Стање ствари, 15. 5. 2025, Радослав M. Грујић: Старо Српско Скопље

Скопље: Храм Славе Фото: Стање ствари, Календар „Вардар“, 1935.

Тако су наши преци за једанаест деценија (од 1282. до 1392. године) непрекидне српске владавине у Скопљу успели да даду изразито српско обележје, не само Скопљу него и целој његовој области

Када су наши преци у VI веку после Христа почели се спуштати са Севера да се населе на Балканско Полуострво, стари главни дарданско-римски град Скупи лежао је у развалинама од страшног земљотреса, који је 518. г. у области саме Дарданије, поред Скопља, уништио још 24 кастела. То старо уништено Скопље – Скупи било је 5 километара западније од данашњег Скопља, на саставцима Вардара и Лепенца – на територији данашњих села Злокућана и Бардоваца. Ново Скопље, на данашњем месту, подигао је, после те катастрофе, око 535. г. један од највећих византијских царева Јустинијан I, син скопске области, после неког времена, по њему, тај нови град називао се и Јустинијана Прва.

Ново Скопље почело се одмах лепо развијати, па је постало и средиште новоорганизоване аутономне архиепископије (535. г.) за цео Западни Балкан, тзв. латински Илирик, под именом Јустинијане Приме, чије ће име, доцније, од XIII в. присвајати грчки охридски архиепископ, од XVI в. српски пећки патријарх и најзад од XVII в. и римокатолички скопљански надбискуп. Али, напредовање Јустинијановог Скопља задржала су убрзо продирања наших предака у центар Балкана. Има, наиме, једна белешка: да је већ после неколико деценија, крајем VI века, једна чета Словена допрла до Скопља, поробила га и многе његове грађане одвела у ропство; а током VII в. Словени су успели већ да сасвим потисну староседеоце из околине Скопља, те поплаве и стално настане целу област. Изгледа, да је то било око 695. г, када су византијски историци забележили: да су многи бегунци из Скопља тражили склониште и спас чак у Солуну…

Према томе словенска епоха Скопља, или боље његове околине, почела је већ крајем VII в; али, разуме се, да са пословењивањем самога града није лако ишло. На том послу векови су радили; јер је у њему грчко-византијска култура била врло јака и утицајем разних колониста, под заштитом византијске државне власти, задржавала словенизовање Скопља. Па ни за бугарске и македонске словенске владавине крајем IX и током X в. над Скопљем, није оно могло много да напредује, јер је тада државни и црквени центар био прво на истоку, а доцније на југу, око Преспанског и Охридског Језера, па се тамо највише развијао не само сав политички, него и главни просветни, културни и економски живот. Тек када је 1002. г. Византија поново завладала Скопљем постаје оно поново важан административан и војнички, а потом духовни и економски центар. Седиште византијских управника, званих дука, који су већином били из цариградске царске породице, било је у Скопљу, па су и они много допринели напредовању Скопља, те подизали цркве и манастире не само у вароши него и по околини. – Један до нас одлично сачувани пример тога њиховог рада имамо у лепој византијској црквици Св. Пантелејмона код села Нерези, на планини Водно изнад Скопља, коју је 1164. године подигао Алексије Комнин, члан византске царске породице…

Упоредо са организовањем самосталних српских држава у нашим централним областима – у Рашкој и на Приморју, развијала се тежња за ослобођењем и Скопља и околних области од Византије и придружење њихово Србији. Тако се зна нпр. да је такве покушаје чинио већ 1093/4. г. рашки жупан Вукан, 1188/90. Немања, 1215. Стефан Првовенчани и 1258/9. краљ Урош I; док, најзад, 1282. г. није пошло за руком краљу Милутину да од Византијаца освоји знатне области и јужно од Скопља, придружи их Србији и учврсти у њима српску власт. Тада је Скопље постало главна престоница Српске краљевине, доцније царевине. Од тада датира и његов прогрес до величине какву ни раније ни доцније, у туђим рукама, Скопље никада видело није… У њему су тада подигнуте многе нове владалачке и властелске палате, сјајно обновљене старе и подигнуте нове цркве и манастири, болнице, тржнице и друге културне установе. У Скопљу су одржаване и најлепше славе у прошлости. – Ту су се састајали и најглавнији државни и црквени сабори наши, ту су крунисани цареви српски, ту је донесен први Српски законик, итд.

