Вечерње новости, 4. 8. 2025, Никола Жутић: Поводом 30. годишњице ’Олује‘ – Како је на основу историјских фалсификата припремано стварање хрватске државе

ДOK се српска научна историографија изнуривала наметнутим дилемама партизанске „народне револуције“ и грађанског рата, изван њеног домета остајала су незаобилазна, есенцијална питања формирања верских нација које данас доминирају у постјугославенским државноправним прекрајањима граница.

Питања етнографске или географске суштине хрватства, којим су се нажалост у већој мери бавили историчари и филолози 19. века, остала су у доброј мјери на маргинама интереса српске историографије у 20. столећу. С друге стране, наметнута је „истина“ о старини хрватства која настала на римокатоличким „светим лажима“ – „Pseudo sancti Croatiae“, односно систематски конструисаним историјским фалсификатима који су се стварали у ватиканским и бечко-загребачким историографским радионицама. Митолошко хрватство тешко се превазилазило и међу српским интелектуалцима, академицима, професорима факултета и школа захваљујући утемељености такве фантастичне „истине“ преко школских система грађанске монархистичке и републиканске социјалистичке Југославије. Вођени овим чињеницама у „Историјском додатаку“, који је пред читаоцима „Новости“, покушаћемо да фактографски прикажемо како су настајали историографски стереотипи о старини хрватства и огромном пространству „хрватских земаља“.

 
СОЦРЕАЛИСТИЧКА ИСТОРИЈСКА ФАРСА О ВЕЛИКОСРПСКОМ НАЛЕТУ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

МИТСКЕ И ФАНТОМСКЕ КОНСТРУКЦИЈЕ О ХРВАТСКОМ ПРАВУ

СПОРАЗУМОМ Цветковић – Мачек из августа 1939. први пут је, успостављањем Бановине Хрватске (административне јединице у оквиру Краљевине Југославије), реализована вековна идеја о јединственој подунавско-јадранској Хрватској. Таква идеја деценијама је, током XIX и XX века, стварана и разрађивана у главама римокатоличких историчара и ватиканских историографских фалсификатора и хрватских правашких и хаесесовских грађанских идеолога (каноника Фрање Рачког, бискупа Штросмајера, Анте Старчевића, Еугена Кватерника, Миховила Павлиновића, Јосипа Франка, Стјепана Радића, Влатка Мачека…). Непрекинута подунавско-јадранска Хрватска ширена је преко Павелићеве државне творевине, 1941-1945. године, да би успоставом комунистичке (социјалистичке) Хрватске даље јачали хрватски унитаризам и хрватска државност, а тиме и хрватска територијална и државна хегемонија над Србима Славоније, Барање, Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Истре и Банске Хрватске.

У четрдесетак година југословенске социјалистичке историје, режимски историчари, политиколози, социолози, теоретичари државе и права настојали су свесно, али понекад и несвесно, да границе кнез Павлове и Брозове Хрватске историјски утемеље, односно да их једноставно прикажу као међе вековног хрватског територијалног и националног подручја.

 

Споразумом Цветковић-Мачек успостављене су прве хрватске границе

Термин Хрватска почео је да обухвата све територије разних историјских покрајина и земаља, народносно хетерогених. Требало је заборавити на историјско постојање Истре, Славоније, Далмације, Дубровачке републике, Војне крајине, трожупанијске банске Хрватске („цивилне Хрватске“). Настојало се заборавити да је ту некада живео конгломерат разних народа. Све је то требало претворити у хрватску земљу и хрватство.

НАЖАЛОСТ, САВРЕМЕНИ српски интелектуалци, историчари, публицисти, разни културни ствараоци, информативни медији, српска удружења, несвесно преносе целину (појам) бивше социјалистичке Хрватске у далеку прошлост. Једноставно су прихватане чињенице о вековном хрватском битисању и историјском развоју. До недавно, најчешће по инерцији, „по навици“, употребљавали су се термини којима је подупирана хрватска унитарност и целокупност: „Срби у Хрватској„, „Удружење Срба из Хрватске„, „Зборник о Србима у Хрватској„, „Срби у Хрватској у XVI веку“ (забрињавајуће је што се тај термин употребљава као наслов поглавља у капиталној и волуминозној „Историји Српског народа“, том III. Непојмљиво је да сами српски историчари пројектују данашње хрватство у време непостојања Хрватске. Остаје да су историчари прихватили митске и фантастичне конструкције о хрватској државности из времена “народних владара”. Такве митове су чак одбацили и поједини хрватски историчари.

