Српски меморијал, Братство, 2. 10. 2025, Владимир Стојанчевић: Село Крапа у Поречу и његов свештеник Тасе Коневић на почетку 20. века [из Архиве 2009]

У другој половини 19. века село Крапа по управно-административној подели Турског царства припадало је Прилепској кази Битољског вилајета ¹ као важно географско-стратешко место и гео-политички центар на раскршћу путева који су га повезивали са Кичевском, Велешком и Крушевском казом. Крапа је била једно од највећих насеља у пределу Пореч: године 1895. бројала је 600 „кућа – домаћинстава“ према турским пописним, пореским књигама ‘“нуфузима“ ² . У салнамеу – календару за 1312. годину по хиџри односно 1895. године, била је чисто хришћанско насеље, западно-маћедонског говорног језика и српског (патријаршијског) националног опредељења. Међутим, по попису који су извршиле црквене власти Велешко-Дебарске епархије 1902. године – под чију јурисдикцију је спадао Пореч, Крапа је имала 75 домова – односно по турском нуфузу од 1904. године 82 дома са 358 „душа“ мушких и 366 женских лица ³. По ослобођењу од турске власти 1912, по званичном српском попису 1913. године, Крапа је спадала у Поречки срез Тетовског округа у саставу Дебрешке општине са 673 становника.⁴ Поред сеоске цркве Св. Николе у Крапи је постојала и српска школа у којој се као учитељ помињао Славе Станојевић, родом Крапљанин. У црквено-политичком сукобу који је настао после настанка Егзархије, а нарочито од последњих година 19. века, становници Крапе са суседним селима важили су као чврсти и непоколебљиви верници – припадници Васељенске Цариградске патријаршије, одбивши тако егзархијско-бугарску „шизму“, а са тим и њихове свештенике, школе и бугарски језик као свој говор.

У савременој историјској прошлости тога времена Крапа је била позната по егзархијском-„бугарашком“ називу – као најчистије, јединствено „србоманско“ село, са српском школом и српским свештенством – поп Тасом Коневићем, познатим у широј околини Пореча и околини Прилепске казе као поп Тасе. ⁵ Са таквим својствима и постојаним српским осећањима он је био један од главних противника бугаризације свога села и своје простране парохије која је обухватала више околних села и заселака, као село Барбарос и његове житеље. Због тога егзархија и њене присталице – „бугараши“ чинили су му разне неприлике тако да је био више пута предмет покушајима убиства. Ово се нарочито осетило после пропасти Илинденског устанка 1903. и заоштравања црквено-политичких и националних „србоманских-„бугарашких“ односа, практично између одружаних комитских чета (тада) пробугарске револуционарне организације ВМРО и српског становништва у том делу Битољског вилајета. ⁶

