Стање ствари, 30. 12. 2025, Протојереј-ставрофор Мирољуб Срб. Ружић: На сто десету годишњицу мученичке кончине протојереја-ставрофора Онуфрија Поповића [именослов свештеномученика Југоисточне, Јужне и Старе Србије и Маћедоније]

Меморијална табла са именима пострадалих свештенослужитеља нишке епархије (1915-1918) у Саборној нишкој цркви Фото: Велики рат: Записано у камену, Бранко Богдановић

Мученичка смрт мог прадеде један је од бројних примера страдања србског православног свештенства на простору Јужне и Старе Србије током бугарске окупације у Првом светском рату

У предвечерје 6. на 7. децембар 1915. године, у време литургијског спомена светог Амфилохија иконијског и уочи празника свете великомученице Катарине александријске, на свиреп начин је умучен и убијен мој прадеда, протојереј-ставрофор Онуфрије Поповић, намесник власотиначког намесништва у власотиначком срезу врањског округа Краљевине Србије. Његова мученичка смрт представља један од бројних примера страдања србског православног свештенства на простору Јужне и Старе Србије током бугарске окупације у Првом светском рату.

Протојереј-ставрофор Онуфрије Поповић архијерејски намесник власотиначки (1856-1915) Фото: Стање Срвари, лична архива протојереја-саврофора Мирољуба Срб. Ружића

Према сачуваним писаним, али и усменим сведочанствима од стране најближих чланова породице међу којима је и његова ћерка, моја бака Ружа, мајка мог оца, протојереј Онуфрије Поповић је одбио да на богослужењима током окупације помиње бугарског цара Фердинанда и наметнутог окупационог епископа из Бугарске православне цркве, уместо законитог србског владара краља Петра I Карађорђевића и надлежног архијереја, епископа Доситеја Васића. Такав чин канонске и државне верности СветоСавској цркви и Отаџбини, антисрбске бугарске власти су протумачиле као непослушност и отпор, услед чега је био подвргнут тешком мучењу и коначно лишен живота, делећи судбину осталих србских свештенослужитеља – новомученика Србске Православне Цркве.

Мој прадеда је пред смирај оног кобног дана, у децембру 1915. године, ухапшен и одведен путем према Пироту. У ноћи између 6. на 7. децембар, на породичном имању у Манастиришту недалеко од Власотинца, умучен је на изузетно свиреп и монструозан начин. После дугог мучења и истјазавања, зверски је заклан. Добио је небројене, силовите ударце пушчаним кундацима по врату, грудима, стомаку и глави, од којих му је лобања била смрскана. Душник му је био пререзан на три места, добио је 23 директна убода у срце бајонетима, тако да је на том месту остала огромна рупа. Бугарским злотворима ни то није било довољно, већ су му и кожу одрали. Седам дана касније су његово измучено и унакажено мртво тело, које се због ниских температура и децембарске хладноће није распало, исекли на комаде и исте бацали изгладнелим псима луталицама да их растржу. Остатке су разбацали по дворишту његове родне куће, а у међувремену забранили породици да га сахране, уз претње да ће и њих и кућу дићи у ваздух експлозивом. Ово документовано безумље представља један од најужаснијих и најпотреснијих примера ђавоиманог терора и помамног насиља од стране бугарских окупатора над нашим србским народом.

Преостале делове умученог тела мог прадеде Онуфрија бацили су у реку Власину. Када их је река избацила на обалу, сахрањени су у масовној гробници у Сурдулици. Овим монструозним злочином један православни СветоСавски свештенослужитељ Христове Цркве је свирепо лишен живота, а породица се суочила са тешком и непреболном трагедијом: моја прабаба по оцу, протиница Анастасија, остала је удовица са тринаесторо деце, носећи терет незамисливе трагедије и сведочећи о страдању које је обележило читаву србску заједницу на тим просторима. У историјском контексту Великог рата, њихова три сина (рођена браћа моје баке Руже – Стојан, Димитрије и Душан) у то исто време, као учесници албанске голготе, пролазе врлети и гудуре снегом завејаних црногорских и албанских планина, и остаће лишени сазнања о породичној трагедији и губитку оца све до свог повратка у Отаџбину након пробоја Солунског фронта.