Проучавање хрватске историје занемаривано је на историјским катедрама у Србији, нарочито раздобље до XIX века. Поглавља у уџбеницима, која су се односила на историју Хрватске, Славоније и Далмације, нису дубље обрађивана, а међу студентима се знало да не треба нарочиту пажњу поклањати испитним питањима везаним за историју јужнославенских римокатолика. Можемо претпоставити да је и “револуционарни” комунистички фактор наметнуо српским историчарима да се у Србији много не третирају хрватски “повијесни домети”. Требало је једноставно преузети “достигнућа” хрватске историографије, као богомдана, без нарочитих критичких опсервација.

 

 

Наратив о великосрпској хегемонији потиче од стварања Војне крајине

МИТОЛОШКО ПРЕУЗИМАЊЕ хрватске повијести, од стране најеминентнијих српских медиевиста (познаваоци и истраживачи средњег века) присутно је чак и у уџеницима професора др Раде Михаљчића за VI разред основне школе и II разред гимназије који су издати 1992. године у времену тобожње српске обнове и изградње српске државности.

Према уџбенику за VI разред основне школе Илири су изједначавани са Шиптарима. Тзв. хрватска ранофеудална држава, о којој не говоре никакви поуздани историјски извори, обухватала је огромну територију од Цетине до Истре и на северу до реке Драве. У уџбенику се тврди да је таква Хрватска ушла у државну заједницу са Мађарима 1102, после пораза на Гвозду, и да је у оквиру Мађарске сачувала посебан аутономан положај, о чему не говоре историјски извори. Дакле, потпуно у маниру хрватске митоманске некритичке историографије.

Режимски историчари социјалистичке Југославије, из чијих су се уџбеника образовали и српски историчари, стварали су чак представу о освајачком „великосрпском налету“ на поседе тзв. „хрватске властеле“ током XVI века. Драстичан пример такве соцреалистичке историографске фарсе је „повјесна представа“ коју је у својим радовима износио директор Музеја Срба у Хрватској Федор Моачанин. Трагично је што се кроз Моачанинове радове историографски образовао чак и српски историчарски подмладак на Београдском универзитету, нпр. кроз поглавље о стварању Војне крајине у „Хисторији народа Југославије“, која је имала значај основног уџбеника.

ФЕДОР МОАЧАНИН у раду „Периодизација хисторије Војне крајине“ на следећи начин описује долазак Срба у аустријску крајину: „Концем XVI и почетком XVII века пресељавају се у Хрватску (у којим границама је та Хрватска? – примедба аутора текста) масе бивших турских крајишника. То новодосељено становништво уживало је у Турској ‘влашка’ права. Оно се противи у Хрватској економској и политичкој зависности од хрватских феудалаца, иако су се већином населили на земљишта која су припадала хрватским феудалцима. Водећи спор с појединим феудалцима, крајишници су отклањали и власт хрватске феудалне државе, јер је то био једини начин да очувају земљишта стечена окупацијом, противно тадашњем правном поретку. Тако, насељењем крајишких маса не само да феудалци губе дио својих територија него се и земљишта, на којем ти крајишници сједе, издвајају у засебан териториј изузет сасвим од банске и саборске власти. Како хрватски феудалци у исто време настоје да уклоне или барем знатно смање утицај штајерских, крањских и корушких сталежа на Крајину, као војну институцију, пружају ти сталежи крајишницима крупну помоћ у спору око земљишта… Комбинованом акцијом крајишника и тих тзв. унутрашње аустријских сталежа, хрватски феудалци губе током овог периода битку за Војну крајину“.

Моачанин је стварно добро одиграо улогу браниоца хрватске „повијесне“ баштине пред српским „примитивним варварским окупаторима“. Он употребљава историјски (историографски) неприхватљиве и нетачне слогане као нпр: „хрватски феудалци“, „хрватска феудална држава“. Феудалци немачког, мађарског, италијанског порекла једноставно се проглашавају Хрватима, а територија мађарске, односно аустријске државе, хрватском. Очита је тенденција Моачанинових радова да се истакне великосрпска хегемонија (термин много рабљен од Коминтерниних, односно комунистичких идеолога) која ето, оваквим Моачаниновим сведочењем, своје дубље корење вуче још од времена стварања Војне крајине у XV вијеку.