Краљ Милутин је први и највише учинио за српску регенерацију Скопља. – Када је он освојио Скопље затекао је у њему врло снажан грчки утицај са развијеном византијском културом. Властела, чиновници, црквени представници, а великим делом и трговци и занатлије, били су махом Грци и погрчени Јермени и Власи, те је у њиховим рукама била не само сва државна администрација и црквена управа, него и све културне тековине – црква, литература, уметност, трговина и занати. Словена је било врло мало и ти су већином били гркомани… Са Милутином је дошла српска властела и црквени представници, те су Срби ускоро у Скопљу узели у своје руке не само политичку и црквену администрацију него и све гране економског и социјалног живота и отпочели развијање снажне српско-словенске културе и цивилизације на старим византско-хришћанским основама.

Зна се, да су стари српски владаоци и властела често врло побожни били и на много страна подизали или обнављали цркве, манастире, болнице и сиротишта, па су то одмах чинили и у Скопљу и по његовој околици. Зато су Скопска Црна Гора, долина Маркове реке и кланац Треске и данас још окићени манастирима и црквама из доба старих српских владалаца, чија архитектура и живопис показују велики уметнички смисао. Ту су сачувани и портрети наших владалаца: Милутина, Душана, Уроша, Вукашина и Марка, поред Св. Симеона Немање и Св. Саве, чији се ликови обично и у најмањим старим сеоским црквама око Скопља налазе. И када се сетимо, како је краљ Милутин велелепно подигао и богато украсио своје задужбине: Бањску, Грачаницу, Нагоричино итд, онда можемо без устезања тврдити да је исту такву пажњу обратио и на цркве и манастире у својој престоници. Тако се нпр. зна да је краљ Милутин, а доцније и цар Урош, обновио стару и најлепшу скопску цркву Св. Богородице, за тим цркву Св. Константина и Јелене у унутрашњости горњег града и велики манастир Св. Ђорђа ван града на Серави. Међутим, од свих тих, као и од многих других цркава, које се помињу у Скопљу за време српских царева и краљева, нема данас ни трага… Све су то Турци у Скопљу, као и по другим старим градовима нашим, током векова, не само са земљом сравнили него и из темеља ископали!

Најлепша је црква била Св. Богородица, звана Тројеручица. – У њој се налазила чудотворна икона Св. Богородице са три руке, коју је, по предању, Св. Сава донео из Дамаска, а сада се чува у Хиландару као највећа светиња. То је била епископска, а од Душана митрополитска катедрална црква. Нема сумње, да је у тој главној и најлепшој скопској цркви обављен био свечан проглас првог српског патријарха Јанићија и крунисање Душана за првог српског цара 1346. г, а данас се не зна место на коме је била. Само толико знамо: да су је Турци разорили, по свој прилици 1535. г, када су, по запису у једном старом рукопису из Нерези – разорене или како се у оригиналу каже „расипане“ биле све хришћанске цркве у Скопљу…

За време цара Душана у Скопљу је културно-просветни живот дигао се до највише висине, те има индикација, по којима се може претпоставити, да је у Скопљу, у то доба, основана била и прва јавна Библиотека. Наиме, после једне посете са царицом учињене Дубровнику, Душан је по скупе новце са разних страна набавио многа дела на грчком и латинском језику из разних грана науке и књижевности, и све их послао у Дубровник – као што је забележио стари Дубровчанин Церва, са жељом да се од тих дела образује Библиотека у Дубровнику, где су долазили и многи синови угледне властеле и Српскога царства на наше образовање… А у Скопљу и данас постоје рушевине једне средњевековне зграде, коју Турци називају Ћутуб-хана и причају да је ту некада била Библиотека. – Да је, међутим и у Скопљу у Душаново доба нарочито потребна била Библиотека подсећа нас и сав законодавни Душанов рад, који је уједно био и спремање за даља виша дела и намере Душанове…