Интернационална историјска грађа потврђује језива мучеништва нашег јужносрбијанског народа, по својој страхоти људском уму готово непојмљива, којима су га, по већ опробаном обрасцу – с леђа, подвргла једноверна „браћа“. У „Документу о кршењу Хашке конвенције“ као и у „Извештају савезничких комисија о злочинима Бугара почињеним на територији окупиране Србије између 1915–1918“, налазе се подаци о систематском злостављању србског православног свештенства и народа од стране злогласних и крволочних бугарских окупатора. Опис страдања мог прадеде, проте Онуфрија, забележен је на странама 366, 367 и 368 под редним бројем 187, као трајно сведочанство једног од најстрашнијих примера кршења међународног права и људског достојанства од стране једноверне „браће“.

После Првог светског рата, србски историчар, етнограф и књижевник Јован Хаџи-Васиљевић, родом из мог Врања, систематски је прикупљао архивску грађу, документацију и сведочанства о бугарским злочинима над србским становништвом. На основу тог материјала објавио је више научних радова и једну монографију, која представља значајан историјски извор за проучавање страдања Срба у Јужној и Старој Србији.

Брат од тетке моје баке по оцу, чика Сава М. Ђорђевић, публициста, 1930. године је у Споменици Арчибалду Рајсу објавио велики број форензичких фотографија из тог тужног периода „када су живи завидели мртвима“. Наведене фотографије представљају изузетно значајан документарни корпус, будући да визуелно и непосредно сведоче о размерама и бруталности насиља почињеног над србским становништвом, те као такве имају трајну историјску, форензичку и меморијалну вредност. Често смо разговарали о др Рајсу кога је лично познавао и уложеном напору и невољама које је имао око прикупљања материјала у вези бугарског геноцида над Србима у Јужној и Старој Србији. Приповедао ми је о сложености и тежини истраживачког рада, као и о бројним методолошким, логистичким и институционалним тешкоћама са којима се суочавао у настојању да злочини буду забележени и очувани као део документарног наслеђа, како би били доступни научном проучавању и заштићени од историјске амнезије.

У историјском контексту општег слома државне управе и повлачења краља, регента, владе, црквених великодостојника и војске преко албанских гудура, страдање србских свештеномученика добија посебну духовну и моралну димензију. Док су државне, црквене и војне структуре биле принуђене на повлачење, ови свештенослужитељи остали су уз свој православни србски народ. Свесним прихватањем мучеништва које им је свакодневно висило изнад главe као Дамоклов мач, они су укрепљивали веру у народу, чували канонски поредак србске Цркве и доприносили очувању србског имена, памћења и идентитета у једном од најтежих периода наше националне историје.

Злочини су почињени на територији садашње нишке и врањске епархије, као и на подручју некадашње скопске митрополије и бившим епархијама Охридске архиепископије које су по укидању Бугарског Егзархата присаједињене уједињеној СПЦ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Двапут поновљени геноцид над православним србским живљем Јужне и Старе Србије, почетком и половином XX века, систематски је спровођен у Власотинцу, Сурдулици, Лебану, Црној Трави, Врању, Владичином Хану и бројним околним селима и засеоцима, као и на територији србске Маћедоније, остављајући за собом неизбрисиве трагове патње, терора, мучеништва и колективне трауме у роду нашем током Првог и Другог светског рата.

Натпис изнад улаза у власотиначку цркву

Ово су имена свештенослужитеља-новомученика србских нишке епархије уклесана на мермерној плочи Саборне цркве:

„Врлим пастирима цркве а верним синовима отаџбине палим на стражи службе своје.

Овде почивају покупљени делови смртних остатака свештенослужилаца зверски од Бугара поубијаних 12 новембра 1915 године после поноћи, иза Беле Паланке у Јанкиној падини:

Добросав Марковић окружни прота нишки, Јеромонах Киријак, Хиландарац старешина метоха нишког, Лука Марјановић парох нишки, Јован 3. Поповић парох нишки, Марко Ђ. Јанковић парох нишки, Јанко Ђ. Јанковић Ј парох нишки, Сава Петровић парох ћићевачки, Богосав Стокић парох рогњевски, Стојан Станковић парох барбешки, Драгутин Пешић парох јаглички, Милан Миљковић парох малчански, Светозар Илић парох хумски, Алекса Јовановић – Занге, парох пиротски, Јован Ненчић, парох пиротски, Станко Костић, парох јеловскоизворски, Ђорђе Јовановић, парох раснички, Милан Поповић, парох завојски, Ђорђе Пешић, парох смрдански, Драгомир Јовановић, парох суковски, Илија Поповић, парох шпајски, Душан Поповић, парох клисурски, Милутин Милеиковић, парох бошњански, Јероним Јевтић, јеромонах.