 

Накарадно преправљање аустријских пописа становништва

ХРВАТСКИ ИСТОРИЧАР Јарослав Шидак, иначе Чех, у својим радовима служи се терминима „етнички териториј хрватског народа“, „хрватске земље“ итд. Те тзв. хрватске земље, преко Срема, допиру чак до Земуна, тј. до крајњих аустријских граница. Хрватска граница је, дакле, делом поистовећена са аустријском државном границом (Срем, Бока).

Унутар Хрватске Шидак смјешта и територију Војне крајине тврдећи да Хрватској никад није оспорено право на поседовање исте. Али, Шидак упада у противречје са самим собом кад тврди да је ипак требало да прођу пуна два и по века (до 1881, до укидања Војне крајине) „док је то право постало збиљом“. Шидак даље произвољно истиче да је Хрватска, ма „колико била окљаштена и притиснута царском војном силом“, задржала битна обележја своје посебне државности! Врло смела тврдња за „угледног“ хрватског (или боље речено чешког) „повјесничара“. У битне елементе те фантомске хрватске државности Шидак убраја „правно точно омеђену територију, своје држављанство (индигенат), извршну и законодавну власт“. Своју тврдњу о законодавној власти Шидак потврђује чињеницом да је цар (краљ) 1636. године санкционисао 29 законских „чланака“ које је Хрватски сабор донео од 1609. до 1639. Ипак на крају, Шидак сам умањује значај те хрватске државности, боље речено географско-административне посебности, па сву кривицу за умањени значај хрватске државности сваљује на Угарску, јер „вјековна повезаност њезина (хрватског) политичког народа (племства, које истини за вољу никад није било хрватско) с Угарском, неповољно се одражавала на споменута обиљежја њезине државности“. Шидак, управо неразумно, обичној аустријској „цесаровини“ даје све атрибуте државности. Према таквим накарадним државно-правним конструкцијама, строго централизована и јединствена Аустријска царевина требало би да се зове конфедерација (савез држава), јер би се таква државност, по Шидаковом мерилу, могла приписати и другим аустријским „цесаровинама“ нпр. Краљевини Далмацији или Краљевини Славонији.

РИМОКАТОЛИЧКИ ПИСАЦ Јосип Бутурац у књизи „Становништво Пожеге и околице 1700-1950“ износи тезе да су Хрвати католици нестали у добром броју из Славоније услед њиховог „вјеројатног“ преласка на ислам, па су, као такви, 1687. године прешли у Босну?!

Исту тезу „промиче“ и Стјепан Павичић. Међутим, како истиче професор др Ђорђе Станковић, проверавањем исписа хрватског историчара Тадије Смичикласа, из архива Царске коморе у Бечу, посебно Хапшовог пописа становништва из 1702. године, установљено је да за 22 насеља пожешке долине не стоје констатације хрватске историографије да су њихови „прастановници били вјеројатно Хрвати католици који су примили ислам и после ослобођења Славоније 1691. године се одселили у Босну“. У Хапшовом попису становништва прецизно се наводи да су до доласка Турака (1537) то била само српска насеља (semper inhabitant Sasciani graeci ritus).

Професор Станковић пише да је др Јосип Бутурац, по духу и образовању језуита, а по политичком убеђењу праваш и „усташки дјелатник“, као историограф фалсификатор и следбеник Крунослава Драгановића. У бројним радовима знатно је утицао на изграђивање историјске свести римокатолика пожешке долине, а као послератни (од 1945) дугогодишњи „архивистички управитељ“ и познавалац архива загребачке надбискупије у Архиву Хрватске, и на историјску и уопште друштвену свест Хрвата. Када у књизи Католичка црква у Славонији за турског владања (Загреб, 1970) говори о феудалним властелинствима у Славонији у XV и почетком XVI века, пре доласка Турака, Бутурац не каже да су то били мађарски и немачки поседи, већ читалац стиче утисак да је то „хрватска баштина“.

