговара са папом Пијем XII који је ватиканског мандарина упозорио како Американци имају тачне податке шта се чини са Србима и Јеврејима и да тражи од њега да се огласи макар по питању страдања Јевреја што је он, разуме се, одбио. Већ 1943. године са њим ће се четири пута састати њујоршки бискуп Спелман који ће касније с правом добити надимак „папопроизвођач“. Реч је о онима који имају утицаја и који бирају и постављају папе. Од краја 1943. године ће САД преузети потпуни утицај над римокатоличким центром и у будућности ће они бирати папе на трону Светога Петра. Разуме се да најстарији политички ауторитет неће у ту принудну трговину и усмеравано вазалство ући потпуно безазлено, наивно, и без неких својих рачуница. И тај рачун се убрзо могао препознати у папској традиционалној облапорности па већ 1945. ће у ватиканску касу да се слије 5 милиона долара а за узврат ће Американци као награду добити пет кардиналских шешира. Тако ће најзад и Американци моћи да се похвале да имају кардинале, ако не од водећег „верског“ утицаја а оно од неког утицаја када је у питању папска држава.