18. новембра 1915. испод Нишке Јелашнице:

Аврам Миловановић, прота намесник алексиначки, Милета Стефановић, прота алексиначки, Ђорђе 3. Јовановић, парох алексиначки, Димитрије Станковић, парох рутевачки, Цветко Богдановић, члан нишког духовног суда, Илија Којић, члан нишког духовног суда, Милан Ђорђевић. парох суботиначки, Милутин Поповић, парох мозговски, Младен Динић, парох ћурлински, Милан Цветковић, парох зроњански, Јевтимије Чавдаревић, намесник овчепољски, Светозар Милеиковић, парох копаонички.

Рекогнистицирање српских жртава бугарских масакара (1915-1918) Врање, 1919. Остаци одеће показују да су жртве били свештеници Фото: Album des crimes bulgares: annexes aux documents relatifs aux violations des conventions de la Haye et du droit international en général, commises de 1915-1918 par les bulgares en Serbie occupée, Paris, 1919, p. 28, лична архива

Меморијална табла са именима пострадалих свештенослужитеља нишке епархије се налази у Саборној нишкој цркви.

С њима заједно изгинули и у заједничку јаму закопани: Веселин Алексић, учитељ бобовишки, Веса Велисав Миловановић, војно судски пуковник, Гојимир Несторовић, артилеришки капетан, Милан И. Петровић, пешадиски капетан, Ђорђе Таса Ђорђевић, резервни пешадиски потпоручник.

Поред ових светлих имена урезују се овде ради братског заједничког вечитог спомињања и имена ових првих свештенослужилаца Нишке Епархије а и из других који на злокобним местима њеним мученички од дивљих Бугара изгинуше:

Стеван Комненовић, прота намесник лесковачки, Петар Вељковић, парох лесковачки, Трандафил Коцић, парох лесковачки, Михаило Игњатовић, парох рударски, Светолик Антонијевић, парох црнољевачки, Лука Миличковић, парох оштровички, Петар Цветковић, парох прекопчелички, Милоје Петковић, парох бојнички, Здравко Поповић, парох бабички, Јосиф Поповић, парох гркињски, Јован Ђикић, парох грабовнички, Онуфрије Поповић – намесник власотиначки, Тодор Поповић, парох власотиначки, Димитрије Здравковић, парох крушевачки, Ранђел Станковић, парох орљански, Василије Антић, парох конџељски, Радивоје Вучинић, парох конџељски, Димитрије Димитријевић, парох гргурски, Павле Поповић, парох куршумлијски, Крста Поповић, парох кчмарски, Михаило Шундић, парох словљански, Јордап Милетић, парох рудноглавски, Јовица Јовановић, парох жаровнички, Аврам Јовановић, парох шиљеговачки, Младен Поповић, парох рибарски, Петар Маринковић, парох трњански, Ђорђе Чемерикић, прота нозрињски, Јован Антић, прота грејачки, Милош Миловановић, прота читлучки, Страшимир Булић, прота читлучки, архимандрит Јанићије Гугушевић, старешина манастира Сукова, јеромонах Серафим, старешина манастира Темског, Аксентије Митић, парох врањански, Манасије Поповић, парох себеврањски, Коста Поповић, парох бањски, Аксентије Стевановић, парох собињски, Стојан Јовавовић. парох луковски, Михаило Младеновић, парох првонечки, Сава Поповић, парох смиљевачки, Стаменко Стојковић, парох стубалски, Риста Поповић, парох јовачки, Димитрије Антанасијевић, парох аруглички, Илија Поповић, парох големоселски, Манојло Поиовић, парох давидовачки, Коста Поповић, парох сувојнички, Благоје Антоновић, парох Дупче, Коста Јовановић, прота округа призренског, Иконом Коста Поповић, намесник гњилански, Кошта Леваковић, парох пегровачки, Јосиф К. Севаковић, капелан петровачки, Ђорђе Поповић, парох ранилушки, Јанићије Поповић, парох кормињански, Ђорђе Поповић, парох доморовачки, Петар Јовановић, парох божевачки, Душан Трајковић, парох драголачки.

