RiznicaSrpska.net, 29. 6. 2017, Др Петар Џаџић: Расизам у Хрватској у XIX и XX веку [из Архиве]

Покољ Срба у Гудовцу, 18. дана од оснивања хрватске усташке НДХ Фото: Архив Војводине, Вечерње новости

Остала је без јавне верификације чињеница да је у другој половини деветнаестог века у Хрватској зачета и уобличена расистичка теорија чији је аутор др Анте Старчевић, човек кога је хрватски књижевник Еуген Кумичић (1850-1904) назвао Оцем Домовине и који је тај ласкави назив задржао до дана данашњег.

Та расистичка теорија, поред осталог, обезвређивала је Србе као бића ниже врсте и то на начин близак расистичким идеолозима друге половине деветнаестог века: Французима Жозефу Артиру де Гобиноу и Жоржу Вашеу де Лапужу, као и понемченом Енглезу Хјустону Стјуарту Чемберлену чије је дело посебно одушевљавало Адолфа Хитлера.

Ваља истаћи да су главне Старчевићеве студије, блиске ставовима расистичких теорија XIX века, посвећене пре свега анализи Срба, потом Словена, а у мањој мери Јевреја и Рома: Би ли к Славству или ка Хрватству (1867), Име Серб (1868), Пасмина Славосербска по Херватској (1876), настале после гласовитог Гобиноовог Есеја о неједнакости људских раса (I–IV, прва два тома објављена су 1853, друга два 1855), тог фундаменталног дела деветнаестовековне расиологије, али пре но што су се огласили Лапуж и Чемберлен.

О корелацији Старчевићевих расистичких назора и одговарајућих европских теорија друге половине деветнаестог века говорио је и др Младен Лорковић, идеолог усташтва који је у Старчевићу видео једног од претеча европског расизма. Лорковић каже: „А колико је Старчевић био проти словенству толико је био проти социјализму те баш он спада у најраније претече расизма“ (М. Лорковић, Хрватска у борби проти бољшевизма, Загреб 1944, стр. 39).

Потребно је истаћи да учење о расама није исто што су и расистичке теорије, поготову не оне у којима је налазио уточиште немачки националсоцијализам припремајући своју крваву „расну револуцију“. Постојање различитих раса је антрополошка чињеница, док је расизам теорија о хијерархији раса, која подразумева постојање супериорних раса и њихово право да владају над осталима.

Ако није био у претходници једном Гобиноу, који је упркос свему и пре свега, ипак, био један меланхоличан мислилац, Старчевић би могао бити претеча оног прагматичног расизма који је готово отворено позивао на обрачун са „нижим“ расама као што је то чинио Чемберлен имајући у виду Јевреје и као што је чинио сам Старчевић имајући у виду Србе. На тај расизам др Лорковић очигледно мисли када Старчевића назива претечом.

Пажљиво читање Старчевићевих књига искључује сумњу о дослуху његових дела са темељним расистичким схватањима из друге половине XIX века о неједнакости људских раса, о борби „виших“ и „нижих“ раса, о платформи измирења коју им је у средњем веку понудило хришћанство. Подударни су с назорима европских расистичких теоретичара и Старчевићеви погледи на нацију, која не настаје, рецимо, посредством језичког заједништва што је била Хердерова идеја коју су прихватили и Шафарик, Копитар, Вук Караџић снујући јединство Јужних Словена, него „венчањем неједнаких раса“ (Гобино). Старчевић је заговарао хрватску сувереност, државност и „историјско право“ засновано на државном праву средњовековне хрватске краљевине.

Полазећи од (не)научног става расистичких идеологија свога времена, према коме стваралачке, односно деструктивне потенцијале једног етноса, а такође и његову судбину, одређује расна припадност, а да при том постоје „више“ и „ниже расе“, „господујући“ народ и „сужањске пасмине“, при чему се први атрибут везује за Хрвате а други за Србе, Старчевић је настојао да укаже на многе разлике које постоје између хрватског и српског народа. Старчевић држи да су Хрвати изворно иранског порекла, док за Србе утврђује да су „нечиста пасмина“ и „смеће народа“ сачињено, углавном, од разних „балканских отпадака“.

Уместо термина раса, Старчевић употребљава стари термин пасмина. Он не говори о вишој и нижој, супериорној и инфериорној раси. Нижа — инфериорна раса по њему је нечиста пасмина оличена Србима, док је виша — супериорна људска или херватска пасмина.

На пример: Старчевић поставља питање да ли би Турци у XIV и XV веку тако лако напредовали да није „херватска пасмина нечистом пасмином у Арбанској, у Рашкој и у Сербии превладана а у Босни разтрована?“ (Пасмина Славосербска по Херватској, Дјела др Анте Старчевића, Књига III, Загреб 1894, стр. 162).

