Покрет за одбрану Косова и Метохије, 17. 3. 2025, Митра Рељић: Мартовски погром – Сведочење из Приштине

– Гори нам црква, професоре! Црква наша Светога Николе. А отац Мирослав, не зна се хоће ли преживети – изговарала саму грчу и бунилу.

– О Боже! – изустио је Предраг Пипер, Београђанин, надасве везан за цркву коју дотад никад видео није. Због преданог јој свештеника, због српских заточеника који су једино у њој видели утеху, приштинске Самотнице се старински господствено и хришћански ненаметљиво присећао, а свештенику уз захвалност речи подршке упућивао. А само пре петнаест дана, отац Мирослав, и не слутећи да их од ватре отима, два дрвена крстића из своје цркве послао је професоровим кћерима Милици и Даници. И отац им се радовао као дете, све већајући који ће од крстића различите израде којој кћери предати. – Хајде, овај мало већи ћемо дати Дани, она је старија – наглас је размишљао с осмехом загледан у две кутијице на столу испред себе (…)

Пламени четвртак осамнаестог марта две хиљаде и четврте већ је на измаку. Напољу нешто мирније. И зулумћари кренули на починак. Овде, изнемогли српски таоци полегали једно уз друго и поспали. Сањају ли? Корачам пустим ходницима. Ваља дочекати јутро, а ноћ дужа од вијека.

Црква Светог Николе у Приштини гори. И дуго ће се, попут многих данас пострадалих, борити с огњем. Светињама је тако суђено. Јеванђеља из Русије, скоро век старија од храма саграђеног далеке 1830., зацело су већ у пепелу. Са њима иконе и чудесни иконостас – рукотвор Дебарске школе, којем сам при Литургији сваки пут с дивљењем одгонетала „шаре“. Па ћилими које је госпођа Вера даривала цркви, захвална што јој свештеникова деца кумоваше на венчању у њеним поодмаклим годинама. – Да нам је свима топлије кад нема струје – радосно би говорила.

А знали су да хоће. И пустили их. Лицемери су, док је јуришало хиљаде безумника, крај цркве имали једна патролна кола. Отуд се није чудити што је на Косову и Метохији пуних пет година једино „смрти удобно“. И свеже окречени зидови Унмикове четвороспратнице по којој ове ноћи тумарам, као да дишу смрћу (…) Њом су „озарена“ и многа лица, на обезбеђењу запослене албанске младежи која, при проласку крај српских изгнаника, не пропусте победнички да се осмехну.

– Само да ми је до крста бистричког и живог стићи. И отићи.

– Не брини, чекаће те он. Ако га и не нађеш, наћи ће он тебе – теши ме у телефоском разговору песник Момир Војводић.

Зором (19. марта) сам дозвала Сергеја. Увео ме је у, зачудо још неузурпиран, стан и одјурио на положај. Путеви су и даље блокирани. Поново сам чекала и поново ми саветовали да не одговарам на телефонске позиве (…) Иза подне сам дочекала Сергеја, спремног да ме заобилазним путем изведе из Приштине.

– Куда ћете? – питао је, хитро смештајући мој скромни пртљаг у кола.

– У Чаглавицу, у „Бели двор“, ако буде слободних места (…) У свест ми тог часа није допирало да изнова крећем у Нигдину (…)

Осванула је недеља, пети дан од погромашког јуриша на српске светиње и животе. Дан је жалости. Добри Рус Сергеј навратио да види како сам.

– Да ми је да одем у Цркву Светог Николе, макар на згариште – наглас сам размишљала, као о нечем засад немогућем. – Па хајдемо – каже Сергеј.

 

Стрма улица, куд се с главног пута скреће ка цркви, препречена гломазном механизацијом. Управо извлаче остатке спаљеног Унмиковог возила. Сергеј зауставља кола и навише крећемо пешке. Парохијски дом и први призор ужаса. Подно, у сагорелој гаражи, црна олупина свештениковог аутомобила с којим је, најчешће уз ескорт Вишњег, хитао до цркава и својих парохијана у Обилић, Брњицу, Црквену Водицу. Или до Приштинаца, о слави, кад сви одбију да га повезу, огртао би храбри парох штогод преко свештеничке одежде те, тако маскиран, уз Божију помоћ седао за волан.

Сажежене утробе, још се држала грађевина попут каква ослепелог створа, згранутог пред толиким злострашћем старца и детета. Из гарежног зјапа на спрату, где беше прозор и балкон, који је, будући свакодневна мета, највише памтио каменом отежалу агарјанску руку, и сад, чинило се, допире мирис вином натопљена хлеба те радосни жагор домаћина и његових гостију о зимском Светом Николи.

Капија порте ишчупана, а дуж зида разапета жута трака. Након колективно обављеног злочина, два униформисана Албанца, овде као и другде, јутром „контролишу“ прилаз.

Пре него климавим кораком ступих у огњену припрату, у тренутку схватих како је лако човеку ране честитати. Испред мене се простирало, врелим каменом и пепелом застрто широко дворје без крова. Пуно јутарњег сунца.

Одбројах кораке до места где би требало да је крст и икона Свечева и ту се, клекнувши на памтећи камен прекрстих. И све досад ми се чинило да сам заборавила плакати.

Посред цркве четири усправна стуба држе, још не дају куполу, а ова с висине као да пркоси пустошећој немани. Са страхом закорачих у простор олтарски. Онамо на зиду, осамљена кутијица с крстом на поклопцу. Из ужареног пепела извукох свећњак, делове путира, бочицу у којој је чувано свето миро, па кашичицу с крстићем на врху дршке. Сергеј ме с разлогом пожурује. Стигох тек да погледам фреске на десном зиду. Део попрсја и глава Светог Пантелејмона још одолева ватри. Висока температура одлама малтер и огњу препушта досад скривени фрескопис. Напољу, крај бочних двери, велики устакљени крст у којем је до пре два дана пламињало кандило. Сергеј га понесе.

На кревет мотелске собе ширим своју кошуљу и по њој слажем нагореле остатке Божијег храма – сведочанство непосустајуће мржње једног племена. Пред ноћ ће их монах Нектарије однети у манастир Грачаницу и придружити, ових дана из огња вађеним, светим успоменама…

 

 
Одломак из књиге проф. др Митре Рељић „С душом на готовс“

 

Опрема: Српски меморијал / а.м.