Споменимо имена и ове браће из Нишке епархије, који у тешком и поиженом ропству у Бугарској кости своје оставише:

Димитрије Петровић, бивши економ скопљански, Михаило Стојановић, парох кулински, Антоније Поповић, намесник пољанички, Димитрије Поповић, парох рапољски, Стојан Николић, парох кијевски, Јован Поповић, парох рафунски, Јован Поповић, парох осмаковачки, Пахомије монах шуковачки, монах Архангел Хилендарац.”

Прослављење свештеномученика и до смрти мучеништвом измрцвареног србског народа из једног дела Јужне Србије, обављено је по први пут 28. и 29. маја 2018. године. Том приликом су у Сурдулици свечано прослављени Свети Сурдулички мученици, који су Одлуком Светог Архијерејског Сабора Србске Православне Цркве из 2017. године уврштени у Диптих Светих. Истовремено, као неми укор савести, стоји чињеница да горе наведени свештеномученици Нишке епархије ни до данас званично нису литургијски прослављени, нити су причислени хору светих наше помесне Цркве.

Током једне од мојих посета Отаџбини, тачније 2014. године, имао сам част да у насамо вођеном разговору проведем више од два сата са блаженопочившим патријархом Иринејем, кога сам упознао још као десетогодишњи дечак и с ким су ми сви сусрети током година били извор радости. Том приликом сам његовој светости поменуо да би, поводом стогодишњице бугарске окупације наредне 2015. године, било прикладно покренути процес прослављења наших мученика у епархији на чијем је челу био епископ до избора за патријарха. Његова светост, патријарх Иринеј се сагласио са овим предлогом, истичући да би такво признање страдања наших мученика било значајно и потребно.

Пре више од 45 година Његова Светост је као епископ нишки у власотиначкој цркви чинодејствовао на сахрани мог деда-ујака, протојереја-ставрофора Душана Он. Поповића, некадашњег архијерејског намесника у Београду, и свештенослужитеља при храму Светог Марка. Прота Душан, син свештеномученика Онуфрија, био је један од тројице синова Солунаца који су у Првом светском рату, од 1914. до 1918. године, као припадници Моравске дивизије, заједно са мојим дедом Војиславом, мужем њихове сестре Руже, прешли Албанију и учествовали у пробоју Солунског фронта.

Навешћу још један важан моменат. Исповедник Доситеј (Васић) је већ причислен календару светих наше помесне Цркве. Св. Доситеј је пре постављења за митрополита загребачког био епископ нишки од 25. маја 1913. године до интернације у Бугарску 1915, одакле се опет враћа у нишку епархију у којој остаје све до 1933. године. Прослављењем његових некадашњих верних свештеника и епархиота добили бисмо хеортолошку плирому у лику већ прослављеног епископа-исповедника и хору његових свештеномученика и епархиота, мученика и мученица, жртава бугарског терора над православним србским живљем у периоду од 1915-1918. године.

Сурдулица: Пренос моштију Судуличких мученика, 29. 5. 2010. Фото: Епархија врањска

Тачно пре једанаест година сматрао сам да је наступајућа 2015. година најпогоднији тренутак за овакву иницијативу. Тада смо обележили стогодишњицу објављивања рата Србији од стране Бугарске, тачније 1. октобра 1915. године. Бугари, који су нажалост током Првог и Другог светског рата били на страни наших непријатеља и завојевача, кукавички ударају на јужносрбијанску нејач у моменту када започиње Албанска голгота.

Дванаести октобар 1915. године је у србској историји с почетка 20. века забележен као датум када су почињена прва бугарска зверстава и злочини на подручју које је покривало територију од Ниша, Пирота, Власотинца, Лесковца, Лебана, Сурдулице, Владичиног Хана, Црне Траве, Власине, Пољаничког краја, Врањске Бање, Врања, Пчињског краја, па преко Нагоричана, Куманова и Скопља све до Велеса и Битоља.