Много тежи посао имали су Турци тамо где ратоваху против људске пасмине, Хервата. „Премного посла“ су имали са Херцеговином, а за данашњу Далмацију од Котора до Задра борили су се од 1499. до 1570. године. Борба се водила за сваку стопу, јер ове крајеве „браниаше људска пасмина“ (Исто, стр. 162).

Ознаке за супериорну, освајачко-господарску расу још су му, као што смо навели, господујући или господивши народ, а за инфериорну народ-сужањ или сужањска пасмина. На пример: „Хервати су народ господујући, они су своју, херватску народност, протегнули на све народе који некада становаху по нашој домовини“ (Би ли к Славству или ка Хрватству, Дјела, Књига III, стр. 34).

„Народ херватски неће терпити, да та сужањска пасмина оскверњује свету земљу Херватах“ (Неколике успомене, Дјела, стр. 373).

Знамо да је Старчевић настојао да интегрише Србе у хрватску заједницу као православне Хрвате. Његов расизам, стога, може нам се учинити недоследним. Из тог податка појединци (Јован Рашковић) извлаче закључак да је Старчевићево виђење Срба пре шовинистичко него расистичко.

Ваља рећи да је Старчевић у својим опсежним студијама претходно „православним Хрватима“ одредио ниско место на скали расних вредности, а затим их, у складу са расистичким законитостима о мешању неједнаких раса и штети што исходи из тог мешања у коме се нижа врста јавља као „растачући“ чинилац „господујућег“ народа, увео у заједницу Хрвата, али само као одређен, трајно непоуздан, биолошки инфериоран и деструктиван елеменат.

Отуд и колебања да ли Србе, који су, наводно, под утицајем србијанске пропаганде у XIX веку, своје верско обележје, православље, узели као националну одредницу, коначно асимиловати или их као непоправљиве уклонити. Сам Старчевић се понекад колебао, мада је нагињао оштријим аргументима (секира за Србе). То је превладало и код његових следбеника, усташа, иако је и код њих било колебања. Усташе су с лакоћом примениле расистичко законодавство на неаријевске скупине какве су представљали Јевреји и Роми. Једноставно су преписали нацистичке законике и прогласили их важећим у својој средини. Иако нису имали готову формулу према којој би двомилионски српски народ у НДХ прогласили неаријевским, они су га у огромној већини сатерали у логоре смрти, бацили у јаме, натерали у изгон. Срби у Хрватској прошли су као и „расни непријатељ бр. 1“, Јевреји у Њемачкој.

Расним питањима посветили су пуну пажњу и многи Старчевићеви следбеници од којих ћемо овде издвојити, и посебно се њиховим делима позабавити, Иву Пилара (1814-1933) и др О. Доминика Мандића, двојицу зналаца и обавештених људи који су разрађивали и дограђивали Старчевићеве ставове, па и његову расистичку теорију не слажући се увек и у свему са својим учитељем.

Било је и горих времена од Старчевићевих, као што је било и горих људи од Старчевића; што ближе нашем времену и четвртој деценији овог века, зла су се умножавала, облаци се гомилали; али Старчевић је био тај који је утиснуо бодљу у српско срце; он је био тај који је везао канту за бедро припадницима „влашког накота“ да би се знало ко зло чини и ко је за зло рођен; он је усуо у утробу српског колективитета чашу жучи исцеђене из властитог ума. Старчевић је развијао дотле готово непостојећу свест „закаснелог“ хрватског народа и добро је што је развијао. Није, међутим, добро што је то чинио на штету и на несрећу српског народа и што је самосвест у свом народу подстицао шовенском мржњом према другом народу.

Чемберлен је непосредно утицао на Хитлеров став према Јеврејима, а теоретичарево правдање геноцида у Северној Америци инспирисао је Хитлера за „коначно решење“ јеврејског питања. Иако наш балкански пример није добио место у научној литератури релевантној у свету (то нам је, изгледа, судбина) ваља истаћи да је и Анте Старчевић утицао на Павелића и његове усташе да поморе неколико стотина хиљада Срба у НДХ. Знамо да је Павелић пригрлио Старчевића као непосредног и најдрагоценијег претка. „Ја вам кажем, да није било Анте Старчевића, не би било данас хрватске државе“, говорио је поглавник, чувени стручњак за српско питање (Анте Старчевић, Загреб, 1942).