И трговина је у Скопљу за Немањића ванредно напредовала. – Скопље је било центар велике српске државе, у којој је владао дуго времена мир и ред, те се у свему осећао напредак. И док је Скопље за Византијаца, као град на Крајини, на северу одсечен био од богате залеђине своје Косова, Метохије и осталих наших средишњих земаља, за српске владе он је постао и економски центар у који су водили сви главни путеви из пространог Српског царства и омогућили му да развија све јачу и живљу трговину. Вероватно је, да је тада у Скопљу подигнуто неколико још и сада очуваних средњевековних магацина и ханова. – На ханове је цар Душан нарочиту пажњу обратио у своме Законику. Они су тада називани „становима“ и чл. 125 Законика нарочито је уређивао односе између путника трговаца и „стањана“ – гостионичара, обавезујући ове личном одговорношћу за све што приме од госта, путника или трговца на похрану у своме „стану“, доцније по турском, названом „хану“. Један од најзнатнијих таквих станова, који је уједно служио и као тржница, био је чувени Куршумли-хан у Скопљу, где је данас смештен лапидаријум или збирка камених споменика Музеја Јужне Србије.

Академик Радослав М. Грујић (1878-1955) Фото: Википедија, САНУ

У старом нашем Скопљу особито је био на гласу Арханђеловски вашар или панађур, који је почињао 8. новембра и трајао осам дана. На тај су вашар долазили не само Срби, него и Грци, Бугари, Латини, Арбанаси и Власи. Ту се мењала роба Истока и Запада. Тај чувени вашар припадао је манастиру Св. Ђорђа, те су њему плаћане и све тржне дажбине и све глобе; а тржни судија или кефалија (поглавар) панађура, како се у једној повељи краља Милутина од 1300. г. каже, био је сам манастирски игуман, који је на српском државном сабору заузимао врло угледно место у збору игумана владалачких задужбина…

С доласком српских власти у Скопску област оживели су одмах и многи стари рудници у околини Скопља, па је и рударски живот знатно утицао на развитак Скопља, иако су главни наши рударски центри у оно доба били с оне стране Скопске Црне Горе – око Новог Брда и Трепче, па у Кратову итд. У вези са тим развијала се у Скопљу особито и златарска и металургијска индустрија уопште, а нарочито ковање новца; па је и само Скопље имало своју нарочиту ковницу новца, у којој су златари ковали градске сребрне динаре. – На том скопском новцу с једне стране био је искован лик Христа Спаситеља на престолу, а на другој страни је српском ћирилицом пластично изграђено било име града Скопља…

Тако су ето наши преци за једанаест деценија (од 1282. до 1392. године) непрекидне српске владавине у Скопљу успели да даду изразито српско обележје, не само Скопљу него и целој његовој области, која је после Дарданаца и Римљана потпала била под снажним утицајем византијске цивилизације. А многобројни споменици, задужбине наших царева, краљева и властела, разасуте по целој Скопској области, где Турци нису доспели да их сасвим униште и искорене као у граду Скопљу, јасно нам сведоче не само о релативно знатној културној висини наших предака у доба Немањића и његових наследника, него и о њиховој великој способности и за напоре на пољима цивилизације у духу свога народа.

После смрти цара Уроша (1371. године) Скопље се налазило неко време у власти Вука Бранковића, господара Косова и Дренице, а затим у рукама краља Марка господара Прилепа и јужних области, од кога су га отели Турци и стално се у њему настанили 6. јануара 1392. године. Период турске владавине у Скопљу био је врло дуг, трајао је више од пет векова; и Турци су за то време успели да скоро сасвим потисну из Скопља српски утицај и даду Скопљу најизразитији отисак турског града. Разуме се, да су они притом и овде поступали познатим методама, које су им омогућавале брзо турчење свих градова освојених од разних народа. Они су обично главни део становника ново освојеног града, које се за времена не би сами уклонили поубијали или силом расељавали на разне стране, а на њихова места доводили су своје људе из Мале Азије. – Само мањи део Хришћана, и то обично онај најсиромашнији, могао је остати у граду, где је, понижен и притешњен од дошљака, брзо се изгубио у масама турским.