Поводом прослављења Сурдуличких мученика 2018. г, хору србских свештеномученика из тог краја, причислен је Вићентије (Крџић), митрополит скопски и његов верни ђакон Цветко који су убијени по налогу бугарског егзарха, митрополита Неофита скопског „вишег бугарског духовника”. Овај „виши духовник” је остао до своје смрти (1938) на високим функцијама Синода бугарске православне Цркве. Када је 1918. године отишао из Скопља за Софију, понео је са собом и покрадене личне ствари митрополита-мученика Вићентија чије је погубљење лично наредио.

Као изразити бугарски шовинисти наводе се горе поменути Неофит митрополит скопски, Мелетије епископ велешки и Варлаам, викар софијског митрополита Партенија, управитељ нишке епархије кога мој прадеда, свештеномученик Онуфрије није признао за законитог епископа, већ је остао у послушности интернираном епископу нишком, Св. Доситеју.

Варлаам је после Првог светског рата изабран за левкијског епископа бугарске православне Цркве. Написао је и књигу о Св. Јовану Рилском и Рилском манастиру. Књига је изашла из штампе 1929. године. Бугарска православна Црква га сматра једним од највећих рилских „стараца“ 20. века.

Мелетије велешки је по нашим црквама у проповедима позивао србске жене и девојке да се драговољно дају бугарским војницима како би на своју иницијативу од истих зачеле. Подржао је програм ширења венеричних обољења међу Србкињама када су из бугарских санаторијума довозили болеснике заражене сифилисом. По том програму само девојчице млађе од 12 година нису биле силоване. Бугари Мелетија сматрају за „великог духовника”, истичући његов утицај на духовни живот и верску праксу у њиховој заједници, истичући важност „његовог духовног ауторитета и учешћа у обликовању црквеног и моралног идентитета у региону“. Сахрањен је 1924. године у дворишту бугарске православне цркве Св. Стефана у Истамбулу.

Ни „високи бугарски духовник“, ни знаменити „рилски старац“, ни „велики духовник“ никада нису одговарали пред земаљским законима иако су њихова злодела описана у горепоменутом Извештају на француском. (У истом Извештају савезничких комисија о злочинима Бугара почињеним на територији окупиране Србије између 1915–1918, на 368. страни, као главни актери злочина над мојим прадедом, свештеномучеником Онуфријем, наводе се бугарски командант окупираног Власотинца Стеван Стојчев, подпрефект Иванча Бајкучев, председник општине окупираног Власотинца Зарије Иванов, пореклом из Трна, и наредник Никола Балобанов из Софије).

Запрепашћујући је степен некротизоване савести ових бугарских православних архипастира који као да никада нису чули речи из Књиге Проповедника: „Главно је свему што си чуо: Бога се бој, и заповести Његове држи, јер то је све човеку. Јер ће свако дело Бог изнети на суд и сваку тајну, била добра или зла“. (12:13-14)

У ишчекивању покретања процеса прослављења заборављених свештеномученика чија су имена наведена у овом меморијалном тексту, као и свих Срба мученика и Србкиња мученица страдалих под бугарском окупацијом на горе наведеним просторима Јужне и Старе Србије са србском Маћедонијом, од стране наше помесне Цркве, у духу молитвеног сећања принесимо воштанице и промуцајмо молитве:

„Са светима упокој, Христе, душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, но где је живот бесконачни”.

„Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше“.

Моји и наши преци из Јужне и Старе Србије и србске Маћедоније носили су под Османлијама чакшире, силав, доламу, димије, џубе, фес и чурк, али се своје Свете Православне Вере ни свог СветоСавског идентитета ни по цену живота нису одрекли. Њихове потомке ће у два светска рата, опијени крвавим пировима, једноверна „браћс“ бесомучно водити на заклање. Нека овај писани вапај за хеортолошко прослављење и доксолошко-молитвену успомену њиховог заборављеног свештеномучеништва, мучеништва и исповедништва, буде сведочанство наше вере и непрекидне духовне везе са нашим занемареним србским страдалницима, али и подсетник на њихову верност Христу, слатком Православљу, србској СветоСавској Цркви и Отаџбини.

Амин!

протојереј-ставрофор Мирољуб Срб. Ружић
На свету великомученицу Катарину александријску
7. децембра / 24. новембра 2025. л. Г. од рођења Бога Слова