Поп Тасе Коневић био је син угледног народног првака Коне Апостоловића који је одржавао шире друштвене и трговачке везе на ширем простору Пореча, а уз то био и познат као противник наметања егзархијске „шизме“ и бугарског школства у Крапи. По казивању Коларевића, српског учитеља из Крушевског села СветоМитрани, ⁷, Коне је почетком 20. века имао седамдесет година и 1881. изнео је из борбе (са Турцима и арнаутским арамијама) команданта Ристу Констандиновића онда у Грешницу код учитеља Данила поп Ристића. ⁸ То је било у току Брсјачког устанка 1881. године кад је неколико каза из западно-маћедонских крајева дигло оружје да се ослободи турске власти и присаједини Кнежевини Србији. Овај „деда“ Коне Апостоловић имао је и сина Трајка, брата нашег поп Тасе Коневића из Крапе“.⁹ „Деда“ Коне имао је дућан у Прилепу где је припадао маленом, али постојаном кругу патријаршиста „србомана“. ¹⁰ Као богат а просвећен човек, без сумње је утицао на своје синове да један буде учитељ а други свештеник. Први као просветни радник а други као сеоски поп. Традиција старе српске патријархалне задруге старог Конета Апостоловића и није могла друкчије до да, крајем 19. века, одлучно устане против шизматичке Егзархије и да се њеној политици асимилације и бугаризације Срба супротстави и црквом и школом – православном вером својих предака и српском просветом у одбрани свог националног идентитета. Оданост вери и традицији, уопште, била је својствена од давнина народу Пореча, а Крапа је у томе предњачила. Кохезија, једнодушност народног осећања и свести огледала се у друштвеној солидарности сељака Крапљана и то се најпотпуније огледало у догађајима који су наступили првих година 19. века када је дошло до српско-бугарских оштрих сукоба. У многим поречким селима поновна присутност 1904. старог брсјачког војводе Мицка Крстића означила је почетак организованог покрета поречких сељака међу којима су предњачили домаћи свештеници, мутевелије и учитељи српских школа, тако да је, пред Илинденски устанак 1903. године поп Тасе Коневић стајао на челу српске чете и у том погледу вршио је улогу сеоског „војводе“ у реонској чети, популарног војводе Илије Јовановића – Мачка. ¹¹ А пошто се крајем те године појачао терор бугарских чета у целом Битољском вилајету, на чело народне српске самоодбране, као главни Поречки војвода постао је Крапљанин Тренко Рујановић који је, вративши се из Србије, повео собом омању али добро наоружану чету састављену од печалбара својих земљака. ¹² Познат као способан човек и добар организатор, војвода Тренко постао је први и непосредни борац и блиски сарадник већ легендарног Глигора Соколовића из Прилепског села Небрегово, војводе организованих српских („србоманских“) села у једном делу Прилепског поља.

У преломним годинама прве деценије 19. века поп Тасе био је са својим парохијанима један од наприснијих и најспособнијих поверљивих људи војводе Тренка Рујановића и осталих српских војвода који су са својим четама боравили у Поречу, велешком Азоту и суседним Прилепским селима.

Из једног извештаја Генералног конзулата у Битољу 1903. године знало се да су српска црква и школа у Крапи били стално угрожавани од бугарског („бугарашког“) војводе Ванче из оближњег села Локвица који је претио „првим нашим људима тамо као попу, учитељ, настојатељима (у суседним селима) да ће их све побити ако чује да неко има намеру да то властима прокаже“.

То се посебно односило на попа Тасета (Тасу) који је био познат по свом старању уопште за српску цркву (и школу) у Крапи. ¹³ Тако по једном другом извештају конзулату у Битољу Марка Церића „управитеља поречких школа“ о њиховом стању и настави, као и о православно-српским црквама, у оцени коју је дао, видело се да је поп Таса важио као посебно исправан човек и да је „својим понашањем могао придобити поштовање код својих сељана“. ¹⁴ Као парох он је опслуживао 78 домова у Крапи и 5 кућа у суседном селу Барбарос. ¹⁵ Његов отац, Коне Апостоловић, по „нуфузу“, био је старешина породичне задружне куће од 30 лица – 15 мушких и 15 женских. (У Крапи је тада живело укупно 724 лица – 358 мушких и 366 женских, а у Барбаросу, где је постојала српска црква, било је 37 становника, 21 мушких и 16 женских). ¹⁶ 

Колико је Крапа била од посебног значаја и за српске и за бугарске чете, и уопште за успоставу пуне контроле над њеним житељима видело се по томе што је војвода Арсо из бугарског села Локвице („поречки војвода“ Арсо Локвички) почетком јесени 1904. године намеравао да сасвим запоседне ово „србоманско“ село и да у њему изврши организацију са четама ВМРО, али га је у томе спречио српски војвода Глигор Соколовић долазећи из, такође, „србоманског“ села Маргари у Прилепској кази. Дошавши у Крапу, Глигор је ту довршио организацију српске сеоске чете („въ Крапа, Григор вече ставаше мъно досегаемъ“¹⁷ – достижан за бугарске чете). То се догодило уочи великог бугарашког похода, почетком октобра 1904. када су удружене чете Георги Сухарева, Петра Ацева и Крушевског војводе Ђурчина, уз убрзо пристиглог Дамета Грујева са „около 20 душа дебрани, милиционери“, покушали да ликвидирају војводу Мика Крстића Павловског и да сасвим угуше „србоманство“ у Поречким селима, да би на крају завршили и са Крапом, потом Тасетом и тамошњом српском сеоском четом.