 

 

Прекрштени Срби напуштају обичаје, али славу никако

ЈЕДАН ОД РЕТКИХ српских историчара који се у социјалистичком Брозовом времену (времену историографских паралела, нивелисања и изједначавања српског и хрватског историцизма) усудио да проговори о хрватским историографским фалсификатима био је историчар Јеремија Митровић. Међутим, Ј. Митровић је морао обазриво да критикује хрватске историографске фалсификате, с тим што је анализирао фалсификате настале у историографској радионици млађих хрватских историчара. Старију генерацију недодирљивих историграфских еминенција (Ф. Рачки, Ф. Шишић, В. Новак, Ј. Шидак итд) није се усудио оштрије критиковати. Зато је проговорио о новијим делима у којима је „разрађен читав систем заобилажења помена Срба на хрватској државној територији или разноликог ненаучног приказивања њихове прошлости“. Да бисмо то показали – пише Митровић – навешћемо неколико примера. Тако још у „Енциклопедији Југославије„… наилазимо на неке чланке у којима је заобиђено српско име у Хрватској. У одредници о Дубровнику истиче се његово „славенско залеђе“, говори се о „Хрватима и другим приморски Славенима“, али не и о Србима. Док се Хрвати помињу њиховим националним именом, Срби су утопљени у Славене… Још упадљивије заобилажење помена Срба на тлу Хрватске и Славоније наилазимо у одредници о унијатској цркви. Да је и ту реч о Србима може се само наслутити, јер уместо њиховог националног имена у том чланку срећемо се само са „кршћанима грчко-источног обреда“… Што се тиче књиге Миле Боговића „Католичка црква у Далмацији за вријеме млетачке владавине“, Загреб, 1982, сматрамо да је већ забрињавајуће њено ненаучно застрањивање. У њој се Срби искључиво зову Морлацима, прогонство шизматичких Морлака сматра се Божјом правдом, а надбискуп Змајевић је био, по овоме писцу, носилац ‹хуманистичке културе!“

ЈЕРЕМИЈА МИТРОВИЋ у критичком приказу књиге Никше Станчића (Национална идеологија препородног покрета у Далмацији. Миховил Павлиновић и његов круг до 1869, Загреб, 1980) оценио је исту као тенденциозно штиво које је имало задатак да затре и потисне српско име у Далмацији. Кад помиње Србе поред Хрвата, то је за Станчића „нови живаљ из турског залеђа“, или су то „досељени Власи-Морлаци“ или „Власи штокавци“. С друге стране, Ј. Митровић у свом приказу истиче да је још почетком 18. века задарски надбискуп Вићентије Змајевић престао да зове Србе „шизматицима“, „грко-католицима“, „Власима“, „Морлацима“ те се окомио на њих као Србе. Змајевићев наследник Матеј Караман поступио је на исти начин с тиме што је отишао за нијансу даље јер помиње и категорију Срба-католика. Зато се Ј. Митровић пита: „Ако Качић зна да су Власи Срби, ако то знају и други хрватски научници, онда није јасно зашто се избегава овај назив.

Ако је сам Змајевић посведочио, као савременик, да се Срби простиру од Угарске до Албаније и Тракије, да они знају што је ’српска земља‘, ако је он као надбискуп посведочио да Срби живе и у дијецезама Котора, Макарске, Трогира, Шибеника, Скрадина, Задра, Нина и да је негде број православних раван броју католика, зашто се сада избегава да се то каже, да се објасни одакле и када су Срби ту дошли, како се и колико њих претопило у католике. Зашто да прећуткујемо да је загребачки бискуп Бенко Винковић 1673. потврдио да су Срби (Власи) у Истри, Сењској бискупији и Винодолу примили католичку веру и узели хрватско име? Зашто не рећи да је сплитски надбискуп 1732. решио: ’Православни Срби у Далмацији не смеју бити православни него латини или унијати“. У исто време настао је званичан извештај из којег сазнајемо да прекрштени Срби напуштају своје обичаје али славу никако. Ни данас слава у Конавлима и Дубровачкој жупи, па и северније, није заборављена“. У млетачким документима с почетка 18. века у обавезној је употреби назив Срби (Serviani), popoli Serviani, lingua de Serviani, rito Serviano. Синоним за тај назив су термини Морлаци, Власи, Ускоци. Надбискуп задарски Вићентије Змајевић, као и његов наследник Караман, управо употребљава називе пополи Сервиани, Морлаци Serviani...