Историјски извори не казују нам када су и како Турци извели прву сеобу Срба из Скопља, зна се само да су већ 1329. године, по наредби султана Бајазита, многи мало-азијски Турци досељени у Скопље. Али знамо, нпр. како је приликом освајања Новог Брда и Београда поступљено. Богати рударски град Ново Брдо узели су Турци 1. јуна 1455. године и по праву капитулације становници су требали мирно остати у граду; али је султан одмах нареди: да се властела посече, 320 младића узме у јаничаре, а 700 жена и девојака раздели међу војнике; потпуно расељење Срба из Новог Брда изведено је тек доцније. Београд су, међутим, Турци освојили 1521. и султан Сулејман одмах је издао налог: да се Срби из Београда преселе у Цариград. То је извршено и Београђани су исте године, заједно са својим светињама – моштима Св. Петке и Св. Теофаније Царице, и једном чудотворном иконом Мајке Божије – насељени у цариградском предграђу Псаматија и у селу прозваном Београд иза Бујукдере. Нема сумње, да се слично збило и са Србима из Скопља, јер се, нпр. у једној рукописној књизи из скопске околине налази забележено: да је 1467. г. после пропасти Скендер-бега Кастриотића, султан Мехмед преселио 15 српских кућа из Скопља у нови град Коњух, данас Каваја, у Арбанији, кога је он у то доба саградио; док је годину дана раније исти султан и Охриђане некуд преселио. А лапидарна нереска белешка о разоравању српских цркава у Скопљу, из 1535. г. упућује нас на мисао: да је процес расељавања Срба из Скопља већ у то доба, углавном, завршен био; док нас у исто време други подаци уверавају: да је Скопље постало тада најчувеније тржиште робља на Балкану, где се могло добити најбоље српско, хрватско и мађарско робље… Па ипак, и у том тако тешком времену српске прошлости било је светлих момената, када су Срби и у самом Скопљу покушавали да оживе и оснаже хришћански живот. Тако нпр. знамо да је у Скопљу у XVI веку, када су наши најбољи људи, отварањем штампарија, чинили последње напоре да одрже корак са напретком западне Хришћанске цивилизације, неки Кара Трифун основао српску књижару, са задатком: да целу данашњу Јужну Србију снабдева српским црквеним књигама штампаним у Млецима, Скадру, Милешеви, Грачаници на Косову итд; а по селима и манастирима још заосталим около Скопља и даље су писане многе српске књиге кроз цео XV, XVI и XVII век… Толика је била духовна снага скопских Срба и у та најтежа времена наше народне прошлости.

Турско Скопље – најлепши, најугледнији и најбогатији град у унутрашњости Балканског полуострва – претрпело је страшну катастрофу 1689. г. у доба велике сеобе српскога народа из свих наших јужних области, са патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, под аустроугарску власт. Аустријски генерал Пиколомини, који је помоћу српских устаника продро до Скопља и отео га од Турака, пошто је харала куга у њему, дао га је 27. октобра и. г. запалити са свих страна и у свирку музике, као некада Нерон у Риму, посматрао је са Водна како пламен прождире лепо Скопље, које су стари писци назвали „невестом Византије“, а српски цареви Душан и Урош својим „славним царским градом“…

После те катастрофе Скопље се никада никад више није могло да дигне ни до раније величине своје у Турском царству, па је таворило готово два века само нешто као боља паланка. Тек у XIX веку, нарочито после 1840. године, када је чувени Омер-паша Латас, потурчен Србин из Лике, ако управним Скопског вилајета, спровео реформе и увео нови ред, почео је нов прилив Срба у Скопље из целе данашње Јужне Србије, а с њим и ново дизање и напредовање Скопља. Тај напредак постао је још снажнији после 1875. године, када је Скопље постало седиште проширеног Косовског вилајета и конзула разних хришћанских држава, који почеше деловати као заштитници Хришћана уопште по Турском царству, а нарочито по градовима, где су највише изложени били обести Турској…

Тако је ето старо српско Скопље, после вековних страдања, већ последњих деценија турске владавине почело поново да се диже и развија нашом народном снагом; али, пошто је било на периферији Турске царевине, која се уз то већ налазила у распадању, није имало довољно погодности да се дигне ни близу до раније своје величине и моћи под Турцима а камоли до сјаја и снаге коју је имало као престоница српских краљева и царева. Тед сада, после ослобођења и поновног уједињења са Србијом, када је Скопље опет постало један он најважнијих центара наше велике националне државе, пружају се Скопљу – слично као и некад у доба старе Српске царевине – све погодбе да се развије у један велики, леп, богат, културан и напредан град у модерном смислу. И оно већ снажним замахом, ношено на крилима старе Душанове славе и величине, с подмлађеним снагама поносно и поуздано лети у сусрет новој величини и слави својој!

Рад. М. Грујић
Календар Вардар, 1935, стр. 35-41.