Историја српско-бугарских непријатељских односа у Поречу највише је, појединачно, била везана за делатност попа Тасе као доследног и веома утицајног „србоманина“ у предеоном подручју где се Пореч налази – на граници Кичевске, Велешке и Прилепске казе.

Село Крапа било је, тако, узрок и повод, али и од последица реалног, историјског раскида и дубоке, крваве конфронтације бугарско-српских односа – не само за Пореч и његово становништво, већ и за будућу историју тих крајева (чији ће се епилог трагично извести 1915. године варварским, гнусним убиством попа Тасе и великим страдањем тамошњих Срба за све време бугарске окупације 1915–1918).

 

 

II

На овом подухвату поп Тасе био је „један од покретача да се Пореч организује и брани од насртаја бугарских чета“ – како је о њему писао његов савременик Петар Коларевић, тадашњи учитељ из Крушевског села Свето-Митрани.¹⁸ А по сведочењу Алексе Јовановића – Коџе (председника Револуционарног одбора у Битољу за Битољски вилајет) „као друга чета после Мицкове, са седиштем у Крапи јавља се чета Тренка Рујановића која је образована током зиме (1903-1904) а чији је значај убрзо постао очигледан иако сама по себи није била бројна“. ¹⁹ Дакле, поп Тасе и војвода Тренко преузимају улогу бранилаца интереса српског живља и, као активни представници не само Крапе већ и ширег подручја Пореча, и тако постају заслужни не само за свој ужи завичај, већ и за српску историју тога времена. Тако, док је Тренко био војвода војничке организоване „пољске“ чете, поп Тасе, поред црквеног позива био је у свом селу, у то време, и у својству организационог „начелника као цивилног управника села, и… одређеног броја пописаних људи, познатих као сеоска помоћна чета“. ²⁰  Оваквом организацијом сеоског становништва биле су обухваћене и жене „за помоћне службе у случају веће потребе, као „болничарке“, „курири“, „обавештајци“, „магационери“ ²¹ и др.“ Иницијатор организације самоодбране био је Битољски одбор чији је најужи круг првобитно био састављен од истакнутих Срба завичајно из неколико каза Битољског вилајета (Алексе Јовановића – Коџа, Панте Гавриловића – Кусиот ²² и др) који је могао да са успехом парира бугарашкој комитетској организацији стварајући преко локалних учитеља добре обавештајце, организаторе сеоских чета, добре координаторе међу сеоским четама и др.

Ови локални организатори самоодбране учинили су доста у откривању и заробљавању Дамета Грујева после погибије удружених бугарских чета код села Слатина у близини Крапе, и после сукоба српске чете војводе Мицка са бугарским четама код истог села (под предводништвом војвода Ђурчина, Николова и Јаковчева – који су пострадали у сукобу са турском војском, а Даме Грујев био рањен октобра 1904. године ²³). За неуспех бугарских чета, комитска организација ВМРО окривљавала је „србомане“ и „србоманско“: „залавянето въ пленъ отъ сръбоманина Мицко на мекедонския апостолъ Даме Груевъ стресва ВМРО… (српска) пропагандата …. се проявява съ особени методи на действия и възема страшни размѣри…“ ²⁴