Поделу на снажне и слабе, више и ниже расе, која је у темељу нацистичких доктрина почев од Гобиноове, Старчевић несумњиво прихвата. „Хервати су народ господујући“ (Би ли к Славству или ка Хрватству, Дјела др Анте Старчевића, Загреб 1894, стр. 34). У немачкој расистичкој терминологији „господујући народ“ назива се Herrenvolk. На балканским просторима Старчевићеви Хервати су асимиловали и практично скинули са сцене историје многе староседеоце као и дошљаке завојеваче, укључујући и моћне „Оборце“ (Аваре). Хрвати не само да су „народ господујући“ него „ниједан данас живући народ Европе нејма у својој прошлости већје величанство неголи има народ херватски“ (Исто, стр. 28).

Као што су Хрвати а приори господујући, тако су Срби а приори и коначно ропски народ. Док је „име Хрват најљепше и у њему је цијела садржина народног поноса“, има цела група етноса који долазе „под срамотним именом славским (словенским — прим. П. Џ) или сербским“ (Русиа, Дјела др Анте Старчевића, књига III, стр. 430). Срби су по дефиницији сужњи и они су свакако на челу нижих раса Европе, али за њима не заостају много ни Руси.

Насупрот народима робовима стоји изабрани хрватски народ: „Хрвати су се хрвали, а не робовали“. „Нечисту пасмину“ тј. Србе, ваља требити и истребити по расним законима и из превентивних разлога одбране човечанства од растачућих пасмина а не обазирући се на захтеве и зачкољице правне државе. Још у другој половини XIX века Старчевић је захтевао да се Срби ставе изван закона на начин који је био примењен више од пола века касније у НДХ.

Свако би требало да буде судија и извршитељ у истребљивању Срба. Ту је „судац и овершитељ сваки онај који је и бесном пашчету“ (Исто, стр. 42). Порука је, дакле — Убиј, бесног пса!

Гобино је истакао опасности које прете од мешања раса, мада је то мешање неминовност тако да „чистих“ раса више и нема. Аријевци су испољавали своју надмоћ одувек, али су „мешањем крви“ са побеђенима, дакле контаминацијама, допринели опадању расних вредности. Идеолози немачког нацизма и сам Хитлер створили су пројект за обнову и трајно очување расне чистоте, који је предвиђао уништење јеврејског „потчовека“ и других инфериорних скупина, као и одгајање расно чистог наслеђа.

У том погледу Хрвати су, према Старчевићу, имали посебне проблеме. Романизовани народи — Власи, потом Цигани, Скипетари и други тзв. Срби (Отац није српском роду признавао постојање) налегали су свом тежином свог инфериорног расног бића на Хрвате. То је створило један трајан проблем актуелан и данас. Као што су Јевреји за немачке нацисте били „реметилачки“ фактор и елемент дезинтеграције, тако су ови Срби — Власи извор свих недаћа Хрватске. Догађа се оно што се често догађало приликом мешања раса и споја виших врста са нижим. Настајали су поремећаји и опадање способности народа господара („господујућег“ народа).

У време НДХ донети су расни закони по угледу на немачке у којима се заштићује чистота хрватске крви, а оно што су Немцима били Јевреји, као извор загађења, Павелићевим следбеницима били су Срби. Геноцид у Хрватској имао је верско, национално, али — не на последњем месту! — и расно обележје.

Да ли је негде хрватски етнос макар делимично избегао усуду расне контаминације, да ли је „господујући“ народ у некој регији, колико-толико, сачувао своју чистоту? Јест, одговара Отац Домовине, Муслимани — прави Хрвати (!) успели су да се унеколико сачувају пред најездом Влаха. Стога су они „цвијеће хрватства“. „Што имамо најчистије хрватске крви то је у племству Турске, а она се ево четиристо година најмање меша с туђом крвљу“ (Би ли к Славству или ка Хрватству, Дјела, Књига III, стр. 40)

Као што је Чемберлен добро дошао Хитлеру поларизирајући „вишу“ или „нижу“ расу, оличену аријевским Немцима насупрот Јеврејима, тако је Старчевић, својом поларизацијом Хрвата и Срба, првих као народа који је испред свих у Европи и других као народа мрака и деструкције, добро дошао Павелићу.

У Мојој борби Хитлер каже: „Ако би се човечанство поделило у три врсте: у засниваче културе, у носиоце културе и разараче културе, онда би као представник прве врсте дошао у питање само аријевац“.

Старчевић је „нечисту пасмину“ прогласио разарачем културе. Али, он је настојао свим силама да Хрвате извуче из живог блата инфериорног словенства и да их пошто-пото приближи снагама напретка (расистички схваћеног), делу човечанства који спада у засниваче културе. Следбеницима је препустио да некако реше питање да ли су Хрвати иранског или готског порекла.

У хрватској науци (?) и публицистици ломиће се копља око овог питања. Резултат је неизвестан, али је једно извесно: сви Старчевићеви следбеници беху обузети страсном жељом да се прикажу као баштиници плаве крви човечанства, дакле аријевства.