Враћање егзархијских „србоманских“ села под заштиту српских чета још више је озлоједило ВМРО, а тим што се рањени Грујев нашао у заробљеништву српског војводе Мицка Крстића Павловског, рођеног Поречанца, код кога се нашао стицајем околности непронађен од турске потере после оружаног сукоба са њом. Око овог случаја створила се афера дипломатског карактера. По вишој наредби, из конзулата у Битољу и Скопљу, Мицко одводи заробљеног Грујева (тајним каналом за пребацивање српских четника из Србије за Пореч и Азот) у српски конзулат у Скопљу који Грујева предаје бугарском активисти др Николову; (преко Србије он је пребачен возом за Бугарску ²⁵). Али ова афера није се завршила на томе.

Заробљавање Дамета Грујева од чете старог војводе Мицка, долазак из Србије, са 15 четника – добровољаца наоружаних чувеним пушкама „брзометкама“, војводе Тренка Рујановића, рођеног Крапљанина, и, потом, пораз Велешког реонског војводе Стефана Димитрова учинио је велики преокрет у дотадашњим српско-бугарским односима – „србомана“ и „бугараша“ и означило почетак краја премоћи комитетских чета ВМРО у Велешкој и Прилепској кази, посебно у предалима Азота и Пореча. Томе је допринела и погибија Димитрова која се десила 15. априла 1905. године, код села Ореше – на граници Велешко-Прилепске казе, у суседству села Крапе. У овом сукобу у коме су, са српске стране учествовали војводе: Глигор Соколовић, Јован Бабунски, Тренко Рујановић и (начелник горског штаба) Сретен Рајковић потпуно су потукли здружене чете којима је руководио војвода Стефан Димитров: на бојишту званом Орешки Ливађи (Орешке Ливаде) пало је 15 бугарских четника, пушке погинулих и приручна архива погинулог војводе. ²⁶ Пораз најпознатијег бугарског војводе по признању историчара (хроничара) српско-бугарских револуционарних борби у Азоту и Поречу Стефана Аврамова, дала је могућност да прилепски војвода „…Григоръ Соколовъичъ въ порyчието…нанася систематически удари на организационнито чети и на отдyлнитy нейни дейци ²⁷“. Војвода Тренко Рујановић после ове победе постао је најпопуларнији српски војвода у Поречу, као што су дотада били у Прилепској кази Глигор Соколовић и Јован Бабунски у Азоту Велешке казе.

Суштина и права намера ВМРО да по сваку цену овлада Поречом као најупорнијим средиштем српске народне самоодбране у северозападним пределима Битољског санџака огледала се у новонасталом догађају – у значајној бици „у Крапској планини“. До битке је дошло на тај начин што су „бугараши“ хтели да освоје силом Крапу и да опет успоставе везу са преосталим селима под њиховом контролом и да успут ликвидирају попа Тасу, а „србомани“ – Срби да то, свакако, спрече и осигурају српска села у Азоту и Поречу и да тако учврсте везе са српским селима, у првом реду са оним најистакнутијим, као: Теово, Нежилово, Мокрени, Габровник, Ораовдол, Стари Град, Поменово, Извор, Степанци, ако и Оморане, Капиново и Мартулци, ²⁸, као и још неколико других села, од којих се нарочито истицала Богомила под самом планином Бабуном.

Битка у Крапској планини водила се са великим бројем четника са обе стране и била је веома крвава. По извештају војводе Тренка непријатељски план је био „да продру у Пореч“ и да упале село Крапу. ²⁹ До жестоке битке која је трајала целу ноћ и дан, српске чете су однеле велику, одсудну победу чиме су спречиле намеру Бугара да коначно рашчисте са „србоманским“ селима и да их на тај начин опет поврате егзархији.

По Тренковом извештају од четвртог августа битка је била „крвава“ – „дошло је на штик (бајонет) неколико пута“. У његовој чети погинуо је један четник из Крапе по имену Тренко Ристић стар 24 године – члан тамошње сеоске чете, двојица који су смртно били рањени и преминули „после два дана“, док су са стране Бугара, од укупно 70 четника, 45 погинуло – њих 25 „остали су здраво а 10-12 душа били су однешени у Прилеп на лечење“. У руке српских четника пала је и приручна архива бугарског војводе (која се састојала „из правилника за горске и сеоске чете, упутства за организацију становништва, шифре, неколико пасоша и нуфуза“). Битка се одиграла између села Крапе и Маргара. По Тренковој оцени „цела је штета наша у три потписати четника од којих је последњи члан селске чете, а не горски“. Како се тада сматрало, резултати ове битке оцењени су као потпуно успешни. Тим пре што је пораз противничке стране био необично велики у дотадањим оружаним сукобима српских чета са бугарским, и што је „четнички канал“ везивао српска насеља са обе стране Вардара (од Кожља, Новог Села до Башиног села). Извештај Тренков завршавао се констатацијом: „Премда у овом последњем боју имамо први пут једну малу штету, ипак успех што је у овој последњој борби постигнут, превазилази сваки досадашњи успех и надокнађује нашу штету. У овој су борби такмаци (такмаци – Бугари) потучени до крајности“. Бугарске чете које су биле поражене у Крапској планини предводили су – Иван Алабаков, Никола Константинов – поручник бугарске војске и Никола Дачов. Они су на Крапу кренули из бугарашког села Бистрица преко Ораовца и Габровника. ³⁰

Овај пораз био је велики за комитетску организацију ВМРО и она изгубила наду о апсолутној премоћи у Поречу, без обзира што је бугарски војвода – овога пута – покушао да поново успостави комитетски канал – везу између Велешке и Кочевске казе где су била значајнија бугарска упоришта, а та веза ишла је преко Крапе и Брода. Чету војводе Шиварева од 30 људи српски четници разбили су у тзв. Орешким планинама и нанели непријатељу тешке губитке од 25 погинулих. За овом битком, и борбом за Крапу, следила је друга која се одиграла на периферији села Орешке на планинском превоју којим иде пут за Крапу, на месту Зли до(л), где су чете Глигора, Јована Долгача, Илије Јовановића Прилепчанца, Стевана Недића Ђеле и Тренка Рујановића нанели значајне губутке четницима војводе Ивана Алабака. Овај догађај десио се 25. септембра 1905. године. ³¹ 

 

 

1.  При  крају  турске  власти  до  1912.  године  у  словенско-маћедонским крајевима Крапа је била једна од три казе: Прилепске, Кичевске и Охридске у Битољском санџаку Битољског вилајета. – Споменица двадесетпетогодишњице ослобођења  Јужне  Србије  1912–1937.  Уредник  Алекса  Јовановић,  Скопље, 1937, стр. 980; – О становништву и народима у Румелији на почетку 19. века, видети:
2. Василъ Кънчовъ, Македония. Етнография и статистика, София 1900, 246
3. Владимир Стојанчевић, Из историје Велешко-Дебарске митрополије на почетку XX века (до 1907) у: Споменица епископу Шумадијском Сави, Нови Сад, 2001, 278, 286.
4. Милан Вујичић, нав. д., 143, 210
5.  Љубен Лапе, Извештаи од 1903. година на српските консули, митрополити и училишни инспектори во Македонија, Скопје 1954, 112, 307.
6. Опширније видети: Јован М. Јовановић, Јужна Србија од краја XVIII века до ослобођења (Српски народ у XIX веку, 16), Београд, 143–146; 147–159
7. Видети: Владимир Стојанчевић, Из записа и сећања Петра Р. Коларевића, учитеља из околине Прилепа, Вардарски зборник, 2. (САНУ, Међуодељенски Вардарски одбор), Београд, 2003, 297-303; – П. Коларевић као привремени учитељ имао је годишњу плату 600 динара. – Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903–1914, Београд, 2006, књ. II, св. 1/II, 1948.
8. Петар Р. Коларевић, Моје успомене и сећање на тежак живот у Македонији у другој половини XIX и почетак XX века бивше турске царевине – долине плача и лелека, Рукопис, стр. 1–362; I, стр. 91
9. Нав. д, II, 294 („Четничка акција и борба са Бугарима“)
10. Нав. д, III, 133 („Наша четничка организација извршена у Битољу 1904“)
11. Нав. д, I, 133–134
12. На 15. априлъ 1905 година въ Велешко пристига сръбскиятъ войвода Тренко, отъ село Крапа, съ 15 четници, посрещнатъ отъ въръужена милиция отъ сърбоманскитy, села въ Порyчиетy“ – Стефанъ Н. Аврамовъ, Револуционни борби въ Азотъ (Велешко) и Порyчието (Материяли за историята на Македонското освободително движение…), книга X, София 1929.
13. Љубен Лапе, нав. д., 352/3.
14. Нав. д., 307.
15. Владимир Стојанчевић, Један парцијалан попис Срба у северно-маћедонским крајевима из 1907. године, САНУ, Споменик CXXXIX. Одељење историјских наука, 13. Београд 2004, 182.
16. Нав. д., 182/3
17. Стефанъ Аврамовъ, нав. д., 50.
18. Првобитна чета српског војводе, Глигора Соколовића, у Прилепском крају имала је седам бораца, сви и Прилепске казе и околних места – међу којима су били и касније српске војводе: Јован Долгач, Илија Јовановић Мачко, Стеван Недић – Жела, Коце из Небрегова, Јосиф из Беле Цркве. – Стефанъ Аврамовъ, нав. д., 45.
19. После чете Мицка Крстића Павловског, друга по реду била је основана чета војводе Тренка Рујановића у Прилепском крају. – Алекса Јовановић, Споменица двадесетпетогодишњице ослобођења Јужне Србије 1912–1937, уредник Алекса Јовановић, Скопље 1937, 286.
20. Петар Коларовић, нав. д., II, 122.
21. Нав. д., 88, 86.
22. Јован М. Јовановић, нав. д., 159–164. – „Први наш револуционарни Одбор био је састављен од 9 чланова, међу којима су били: прота Матија Шуменковић из Струге, Пера Димитријевић из Прилепа, Крста Ђорђевић из Пореча… – Петар Коларовић, нав. д., 88.
23.  Стефанъ Аврамовъ, нав. д., 50–51.
24. Нав. д., 53.
25. Нав. д., 52.
26.  Споменица Јована С. Бабунског. Уредио др Јован Хаџи Васиљевић, Београд, 1921, 17.
27. Стефанъ Аврамовъ, нав. д., 57.
28. Нав. д., 29. – „Навлизайки въ Азота, Григоръ Соколовъ за малко време последователно обикля села гдето имаше тукъ – тамъ сърбомани, съ изкючение на Бистрица, Црешново, Крива Круша, Орѣше и Папрадище.“ Нав. д., 45; – Значајно је да је Аврамов – до краја четничке акције и ослобођења од турске власти, наводио да је само село Бистрица остало као „чисто“ бугарско село!
29. Бављење Глигора Соколовића на терену Пореча учинило је „по-лесно да се настани Григоръ Соколовъ въ Порѣчкето и да почне да нанося систематически удара
    на организационнитѣ чети и на отдѣлните нейни дейци“. – Стефанъ Аврамовъ, нав. д., 57; –О учесталим поразима бугарских четника у 1905. и 1906. години: Споменица Јована С. Бабунског, 17–18.
30. Архив САНУ, 14243/1797 „са брацки поздрав Тренко Рујановић воивода“, од 4. августа 1905.
31. Архив  САНУ,  14243/1812,  извештај  од  20.  августа  1905.  године;  такође  и: 14243/18. августа 1905, „Каурско село, са потписом Моравче“.